На гробу Стефан Петровића
Пијесак ти кости крије,
Теби јадном, који страда;
Вјетар дува, па га вије,
Те на мене опад пада
И од мене тражи сузу,
Коју радо овдје лијем;
Младу моју буди Музу,
Да т' у пјесми в'јенац слијем!
Јуначки си погинуо,
Тиранству се опирући,
Срамни харач укинуо,
С десет брата ту гинући. -
Сузо мојам стани, стани!
Пепео ћу питат' стрица,
Ког граховско поље рани
С прахом многих турских злица.
Кости миле, кажите ми,
Кад Граховца чусте јеку,
Кад нож сину, топ загрми,
И низамску чусте веку
Јесте ли се снемириле
На глас овај непознани,
С гроба земљу разјуриле,
Да видите штo је вани?
Ви сте души благородној
Негда крепки станак биле;
Пуцњави сте давно оној -
Са одсуством дослутиле.
Јер Данило особито
Осветом се светом бори;
Вас освети он честито -
Нека му се слава хори! -
18. септембра 1863.
Нема коментара:
Постави коментар