Лијепо си,
луче мило,
прави
цвијет дјевојака.
Ал' си
смјела кад ме гледаш -
ја сам
глава од јунака.
На груди
сам бојне токе
поодавно
закопчао;
борбама се
свакојијем
из младости
научио.
Добро су се
отркале
токе ове што
се сјају,
ал' могле
би одржат' се
још најжешћем
нападају.
Колико су
натрептале
од љубави и
ужаса
и срце ми
притискале
кад се
силно усталаса!
С њима,
цуро, у борбама
до сада сам
бива јачи,
те погледи
твоји њежни -
они мали
нападачи -
слизаће се
као капље
низ студени
мосур леда,
знака на
њим остат' неће
од врућих
ти, од погледа.
Јер погледе
твоје њежне
сјај ће
тока да одбије;
уштеди их,
о дјевојко,
ам' плијена
за те није.
А дивна си,
луче мило,
прави
цвијет дјевојака,
но си
смјела кад ме гледаш -
ја сам
глава од јунака.
Пјесма се сада први пут објављује.
Свакако је једно од раних књажевих књижевних остварења. Нашли смо је у његовој
књижевној заоставштини.
Кориштени дјелови коментара др. Сава
Вукмановића
YU ISBN br. 86-309-0050-4
