Дубровнику

Дубровнику

Читао сам с удивљењем,

у прољеће мојих дана,

Твоју прошлост, славни граде,

И јад твојих великана.

Прибира' сам многе књиге

С радознањем и љубави;

Чудио се твоме рају,

Твоме знању, твојој слави.

Видио сам у старини

Кад си исток надмудрива',

А западу у вјештини

И науци такмац бива'!

Замишљах те, да те гледам,

Карло Пети гдје те моли,

Да му даднеш мрнарицу

Свом душману да одоли.

Назирах те, како бисер

Опитости протурајеш,

Како рашко братско племе

Са просвјетом упознајеш.

И ако се руковаше

Преко мора с Италијом,

А од копна грљаше се

С Балшићима и Расијом.

И књига ме научила

Да те гледам самосама,

Како си се опирао

Византији и Млеткама.

Читао сам и вјерујем

Листовима Историје,

Да смјелијег одговора

Царство царству дало није,

Но је твоја република,

Кад јој султан Ђурђа иска:

"Сурваћу се врх дјеце ми,

али нећу да су ниска!"

Тако рече, тек светињу

Гостопримства да одржиш,

Тако прегну за свог госта,

Да изгориш, да се спржиш!

Твоје гордо племство, што је

Пријед било и што траје,

Са разлогом изнад себе

Ино друго не признаје.

Колико је оно дало,

Дубровниче теби кнеза;

Колико је одњихало

И пјесника и витеза!

Књигу ти је прославило

Од далеких још земана,

А богатство знало тећи

Из свијета са свих страна.

Сам Гундулић и Руђеро

Би великом царству сјали,

Неумрлом који славом

Твој су обим претрпали!

Ој дичи се, дични граде!

Имаш су што, имаш с киме;

Људима ћеш бит' образац,

Кад би хтјели да што приме.

Сад у јесен мога трудног бића,

Ка' поклоник мудрости ти давне,

Мишљах саћи из Шпарте к Атини,

Да јој видим споменике сјајне.

У двор њеног покојнога кнеза

Од покојне њене републике,

И ту да ми машта моја ствара

Из прошлости часе и облике.

Жељах виђет' храм Светога Влаха,

И у њ ћивот свеца великога,

Који штити град и околину

Крај престола Бога миљенога,

И државно архив, гдје се хране

Древна писма твојега сената

И другијех чудо рукописа

Драгоцјених, тисуће комата,

У богатим твојим ризницама

Пуним блага, сјаја и раскоша,

Крст пољубит', који ти подари

Рука братска нашега Уроша.

Шћах бедеме твоје разгледати

И машит' се низ времена стара

Па проклети грешног рушиоца

Неодвисног твојега олтара.

.............................................

.............................................

.............................................

.............................................

Твој положај изнад мора

С чаробношћу вазда збори,

Самом Богу жа' је било,

Једном кад те трус разори.

А луке ти и острва

Намамљују свако око,

Изнад којих предсједаваш

Као стари с Плоча соко.

Жељах виђет твоју Омблу

И платане Трстеника

У хлад којих, кад се сједне,

Освјежује дух пјесника.

Шћах их питат', да л' је Ђиво

под гране им када спава'-

Оног доба, кад бесмртног

"Османа" је сачињава'.

............................................

............................................

............................................

............................................

О уљудни Дубровниче,

Пун спомена славе давне,

Људима ти и напретком

Покрајине нема равне!

На будућност срећну твоју

Облачка ти нигдје нема:

Твоја свијест и радиност

Још ти бољу судбу спрема!

Цетиње, маја 1895.