Војеводи

Војеводи

Што говориш, војеводо,
да причувам моју главу,
и да мало ја је склоним,
за стечену моју славу!

А што би ми рекли људи!?
- "Књаз Никола сад се чува
у најљепше доба борбе,
кад гром руски Балкан грува!".

Народ, велиш, потребује
мог живота, мога рада!
- "Причувај се, Господару,
причувај се мало сада!"

Е баш сада ко се чува,
тај народу вр'један није;
куд би понос мој се дио,
момак, а књаз да се крије!?

А Божја ти вјера, нећу:
што ће бити, нека буде!
Мјесто ми је, војеводо,
међ' јунаке и међ' људе!

Вјеран мјесту том сам био,
куће ми га глас налаже!
Са Мирковим завјетом се
мој поступак у бој слаже!

А у дио мени паде
јунацима да сам глава;
за' је заклон, мој соколе,
заклон за' је - стара слава!

Кад помислим на орлове,
ја које сам предводио,
сама миса' - чувати се -
од ње бих се застидио! ...

Данас рате два народа,
двије вјере и два цара;
мени треба да представим
црногорског господара!

Ма шта год се догодило,
теби хвала као оцу!
Ја ћу много још живјети -
бог помаже прегаоцу!

Па и да бих погинуо -
весео сам, хвала небу;
напио бих покајницам',
опијелу и погребу!

Идеја ће остат' моја.
Ја окупљам народ мили;
све чељаде по чељаде
надмоћнијој грабим сили!

Народ ће се мој саставит':
свој у своме дома бити,
славан, срећан; - њега више
нико неће предобити!

Свега ће се опоменут',
искуство је строго било; -
Србин неће већ никада
своје српско ломит' крило!

Весело ћу тад умр'јети
знај - јер неба сврх висина
моћ' ћу чути благослове
мог народа, мога сина!

20. октобра 1877.

Пјесма је вјероватно постала поводом приговора војводе Петра Вукотића који је за вријеме вучедолске битке замјерио књазу да се не чува, већ се излаже отвореној опасности и погибији.