Говор поводом присаједињења ослобођених крајева матици земљи

Говор поводом присаједињења ослобођених крајева матици земљи

Хвала Богу и прегалаштву савезничких војска, на Балкану је створено ново, боље и срећније стање. Балкански народи ослобођени су ропства и нашли су се у колу своје браће и племеника. Храбре војске двију српских краљевина - Црне Горе и Србије, у јуначком полету срушиле су преграду, која не вјековима раздвајаше а братским загрљајем на Пљевљима, код Сјенице и на Ђаковици објавиле цијелом свијету да је Српство на југоистоку Балкана ослобођено.

Тако загрљене српске војске браниле су и одбраниле српске тековине у Маћедонији од нелојалних прохтјева нашег четвртог савезника - Бутарске, као и наше старе пуне славе и величине споменике у Старој Србији од најезде заведених Арнаута.

Послије свега тога - послије пуне године борбе и јуначких подвига српских - приступило се разграничењу међу двјема српским краљевинама, које је сада братским споразумом довршено, те овим проглашавам присаједињење краљевини Црној Гори свих освојених области у границама које су одређене: Према краљевини Србији уговором о разграничењу, закљученом у Београду; према Арбанији ријешењем Амбасадорске конференције у Лондону до коначног разграничења, које ће извршити нарочита комисија; према Босни и Херцеговини досадашњом границом.

Објављујући овај радосни чин моме драгом народу, дужност нам је да се на првом мјесту с пијететом поклонимо гробовима наших витезова, који крв своју пролише и живот свој дадоше за браћу своју, и да одамо хвалу и признање претеклим нашим херојима који ће, увјерени смо, са исто толико прегалаштва и пожртвовања чувати наше тековине. Те тековине, иако нијесу сразмјерне нашим жртвама, иако смо морали напустити наш стародревни Скадар и заузето Приморје у интересу европског мира, а под притиском европске силе, опет су знатне да можемо с поуздањем вјеровати у сјајну будућност. Будућност наша од нас зависи. Потребан нам је сложан рад и ред.

Ја сам увјерен да ће моји нови поданици бити елеменат мира и рада и да ће, прелазећи преко свију заблуда и раздора, које страна владавина међу њих унесе, руку под руку са браћом из старих граница Црне Горе бити надахнути једном истом идејом - идејом среће и величине миле ни домовине Црне Горе.

Ја и моја Влада уложићемо све своје старање да им осигурамо личну имовну безбједност, добро судство, савремено школство и створимо услове боље будућности по свим гранама привреде.

Слобода вјере и савјести биће свакоме најстрожије поштована и чувана. То им гарантују моји лични осјећаји и традиционално начело мојега дома: "Брат је мио које вјере био".

Мојим поданицима римокатолицима, поред духа широке вјерске сношљивости, којим је Црна Гора вазда прожета, и конкордат са св. Римском Столицом јамчи потпуну слободу савјести. Они ће уз браћу православну и муслимане 6ити јак члан народне ни заједнице и основ снаге наше државе.

Припадници Ислама имаће у мени и мојим властима сталну заштиту. Они ће исто тако бити вјерни синови отаџбине као и бранитељи своје вјере.

Док се законским путем управе нових присаједињених области не утврде, њима ће се управљати према мојим уредбама и рјешењима моје владе о примјењивању појединих постојећих закона.

Шаљући мој владарски поздрав свима мојим милим поданицима, молим Свемогућега да их закрили својом неизмјерном милошћу.

Живјели моји драги и вјерни поданици!

Никола, с. р.
Цетиње, 9/22. XI 1913

Говор уз 100 - годишњицу Његошевог рођења

Као краљ црногорски, као насљедник и синовац великога данашњег слављеника, захвалан сам овоме збору и цијелом српскоме народу на чувствима благодарности, љубави и дивљења, којима се одушевљава спрам његова спомена.

Као лав из грмена, из давно умрле, из давно претуљене вулканске котлине његушке, излетио је мој стриц Раде да српски свијет поткријепи у његовим идеалима и дужности за извршење великог народног задатка. У душу му је вјеру уливао за успјех, сабљу му је оштрио, а пјесмом га је загријавао.

Наш му се добри српски народ дивно одазвао.

Косово, рану његовог великог срца, му је излијечио, јер у дане стогодишњице од његова рођења тај му је народ Косово осветио.

Један духом велики народ није се могао љепше одужити духу највећега генија.

Слава српском народу!

Слава господару Црне Горе, владици Раду!

Цетиње, 3/16. Х 1913.

Одавање признања Црногорским трупама послије Балканских ратова

Храбри моји војници!

Послије срећно закљученог мира, жељно сам ишчекивао повратак из Македоније мојега дичног Дечанског одреда да сви заједно подигнемо хвалу богу за наше велике успјехе, за освећено Косово и обновљења међа нашега дивнога царства.

Ишчекивао сам ову прилику да мир овај радосно поздравимо и благословимо. Ишчекивао сам је непрестано да из дубине благодарне душе захвалим још и мојој храброј војсци за њено јуначко држање у два овогодишња рата. Ви, горди моји војници, испод ведрога неба драге нам домовине, побиједисте вјековног непријатеља. Његов барјак је далеко пред вама узмакао; он не захлађује више српске земље; земља је српска на југу ослобођена од Мора до Дунава. Наде живих и умрлих милиона Срба остварене су. Неизбројне жртве и муке наше накнађене су.

Крвавим рукама ви сте, моји славни војници, распучили ланце ропства подјармљеној браћи. Зато сам ве извео на поље од мегдана и искушења. Ви сте тамо видјели уз раме свога брата Србијанца, гдје поји коња на Сињем мору а на доглед нашем Скадру, На доглед тужном Скадру, пријестоници Зете и наших краљева, Скадру, потоњем бедему турске царевине — Скадру, жалосноме робу с чије катарке Европа наговорена захтје да се, након двадесет дана послије освојења, спусти наш барјак; али ни тада ми се њега не одрекосмо, нити на наших историјских права. Ви сте пораз косовски осветили и част оружју српском уздигли и повратили. Ви сте тамо нашли и уздане и једновјерне наше савезнике, храбре Грке, кад сте заједно казнили нашега млађега брата Бугарина за братоубилачки насртај на друта и савезника. Чаурицама просутих из ваших смртоносних московка, ви забиљежисте и обновисте с оне стране Вардара и Брегалнице међе на југу старе наше дивне царевине.

Храбри моји јунаци!

Пјесму побједничку сада појте и уздигните ваша јуначка чела с поносом и мирном душом, да сте вашим прегнућем и храброшћу дужност испунили и одужили се домовини. Ваше непобједиво оружје повјешајте данас о клин и одајте се добро заслуженоме миру и благотворном раду и култури; али свакојако милујте то оружје и држите га свијетло и наредно.

Побожно се сјећајте у љубави и спомену погинуле браће, јављајте се напуштеним њиховом смрћу: самораницама, удовицама и сирочадима, јер они, витезови слава и.м, не поштедјеше као год ни ви, своје животе за углед нашег барјака; онога барјака који је вазда прије од пет стотина година пред олтаром домовине развијен био и који се први залепршао кад с Градине и фундинских страна црногорски топ даде знак свему Балкану да сложно устане.

Понављајући ви, храбри моји војници, искрену захвалност за ваша јуначка дјела свакојега у чело јуначко љубим.

Живјели, моји соколови, узданице домовине, радости и поносе мојих старих дана!

Живјели несравњиви заштитници вјере, правде и слободе!

Цетиње, 20. VIII/2. IX 1913.

Говор Дечанском одреду пред одлазак на Бугарски фронт

Говор Дечанском одреду пред одлазак на Бугарски фронт

Црногорци!

Кад сунце избављења и слободе обасја много напаћене хришћанске народе Балканског полуострва; кад с њега ишчезну сјенка Пророкова барјака да је замијени она савезничких; кад власт из јаких шака Отмановића пријеђе у руке балканских савезника; кад ограшени народи, жељни правде и културе, дахнуше душом, отворише врата бољој будућности и падоше један другом у загрљај - Балкан се натмуши црним облацима и густом тамом, у којој више брат брата не познаје већ један на другога трза убилачко оружје.

Братска крв лије се од Дунава до Солуна. Гомилају се нове жртве као да нам мало бијаше оних на Скадру, Куманову, Јањини и Једрену. Жртве које прве падоше као посљедица једног мучког напада, наше су, српске су жртве, - жртве братоубилачке руке бугарске. Од исте руке проливена је и крв храбрих Грка, наших вјерних савезника, који су и на копну и на мору толико задужили Балкански савез.

Црногорци!

Опијен свечаним успјесима и славом савезника, наш четврти друг хтједе насилно да приграби наше заједничке тековине, не осврћући се ни на правду божју, ни на очински суд цара покровитеља, који ни га пружаше за добро и слогу нашу, а радост његову. Бугари, заведени отргоше се од нашег словенског јата. Бугари насрнуше на браћу и савезнике. Бугаре треба сузбити истим оружјем и упутити их уважењу заједничких интереса и словенске узајамности. Ова је одлука болно пала на моје срце, јер се руко.м рука мора сјећи, али се иначе није могло. Моју душу туга обузима што сам принуђен вашу храброст ободравати да бугарске насртаје оштро одбијете, али наду гајим да ће из међусобне наше савезничке крви, кад једном анђео мира рашири своја крила над Балканом, изнићи свјеже и јако дрво словенске заједннце.

Црногорци!

И ви сакупљени у Дечанском одреду из редова побједилаца са Лима и Скадра, који се већ борите у долинама Вардара, Брегалнице и Струмице раме уз раме са својом браћом из Србије, витезовима од Куманова и Битоља у одбрани наших српских интереса, покажите и овом приликом да сте заштитници правде и слободе, "заточници мријет навикнути".

А ви остали, моји драги Црногорци, будите спремни да и сада као вазда извршите своју дужност према отаџбини и Српству.

На нашој је страни правда. Гдје је она, ту је и бог којем препоручујем нашу свету заједничку ствар.

Живјела Црна Гора!

Живјели, моји мили Црногорци!

Цетиње, 27. VI/10. VII 1913.

Говор народним посланицима поводом освајању Скадра и одлуке велесила о његовом напуштању

Господо посланици!

Позвах ве на савјетовање ради мучног стања, у којем смо се потоњих дана налазили. Још док се не бијесте скупили, под изненадним притиском велике опасности за земљу, а на преклињање пријатеља, донио сам у циљу спасења одлуку за коју примам одговорност пред богом и историјом.

Скупљене накох тешких, али славних дана, радосно ве поздрављам и загрљам, и уз вас мој цијели храбри народ.

Рекох тешких дана; јест тешких, кроз које се моја земља јако напатила, истрошила, окрвавила и сузама окупала, али се и прославила. Како смо повели ово страшно коло, сви знате, а мило ми је да ви га укратко објасним.

Иза тешког и дугачког рата од 1876, 1877. и 1878. године дадоше се на берлинском конгресу мојој земљи неправилне границе, по којима се збиваху непрекидни сукоби и немири. Турци не само што су произвољно посјели Чакор, Језерски врх и Поља колашинска, наша земљишта, него су непрестане сукобе на тим границама са мојим поданицима изводили. Разуздани Арбанаси тукли су моје мирне житеље у самим њиховим селима, њихово живо затварали у куће, племе Велику скоро раселили, у Зети прошлога љета посјекли петнаест Зећана, а у Пољима толико исто Пољана. А што ме је највише бољело, то је било страдање наше прекограничне браће која постепено, али стално лињаху са лица земље, гоњена насиљем и коначним истребљењем. Па да и није било свега мало прије поменутог, ради њих самих морао сам извући мач из корица. Протести моје владе код турске били су узалудни. У почетку прошлога августа моја се влада обратила великим силама да посредује да се ред васпостави на границама које је сама Европа засјекла међу Турском и Црном Гором и да се олакша судба прекограничне браће, Влада је у својем протесту нагласила великим силама да ће са-ма тражити задовољење, ако се оне оглуше о наш праведни захтјев. Шест недјеља очекивах интервенцију Европе. Залуду је очекивах, а ангажован да ћу је сам тражити, морао сам сљедовати својој изјави. Ступих у преговоре са братском Србијом, Бутарском и Грчком.

Саопштио сам им моју одлуку да Турској рат објавим, као четири срећна брата из срећне куће кренусмо на срећне путеве и царство турско у Европи разорисмо.

Правда божја, прегнуће и смјелост наших уједињених снага круниса и Црна Гора, наша отаџбина, прва отпоче рат за ослобођење а потоња потоњи бедем турске царевине у Европи сруши заузећем града Скадра. И испуни се онај мој завјештај: чији Скадар, тога и Цетиње.

Тако и би, но на жалост, за кратко вријеме. Велике силе измијенише своју одлуку у циљу одржавања неутралности и нагласише ми без икаква права да усред рата непријатељства прекинем, да опсаду Скадра напустим.

Наш свагдашњи покровитељ, цар руски, прво савјетима, затим строгим пријетњама захтијеваше да се одлуци Европе покоримо. Покрај све синовље привржености, ја се не могах одазвати његовој височајшој вољи, јер ми се захтјев сила учинио вапијућим гријехом и неправдом и опсаду Скадра продужим. Европа, да ме утрози због непослушности, посла спрам наше морске обале и градова своје ратне лађе и строго затвори Црну Гору, - она с мора, Аустрија с копна. Тој мјери дадоше и другу, наговјештавајући Србији исте мјере строгости, ако братску помоћ, коју нам је била послала под Скадар, одмах не повуче.

Нађох се дакле сам, опкољен с мора и са суха и помислих да покрај свега тога част Црне Горе захтијева да се Скадар узме. Скадар, као што мало прије рекох, потоњи бедем турске царевине у Европи. И узесмо га. Цио свијет због тога даде јавно израза својој радости. Дипломатија сама нађе се као побијеђена од наше праведне упорности. Она продужи своје строгости противу нас, пријетећи ни заузимањем нашега приморја и нападом на наш Скадар с једне стране, а с друге дозволи Аустрији да не може напасти.

И у тој прилици, уочи стварања тих непријатељства, покровитељска Русија, братска Србија, једновјерна Грчка најпријатељскије преклињаху ме да Скадар напустим, да не изложим опасности опстанак моје земље и тековине овога рата.

Пред очигледном пропашћу моје земље држао сам за мудро и цијелом Српству спасоносно, а општем миру корисно, да попустим удруженој Европи, предајући Скадар у њене руке. Имао сам пред очима и горко искуство братске Србије. И њој је као и нама учињена иста неправда која ме је љуто забољела, јер јој је на сличан начин одузето српско Приморје које је залила крвљу својих витешких синова.

Скадар не је стао доста жртава. Његов пад, јуриши мојих витезова на утврђења Тарабоша и Бардањолта освијетлише још једном оружје црногорско.

Част тога оружја високо остаје. С те стране душа ви може бити мирна и поносна. То је оружје увеличало Црну Гору двојно, и земљиштем и народом. То је оружје, улружено с оружјем браће из Србије, ослоболило Српство од Турака, од мора до Дунава. Наши су барјаци пободени на међи Саниака и Босне, у Пљевљима, Бијелом Пољу, Беранама, Плаву, Гусињу, Рожају, Пећи, Ђаковици, на доглед стонога Призрена.

Обновљена и увећана, наша домовина пољепшава се и биће сретна и богата, а дух унутрашње слоге и љубави учиниће је јаком и способном за нова национална предузећа.

Цетиње. 25. IV/8. V 1913.