Сви
спавасмо на ливади,
а око нас
коњи пасу,
кад
мјесеца иза горе
блиједа се
свјетлост расу.
Најпрви се
ја пробудих;
око себе
гледам људе,
што
дубоким даље саном
оправљају
т'јела труде,
па
помислих ноћ идућу
другим можда
сном ћу спати,
они и ја,
ко то може
зајемчити
или знати?
Јер битка
нам остала је
и још синоћ
у изгледу,
а зарок
смо учинили
смрт
убрати ил' побједу,
пак ми очи
утекоше
у висине
пут небеса,
пут
мјесеца и звијезда
и у
бескрај од чудеса.
Тамо душом
залећех се
с побожнијем
са ускликом:
"О
Господи, друштву моме
буди данас
савезником!"
