Њ. В.
Књагињи Милени
Лак како се
још осјећам,
од шездесет
пуних љета,
кад ме
рујна зора нађе
врхом брда
и врлета.
Стар још
нијесам кад још могу
пркосити
непогоди,
и жеља ме
за најпрве
зраке сунцу
к билу воде
....................................
....................................
....................................
....................................
А све за
све, радостан сам,
што ми срце
вјерно бије,
знајућ' да
ме твоје мисли
исто прате
као прије.
У славу ћу
за те даре
из деснице
свога бога
подигнут'
му данас хвалу
сврх
Војника високога.
Цетиње, 19. Септембра 1900
Пјесму је књаз испјевао једног раног
јутра, приликом поласка у лов у планину Војник и оставио је да је доцније
предаду књагињи Милени. Четврта строфа у њој пропала је.
