понедељак, 24. јун 2013.

КОЛО ЦРНОГОРСКИХ АМЕРИКАНАЦА

КОЛО ЦРНОГОРСКИХ АМЕРИКАНАЦА
 
Из далеке Америке
Црногорац витез хита:
„Да л' ћу у бој приспјет' љути?“ —
он у сваки пристан пита.
 
„Гдје је војска и краљ гдје је,
што је било, што се чује,
којом страном црногорском
топ и пушка одјекује;
 
гине ли се ил' добива;
је ли барјак наш високо?“ —
брижно пловећ' Океаном
црногорски с' пита соко,
 
а срчи се на вјетрове,
што брзини лађе смета
и што морска пучина се
не утиша мало клета.
 
Све се њему споро чини.
Ах да му је имат' крила,
чини му се поврх вала
да глас чује рода мила,
 
гдје у помоћ зове сина
да му дође из далека,
док у крилу он му хита
смрт ил' славу да дочека.
 
Хита јадан, Бога моли
да крвави бој застане;
тромост лађе своје куне,
а предуге броји дане.
 
„Боже свети, не дај само
да крвави бој престане,
докле ова тешка лађа
уз мој мили крај пристане,
 
Тамо ће ме вјерна љуба
срест', ил' сестра, ил' брат мали,
да би само „московку“
ми и оштри ми нож додали;
 
а на дому свратит' нећу
оцу, мајци, на виђење;
мјесто њих ћу пољубити
оно наше мило ст'јење.
 
Зар да пусто моје срце
разњежи се на огњиште
и на војску када кренем
да ми она дјеца пиште?
 
Не, никада, но ћу трчат'
у логору беспутице,
без икаква огртача
и без струке и торбице.
 
Родитељском бригом краља
у логору има хране;
има, кажу, хљеба доста
и шатора и џебане,
 
а новаца ово мало,
које носим у завоју
измучених на дланове
у радове и у зноју,
 
причуваћу да их нађе
на мртвоме моме трупу
добар Турчин — ил' испит' их
на јуначком нашем скупу
 
у шехеру скадарскоме,
о чијему снивам паду,
ил' Јањини, ил' Чаталџи,
или самом Цариграду!“
 
Цетиње, 9. јануара 1913.

ПЕРЈАНИЧКО КОЛО

ПЕРЈАНИЧКО КОЛО

Нека кола сва заврши
перјаничко коло лако!
Орловскоме нашем скоку
нек учини мјесто свако!...

Коло, коло, хватајмо се!
Амо коло, перјаници,
господара - нашег оца,
ми од вазда вјерни синци!

Александра Македонског,
Бонапарта, ил' Цезара.
Кастриота, ил' Душана,
ил' другога којег цара

сјајни двори имаше ли
од нас хитриј' полетара,
ил' момака ватренијех
уз икаква господара.''...

Од нас има сваки дома
за живљење шго му треба,
па ми књаза не дворимо
ради једне коре хљеба,

него за част н за славу
и за име перјаника;
а то име круни дивно
име једног убојника.

Ми смо они што хитамо
реда ђе се ток поквари,
да у име правде, суда,
све нам рука сталамари.

Ми смо они, што наредбе
кроз град зрња разносимо
и што успут скоро вазда
ког душмана покосимо.

Ми смо они, што животе
цијенимо за ситнице
спрам угледа сјајног двора
и с њим наше заједнице.

Ми см' од оног смјелог јата,
у коме се измјенило
ц' јеђ јунаштва и поштења,
што ј' у горе ове било.__

ГАРДИНО КОЛО

ГАРДИНО КОЛО

Гарда је жељна борбе,
старост је скора чека;
да крене у бој врући
то једва гарда чека.

Горска нам мајка ћути,
глас ратни не одл'јеже;
да нас књаз води у бој
што се то већ отеже?

Уска је земља ова,
простора за нас нема;
за шири крај, пак, гарда
нека се наша спрема,

да лавским скоком скаче,
трчећим све кораком,
гдје браћа српска пате,
све јунак за јунаком.

Ућутат' топ, са грудма
покршит' бајонете;
гарда ће смјела срушит
све што је на пут срете.

Слобода,ево, браћо,
онамо у тужни крај,
она ће прва гракнут,
кад стари крене змај.
 
 

УЛЦИЊСКО КОЛО

УЛЦИЊСКО КОЛО

Од Авлона па до Сења
и од Сења до Млетака,
да уноси страх и ужас,
једраше нам лађа лака.

Нашег смјелог крманоше
држала је рука јака
управљене пут звоника
венедичког светог Марка;

па кад савез учинисмо
с Барбаријом и с Алгиром,
горде Млетке нуђаху нас
с даровима и са миром.

Сва Адрија држала се
као воде једна чаша
с краја у крај искључиво
у подручја само наша.

Колико смо силног блага
и пљенова и робова
искрцали под Улцињем
из нашијех ми бродова!...

Добитници свуд на море,
ондје смо се веселили.
и на Пристан веслом чоху
млетачку смо дијелили.

Још да није Боке било
и њенијех капетана,
сва источна од Адрије
шћаше бити наша страна.

А гробови црногорски,
по Пињежу ископани,
Улцињу ће свједочити!
как' и гором он се брани

Еј, било је што је било!
А што и још бити може
осим тебе и пророка.
ко ће знати, свети Боже?
 

БАРСКО КОЛО

БАРСКО КОЛО

Давно Бар се наслонио
под Точила од Румије;
какве приче из старина
казивати он умије!

У њему је изникнула
свакојега добра клица,
па је стога повод бива'
непрекидних преотмица.

Раскошнијем преимућством
природа га обдарила
а мама м поднебија,
освајаче намамила

Цезареве легије су
вјеж6але се испод града;
а папини доглавници
у њем сједе чак и сада.

Добро уље, боље вино
у њему је на глас било;
на столове римских цара
и папа се оно пило.

Срби, Турци и Млечићи
грабише се измјенице
око њега, те му често
накрапаше крвљу лице.


На врата му знамења се
често знаци мијењаше;
Срб бијелог свога орла,
Млечић лава свог меташе.

Али све то замијени
наше бљесак полу-луне,
те Бар оста драги камен
султанове сјајне круне.

У њ ми Турци остадосмо
самовољни цари мали;
жа' да коме учинимо,
нијесмо се устезали.

Имали смо сто главара
бијеснијех и силније';
ал' од нашег Селим-бега
у Бар силниј' био није.

Можда гријех наш и његов
небеса ће бит' потреса'.
чим се Крстац једну вече
изненада сав устреса'

од похода Јуначкога
и напада од горштака,
од Књажева храбре војске,
топова јој и пушака!

Мучисмо се за спас града
за шездесет и пет дана.
док му прагом пријеђоше
чете Бошка и Стефана.

Под насипом град нам оста; `
ал' робова није било,
што је од нас преостало
из ватре се извадило.