Судијама
На ништожност
људског бића
судија се
сјећат' има
кад отвара
књигу правде
и суд врши
међ' људима.
Нема храма
ни олтара
гдје
примакнут' човјек може
душу своју
ка' у суду -
сјећајућ'
се на те, боже!
О судије,
давуџија
кад изиде
пред вас голи
сјећајте
се, смрт је ближа
но што у
нас држе холи.
Нека вапај
његов допре
ваших срца
до дубина:
бог је
свјетлост и правица,
остало је -
ништа - ништа....
Никшић, 15. Фебруара 1900, на 7 ура ујутро у Окр. Суду
Пјесму је објавио Трифун Ђукић у свом
издању пјесама Николе I Петровића 1955. године. Он сматра да пјесма раније није
штампана, али не наводи гдје ју је нашао.
