Говор народним посланицима поводом освајању Скадра и одлуке велесила о његовом напуштању

Господо посланици!

Позвах ве на савјетовање ради мучног стања, у којем смо се потоњих дана налазили. Још док се не бијесте скупили, под изненадним притиском велике опасности за земљу, а на преклињање пријатеља, донио сам у циљу спасења одлуку за коју примам одговорност пред богом и историјом.

Скупљене накох тешких, али славних дана, радосно ве поздрављам и загрљам, и уз вас мој цијели храбри народ.

Рекох тешких дана; јест тешких, кроз које се моја земља јако напатила, истрошила, окрвавила и сузама окупала, али се и прославила. Како смо повели ово страшно коло, сви знате, а мило ми је да ви га укратко објасним.

Иза тешког и дугачког рата од 1876, 1877. и 1878. године дадоше се на берлинском конгресу мојој земљи неправилне границе, по којима се збиваху непрекидни сукоби и немири. Турци не само што су произвољно посјели Чакор, Језерски врх и Поља колашинска, наша земљишта, него су непрестане сукобе на тим границама са мојим поданицима изводили. Разуздани Арбанаси тукли су моје мирне житеље у самим њиховим селима, њихово живо затварали у куће, племе Велику скоро раселили, у Зети прошлога љета посјекли петнаест Зећана, а у Пољима толико исто Пољана. А што ме је највише бољело, то је било страдање наше прекограничне браће која постепено, али стално лињаху са лица земље, гоњена насиљем и коначним истребљењем. Па да и није било свега мало прије поменутог, ради њих самих морао сам извући мач из корица. Протести моје владе код турске били су узалудни. У почетку прошлога августа моја се влада обратила великим силама да посредује да се ред васпостави на границама које је сама Европа засјекла међу Турском и Црном Гором и да се олакша судба прекограничне браће, Влада је у својем протесту нагласила великим силама да ће са-ма тражити задовољење, ако се оне оглуше о наш праведни захтјев. Шест недјеља очекивах интервенцију Европе. Залуду је очекивах, а ангажован да ћу је сам тражити, морао сам сљедовати својој изјави. Ступих у преговоре са братском Србијом, Бутарском и Грчком.

Саопштио сам им моју одлуку да Турској рат објавим, као четири срећна брата из срећне куће кренусмо на срећне путеве и царство турско у Европи разорисмо.

Правда божја, прегнуће и смјелост наших уједињених снага круниса и Црна Гора, наша отаџбина, прва отпоче рат за ослобођење а потоња потоњи бедем турске царевине у Европи сруши заузећем града Скадра. И испуни се онај мој завјештај: чији Скадар, тога и Цетиње.

Тако и би, но на жалост, за кратко вријеме. Велике силе измијенише своју одлуку у циљу одржавања неутралности и нагласише ми без икаква права да усред рата непријатељства прекинем, да опсаду Скадра напустим.

Наш свагдашњи покровитељ, цар руски, прво савјетима, затим строгим пријетњама захтијеваше да се одлуци Европе покоримо. Покрај све синовље привржености, ја се не могах одазвати његовој височајшој вољи, јер ми се захтјев сила учинио вапијућим гријехом и неправдом и опсаду Скадра продужим. Европа, да ме утрози због непослушности, посла спрам наше морске обале и градова своје ратне лађе и строго затвори Црну Гору, - она с мора, Аустрија с копна. Тој мјери дадоше и другу, наговјештавајући Србији исте мјере строгости, ако братску помоћ, коју нам је била послала под Скадар, одмах не повуче.

Нађох се дакле сам, опкољен с мора и са суха и помислих да покрај свега тога част Црне Горе захтијева да се Скадар узме. Скадар, као што мало прије рекох, потоњи бедем турске царевине у Европи. И узесмо га. Цио свијет због тога даде јавно израза својој радости. Дипломатија сама нађе се као побијеђена од наше праведне упорности. Она продужи своје строгости противу нас, пријетећи ни заузимањем нашега приморја и нападом на наш Скадар с једне стране, а с друге дозволи Аустрији да не може напасти.

И у тој прилици, уочи стварања тих непријатељства, покровитељска Русија, братска Србија, једновјерна Грчка најпријатељскије преклињаху ме да Скадар напустим, да не изложим опасности опстанак моје земље и тековине овога рата.

Пред очигледном пропашћу моје земље држао сам за мудро и цијелом Српству спасоносно, а општем миру корисно, да попустим удруженој Европи, предајући Скадар у њене руке. Имао сам пред очима и горко искуство братске Србије. И њој је као и нама учињена иста неправда која ме је љуто забољела, јер јој је на сличан начин одузето српско Приморје које је залила крвљу својих витешких синова.

Скадар не је стао доста жртава. Његов пад, јуриши мојих витезова на утврђења Тарабоша и Бардањолта освијетлише још једном оружје црногорско.

Част тога оружја високо остаје. С те стране душа ви може бити мирна и поносна. То је оружје увеличало Црну Гору двојно, и земљиштем и народом. То је оружје, улружено с оружјем браће из Србије, ослоболило Српство од Турака, од мора до Дунава. Наши су барјаци пободени на међи Саниака и Босне, у Пљевљима, Бијелом Пољу, Беранама, Плаву, Гусињу, Рожају, Пећи, Ђаковици, на доглед стонога Призрена.

Обновљена и увећана, наша домовина пољепшава се и биће сретна и богата, а дух унутрашње слоге и љубави учиниће је јаком и способном за нова национална предузећа.

Цетиње. 25. IV/8. V 1913.

Говор црногорским трупама пред Скадром

Храбри моји војници!

Дуж цијеле све бурне и пуне узбуђења јесени под ведрим ми небом стојите, моји витезови, са оружјем у руци да ослобођавате што нијесте ослободили, да освајате што освојили нијесте, да домовину проширите донде док право имате проширити је. Све сте то вршили и вршите и с вољом и са прегнућем ви урођеним. Ни чести бојеви, ни чести походи, ни зло вријеме, ни труд, ни муке вашу челичну вољу не ослабише. Пошто витешка рука драге ни браће из Србије поджеже најсјајнијим пламеном плачуће кандило светога храма Грачанице на Косову, пошто ви великољепно освијетлисте Високе Дечане и свету Патријаршију за наступајуће Христово рождество, ви сте ми исто чили данас као и оно јутро кад неустрашиво први завргосте борбу са турском царевином.

Ја се поносим с вама, витезови моји, јер сам опојен вјером да сте кадри бити још величанственији у могућим искушењима такне ли се ко ваших права и оспори ли ни сјести на огњишта ваших дједова и мојих предшаственика Немањића, Гребљановића, Бранковића, Балшића и Црнојевића. Сјести на њихов пријеклад, окупити се око њихових гробова - то је и наша дужност и наше неоспорно право. За то изгинути било би нам слатко.

А доживи ли се то без изненадних жртава, захвалићемо богу, па ћемо други Божић по милости његовој славити у миру и тишини у својим домовима, међу својим породицама, свијећама у руци мјесто смртоносног оружја које данас држимо.

Сретно ни било Бадњевече владике Данила, Црногорци моји!

Сретно ни било и ово Рождество Христово које под шатором славите!

Сретни ни српски бадњаци које ову годину под ведрим небом налажете!

Књаз престолонасљедник и његова браћа, Мирко и Петар, изручиће ви мој срдачан поздрав и мој очински благослов, а ја и нејач ваша славићемо овамо Божић са милом помишљу на вас и жељом да се овај крвави рат што прије сврши и да ни најсвјежије и најљепше ловорове отуд донесете.

На фронту под Скадром, 24. XII 1912.