Џемила и Еладин

Џемила и Еладин

(Истинити догађај у години 1864) 

Силном паши Стамболији,

Мухамеду Еладину,

За велике в'јерне службе

Свом девлету и свом дину 

Абдул Меџид Султан дао

Кћер Џемилу своју милу,

Л'јепу као сјајну зв'језду,

Дичну као горску вилу.

Сто робова, сто ропкиња

Пашиницу младу двори,

Свуд око ње драги камен

И жежено злато гори. 

На вољу јој скупоцјене

Перзијанске мирис - масти,

На вољу јој из најдаљег

Мисирскога краја сласти, 

Ал' јој заман сва богатства,

Све милине и насладе,

Када мира - пуста мира-

У свом срцу не имаде:

Потпазила гдје пашино

Пламен - око пуно жеља

На ропкињу једну често

Ко огњена муња стр'јеља, 

На ропкињу Кавкаскињу,

Којој не би сличне наш'о

Баш да би је међу самим
Хуријама бират' заш'о ..... 

Све шејтане из џенета

У свом јару виче, вапи,

Да је уче што да ради

Док јој срце не исклапи. 

А пред пашом таји страсти,

Превија се и прелива;

С њиме сједећ' на серџади

Час га грли, час цјелива. 

Кад ли било једно јутро

Госпа шербет приправила

И код себе, у одаји,

Свога пашу угостила; 

Срче паша сербет слатки,

Тутун пали, глади браду;

Љубави га страсти море,

Ал' не слути своме јаду. 

Но кадуна међутијем,

Док он медно пиће попи,

Сан покривен пред њег стави,

Па му рече да отклопи, 

То Еладин  једва шчека,

Поклоп маче - ах, ужаса ....

Затресе се, па на патос

Мртав груну истог часа-

Што у клетом сану видје,

Те га с' косну немилице? ...

Jох, јабуку страховиту-

Мртву главу робињице.

                             1864.