Жабљак

Жабљак 

Завези се танком лађом

Низ Ријеку Црнојеву,

Пловом плови, сврћи поглед

И на десну и на л'јеву

По главицам'  тиморастим,

Што се туд и онуд нижу

Ко мирисне пирамиде

Једна с' изнад друге дижу,

Те су вјечни споменици

Многим врлим соколима

Што падоше задајући

Триста јада душманима, 

Што падоше да дом спасу,

Част и права своја света,

Да их не тре и не плеше

Злотворника нога клета.  

Па кад стигнес баш на ушће

Баци поглед к планинама,

Које но су дични в'јенац

Л'јепим зетским равнинама, 

У око ти одмах падне

Један вршак у низини,

Сам о себи - ко без мајке

Сироче се теби чини.- 

На врху му, питаш, шта је,

Је ли лабуд бјељи сн'јега

Раширио пуста крила

Да ужива миљак с њега?

Ах, то није лабуд птица,

Него Жабљак град бијели,

Што над својом судбом љуто

Још од давног доба цв'јели 

За својијем господаром

Гласовитим Иван - бегом;

Цв'јели тужан, јер робује,

Јер под турском чами стегом. 

Ах, када ће часак стићи

Свој да буде уза свога,

Да не грезне у немани

Насилника поганога, 

Нег' да буде лабуд б'јели

На Крајини дика стара

Под управом о обраном

Црне Горе Господара.

                                 1864.

Ова пјесма је објављена у задарском Народном листу бр. 105, 1864. године као дјело Јована Сундечића

Џемила и Еладин

Џемила и Еладин

(Истинити догађај у години 1864) 

Силном паши Стамболији,

Мухамеду Еладину,

За велике в'јерне службе

Свом девлету и свом дину 

Абдул Меџид Султан дао

Кћер Џемилу своју милу,

Л'јепу као сјајну зв'језду,

Дичну као горску вилу.

Сто робова, сто ропкиња

Пашиницу младу двори,

Свуд око ње драги камен

И жежено злато гори. 

На вољу јој скупоцјене

Перзијанске мирис - масти,

На вољу јој из најдаљег

Мисирскога краја сласти, 

Ал' јој заман сва богатства,

Све милине и насладе,

Када мира - пуста мира-

У свом срцу не имаде:

Потпазила гдје пашино

Пламен - око пуно жеља

На ропкињу једну често

Ко огњена муња стр'јеља, 

На ропкињу Кавкаскињу,

Којој не би сличне наш'о

Баш да би је међу самим
Хуријама бират' заш'о ..... 

Све шејтане из џенета

У свом јару виче, вапи,

Да је уче што да ради

Док јој срце не исклапи. 

А пред пашом таји страсти,

Превија се и прелива;

С њиме сједећ' на серџади

Час га грли, час цјелива. 

Кад ли било једно јутро

Госпа шербет приправила

И код себе, у одаји,

Свога пашу угостила; 

Срче паша сербет слатки,

Тутун пали, глади браду;

Љубави га страсти море,

Ал' не слути своме јаду. 

Но кадуна међутијем,

Док он медно пиће попи,

Сан покривен пред њег стави,

Па му рече да отклопи, 

То Еладин  једва шчека,

Поклоп маче - ах, ужаса ....

Затресе се, па на патос

Мртав груну истог часа-

Што у клетом сану видје,

Те га с' косну немилице? ...

Jох, јабуку страховиту-

Мртву главу робињице.

                             1864.

Correspondenz - Bureau са Цетиња

Correspondenz - Bureau са Цетиња 

Мало хуке, мало граје

Опажа се на Балкану,

Кад тишина почијева

На сву нашу кршну страну! 

Што је ово те се Ловћен

Још не мршти и не чује,

Сад кад Балкан ратним кликом

У сва њедра одјекује!? 

Ето што је: стари Ловћен

Вичан кавзи и биткама,

"на Балкан је, вели, граја,

Хука ... граја ... хука сама!"

Али све ће постат' мирно,

Тамо крв се пролит' неће,

Мој се с орлом барјак вије,

Ал' никуда он не креће. 

С тога тамо што бит, може? ...

Далеки су дни мегдану ...

Мир, спокојство, рад, наука,

Потребни су сад Балкану ....

                                           5. октобра 1885.
 

Грехоте

Грехоте 

Грехота је, да порфира

На рамена рђа хаба-

Соко људски за људе је,

Али никад, никад жаба. 

Грехота је, б'јелој вили,

Што не види из сто луча,

И пушта се кукавици,

Да јој сјајни пас распуча. 

Грехота је, допустити

Да измаља поган уши;-

Што! зар поган да се зори

На град, који јунак сруши!? 

Грехота је, уцвијелит'

Најубогог невољника;

А грехота, не истаћ' се

Зору, маху насилника. 

Грехота је, да се кавез

За сивога орла плете;-

Зрак Бог даде орловима,

Да слободни у њем лете. 

Грехота је, пуштит' губу,

Да у здрави тор уљеже;-

Много значи стан јуначки,

Кад га братска слога веже.

Грехота је, да се бруке

Са пр'јестола сјајног бруче;-

Друг Езопов тољагом се

Али никад жезлом туче. 

Грехота је преварити

Кога драго, то ли брата;-

Богатство је све у срећи,

А у бријег није злата.

Грехота је великану

Титрати се сиромахом.-

Бог је вјечит, све остало

Једним може панут махом. 

Грехота је народима,

Да за цара зеца царе .....

Ах, при зецу, просто имат'

За главара и магаре! 

Грехота је, гледат' људе,

Кад рђави примјер дају-

Ох! и тако сто понора

За биједно људство зјају! 

Грехота је, на љешину

И крвничку ногом стати,

Јер и крвник има неког

Ко ће за њим уздисати. 

Грехота је подајнику,

Пењати се спрам' владара;-

Сто фењера, сто зубаља,

Бл'јесак сунца не обара. 

Грехота је не уздахнут'

На очито зло човјека;-

најсретнијег чојка сјутра

Можда зао удес чека. 

Грехота је да слобода

Синџиром се псећим веже,

И да глава јунакова

Мотиком се тупом реже. 

Грехота је најмити се

За ичије то зло било;

А грешније да из најма

Роду милом ломиш крило 

Грехота је отаџбини

Заборавит' вр'једног сина,

ком у живот ц'јељ бијаше

Рода слава, величина.

                                    1886.

Гласоноша

Гласоноша

-По Пушкину-

Ко ведрином по мјесецу

Тако позно у трк јаше?

Чиј' ли коњиц, што по пољу

Као муња летијаше? 

 

Пут сјевера Козак хита.

Без одмора и одаха,-
Трчи пољем и шумама,

Препрекама, из свег маха. 

Ка' цкло мач му вјерни блиста,

Под пазухом кесу има,

Сигурно му коњиц лети,

Предав гриву вјетровима. 

 

Мио му је мач пламени

И у кеси маџарије,

Ал' од капе нити коњиц,

Нити паре, ни мач није. 

 

За капу би свашта дао:

Коња, благо и мач мали;

А њу не би, док му главу

С трупа не би одрезали. 

 

Зашто капу тако чува

И што у њој журно носи? ...

Цару Петру на Хетмана

Кочубеов суд доноси.

                                    1886.

 

Љесковац

Љесковац

Као мајка мило чедо

Кад завије у свом скуту

Врх Константин прибрао је

Свој Љесковац у свом скуту, 

Па га чува од сјевера

И свјежу му зелен брани,

Те стога му љетне дане

Опомињу зимни дани. 

Трава, лишће, руже, цв'јеће

И неранче и лимуни,

Кад у гори снијег пада,

Дрвеће му овдје круни. 

А поток му, с тајном причом,

Што к Ријеци одзгор лети,

Више њега када станеш

Гдје те може ум зан'јети, 

Да л' постанку, да ли концу

Вода, сунца, или св'јета?

Ил' ничему, или свему?

Ил' живота хитрог л'јета?

Да ли к мени? да л'ми пјесми,

Што зна свашто да подмлади?

Што је свјежа' ка' сви твоји

У Љесковац рукосади!

                                     Љесковац, 27 октобра, 1887.