понедељак, 8. мај 2017.

Шују Караџићу


Шују Караџићу

Ни косовски витезови 
од теб' н'јесу бољи били 
и они се, а ти нигда 
не подаде турској сили.

У бојеве за род српски 
међ' прве си први био, 
за слободу и јединство 
н'јеси живот зажалио.

Као племић, као јунак, 
не рад' себе, но рад' рода, 
војева' си, па нек ти је 

слава, српски војевода.








Оливера



Оливера

Вратима је Смедерева
испред сунца првих зрака
изјахала на хатове
чета једна од јунака.

Од копаља и сабаља,
златног руха и рахтова,
посула се Смедереву
јасна св'јетлост по зидова.

Три стотине коњаника
подранило путовати
пут срећнога Дренопоља;
султанови то су свати -

синоћ дошли; код старога
књаза били на вечеру,
а јутрос му одведоше
красну кћерку Оливеру.

Нико свате не испрати.
Град је нијем, пјесме није;
над градом се само сјетно
алај-барјак Ђурђев вије.

Под барјаком деспот оста;
без ријечи сједи, гледа,
док сватова зорна чета
не ишчезну из догледа,

па ка' рањен лав ће јекнут'
са врх града, скрај барјака,
гласом кога појачава
родитеља туга јака:

"Ох, гдје ће ми д'јете моје,
куда пође, боже свети,
зар се смије оцу кћерца
уграбити и отети?

О господе, ако те је,
види је ли право ово?
Јест, ка' није, бабо ми га
заслужио на Косово.

Ох, изда' је господара,
издао је отаџбину,
пак траг му је дочекао
срам овакви и судбину.

Грозно плаћам гријех оца,
на мој дом се правда свети,
чим ми султан Оливеру
може повест и отети.

Оливеро, што дочеках!
Оливеро, срце моје,
да се тужно твоји дани
у харему турском броје!

О како бих срећан био
да сам тебе удомио
за владара или књаза,
који би ти мио био,

у хришћанском каквом двору,
гдје стидљивост и ред влада
а ти оде у харему
под насиљем гдје част пада.

Што је жена на те стране,
жена једног турског цара?
Робље то је доведено
у кревет му са пазара.

Без пор'јекла, ка' живинче,
без заносног идеала,
у жиле се чије није
крв племићка заиграла.

Тамо моја Оливера
број робиња умножиће,
и принцеза тамо српска
ка' робиња друга биће.

Куку, чедо, грдно ли је
за Србију и за мене,
да ти младој живот тамо
у харему турском вене.

Из средине народа те
освојеног султан узе,
не мога те Србин бранит',
а ја ево роним сузе

од срамоте и од јада.
Бога молећ' да ме није,
чим остарах и остадох
и без тебе и Србије.

О господе, тугу моју
и срам српски што ће спрати,
кад морасмо одиву нам
невјерноме цару дати!

Ти, Дунаве, водо хладна,
што бедем ми града мијеш,
с бојом твојом плавом мене
ти не тјешиш, но се смијеш

и ругаш се млакавости
срца мога, мојој моћи,
гдје не могу ни народу,
ни дјетету свом помоћи,

Клетво строга, суминуј ме,
стара клетво, клетво строга,
ја и српски народ са мном
већ исписмо срџбу Бога

за грехове почињене
за потомства, за неслогу,
да зар Србу Срб доскочи,
зашто, рашта, вај по Богу?!


О господе, у којега
ми имамо тврду вјеру;
за потоњу жртву прими
кајања нам — Оливеру!"







На бијелу Оногошту



На бијелу Оногошту

На бијелу Оногошту 
застава се моја вије, 
а Пламенац војевода 
под њом рујно вино пије; 

Око њега барјактари 
заграктали ка' орлови 
а Никшићи сјетни, тужни, 
сад су мени сви робови.

                                          27. августа 1877.





На гробу Петра II Петровића Његоша


На гробу Петра II Петровића Његоша  

Пун штовања и гордости
твој вјечити дом полазим,
да јуначке твоје кости
једном врелом сузом сквасим.  

Ужасна је самост мукла,
што остатке твоје грли,
света ме је жеља вукла
ам' на бријег овај врли, 

по којем се виле крију,
и с којег си полет дава'
пут небеса, твом генију,
кад си "Лучу" сачињава'. 

Из гвоздене примих руке
остављену владу мени,
пуну труда, пуну муке;
захвалит' ти дођох сјени, -  

но насљедство пјесмотворства
тајне књиге још ми треба;
пуна ли је благородства -
спусти ми је, стрико, с неба!  


На Ловћену, маја 1863.





понедељак, 24. јун 2013.

КОЛО ЦРНОГОРСКИХ АМЕРИКАНАЦА

КОЛО ЦРНОГОРСКИХ АМЕРИКАНАЦА
 
Из далеке Америке
Црногорац витез хита:
„Да л' ћу у бој приспјет' љути?“ —
он у сваки пристан пита.
 
„Гдје је војска и краљ гдје је,
што је било, што се чује,
којом страном црногорском
топ и пушка одјекује;
 
гине ли се ил' добива;
је ли барјак наш високо?“ —
брижно пловећ' Океаном
црногорски с' пита соко,
 
а срчи се на вјетрове,
што брзини лађе смета
и што морска пучина се
не утиша мало клета.
 
Све се њему споро чини.
Ах да му је имат' крила,
чини му се поврх вала
да глас чује рода мила,
 
гдје у помоћ зове сина
да му дође из далека,
док у крилу он му хита
смрт ил' славу да дочека.
 
Хита јадан, Бога моли
да крвави бој застане;
тромост лађе своје куне,
а предуге броји дане.
 
„Боже свети, не дај само
да крвави бој престане,
докле ова тешка лађа
уз мој мили крај пристане,
 
Тамо ће ме вјерна љуба
срест', ил' сестра, ил' брат мали,
да би само „московку“
ми и оштри ми нож додали;
 
а на дому свратит' нећу
оцу, мајци, на виђење;
мјесто њих ћу пољубити
оно наше мило ст'јење.
 
Зар да пусто моје срце
разњежи се на огњиште
и на војску када кренем
да ми она дјеца пиште?
 
Не, никада, но ћу трчат'
у логору беспутице,
без икаква огртача
и без струке и торбице.
 
Родитељском бригом краља
у логору има хране;
има, кажу, хљеба доста
и шатора и џебане,
 
а новаца ово мало,
које носим у завоју
измучених на дланове
у радове и у зноју,
 
причуваћу да их нађе
на мртвоме моме трупу
добар Турчин — ил' испит' их
на јуначком нашем скупу
 
у шехеру скадарскоме,
о чијему снивам паду,
ил' Јањини, ил' Чаталџи,
или самом Цариграду!“
 
Цетиње, 9. јануара 1913.