С каквом се човјек радошћу губи
У Ловћен - брда густој алуги -
Какав ли покој душа осјећа
Код онолико краснога цв'јећа!
Ту не см'је брига, још мање жалост
Будит' те горе пресрећну самост;
Само је славуја дозвољен глас,
Који јо дава још љепши крас.
Срећна ми буди, Ловћен - планино
И храни твоје пријатно хладило
За сваке топле ка' моје груди; -
Слободи свагда ти прибјег буди!
Нек дуге твоје букове гране
Од сн'јега миле ружице бране,
И мјеста она, гдје сам их брао
И тако слатко на њима спао.
Корита водо, не топи нагло
Нам'јенут цв'јетак на моје благо;
Вода т' је бистра, ал' хладна влага;
Цв'јет ће увенут', а нестат' блага!
15.
Маја 1858.
Нема коментара:
Постави коментар