Хусеин-бег Градашчевић

ХУСЕИН-БЕГ ГРАДАШЧЕВИЋ

ЛИЦА

Хусеин-бег Градашчевић, из Брчкога
Бег Видајић, из Бијељине
..................... из Зворника
Турхан-бег, из Сарајева
..................... из Добоја
Тузла-бег, из Д. Тузле
Бег Џимић, из Бање Луке
..................... из Јајца
..................... из Кључа
..................... из Травника
..................... из Сребрнице
..................... из Бихаћа
..................... из Гламоча
Фирдус, из Лијевна

Турци:

Аџи-бег, из Мостара
Беш-ага, из Невесиња
Бимбаша
Смаил-ага, из Гацка
Али-ага, из Стоца
Хафис-бег, његов син
Бећир, из Чајнича
Хасан-бег, из Требиња
Ахмет-бег Селимагић, из Пљеваља
Гавран капетан, из Љубушког
Каваз-баша, из Никшића
Везир босански Намик-Али-паша
........................... им-ага, бимбаша низамски

Хришћани:

Јефтан Мрав
Вук Радан
Дуко. ....
Васиљ Баћовић
Гаговић
Шујо Караџић
Раде, Владика
Перо Томов
Стеван Перков
Сердар Филип
Јаков, војвода
Игуман Мојсије
Симо Милутиновић
Перјаници

Цетиње. Једна сала у Биљарди. Раде Владика, Стеван Перков,
сердар Филип, Игуман Мојсије, Симо Милутиновић (сједе).
Неколико перјаника стоје и дворе. Затим војвода Јаков.

ВЛАДИКА РАДЕ

Неко рече да је Јаков доша' ...

СЕРДАР ФИЛИП

Јесте доцкан синоћ, господару,
мокар, трудан, а чојак притежак,
у мрак дође, бјесмо вечерали.

ВЛАДИКА РАДЕ

Причаше ли што ново, сердаре?

СЕРДАР ФИЛИП

Не могаше но се уморио.
Кренуо је јуче из Грахова
по попасу - дани данас кратки -
те једва жив синоћ стигао је.
Господару, ови Херцеговци
не путују ка' ми Црногорци
ни на коњу, нити на опанке.
Ми помало хљеба узимамо
у торбицу, кад пјешке идемо,
па стручицу сави на рамена,
дугу пушку за чарак узмемо,
па уз гору. Они другојаче -
повеће ће узет' хљеба но ми;
уз хљеб вргну поголема меса
и још гдјешто, научили људи.
Поврх свега струку повелику,
има у њој четири-пет оках,
па на раме вргну џефердара.

СТЕВАН ПЕРКОВ

Ема стигну као соколови,
њихова је работа темељна.

СЕРДАР ФИЛИП

Ми на коња - то ријетко бива -
узјашемо па и отргнемо;
они неће него полагано
вргну на њем, осим кубурлука,
по пунане бисаге работа.
Још врх тога вежу у теркије
ил' ћилима или покривача,
к томе сједну ил' двије чутуре,
па већ крене као на планину.

СТЕВАН ПЕРКОВ

Кротки људи, све им је лијепо
и причање и свака работа
при милету, што је тамо доље
око Блата и та Малесија,
или горњи што су Арнаути
спрема Пећи и спрем Ђаковице.
То је љуто, јадно и ијетко
за талијер убију човјека.
А пусти је вјеран Херцеговац,
ријеч му је тврда и стамена,
вјера му је тврђа од камена.

СЕРДАР ФИЛИП

А да, Стево, беса арнаутска?

СТЕВАН ПЕРКОВ

Каква беса, остави Филипе,
беса њина ка' роса на сунце
испари се спрам шаке динара.

СЕРДАР ФИЛИП

Јунаци су живи и ватрени
свијетло им као цкло оружје,
цар им никад ништа није мога',
све до данас засебице живе,
те не дају никаква харача.

СТЕВАН ПЕРКОВ

Харач ником не дају, Филипе,
нити оне с Проклетијах срне;
као оне горама се врте,
једно друго коље и убива.
Оштећени н'аким фратровима
међу њима што их данас има,
те их уче, да им је за душу
да на вјеру убију човјека,
крсти ли се само са три прста.

СЕРДАР ФИЛИП

Зна господар, у књиге је чита'
сој какав је одвазда албански.

ВЛАДИКА РАДЕ

Арбанаси - то је раца стара.
Ње је мало, скоро ј' изумрла,
но је држе три свијежа живља:
грчки, српски и живаљ латински.
Брзог Дрима, који к мору хита,
страна десна до наше границе,
сва је српска као ова 'вамо;
с оне стране, опет Миридита
и од Кроје навите к истоку
до старијех српскијех граница -
Дибра Доња и Горња је Дибра
насељена нашијем народом.
Од запада цијело Приморје
готово је од крви латинске;
јужна она од Епира страна
са грчким је насељена живљем;
у средину има Арбанаса,
богзна откуд! Ту су Скипетари,
као Грци, старином Пелази.
У јек моћи македонске старе
и времена величине римске
и српскога златнога вијека -
тај је народ имао врлина.
Домољубљем, славом и јунаштвом
врхунац је стека' поштовања
у земану Кастриотић Ђура,
иза часа клону и пропаде
и роб поста турскијех султана.

СЕРДАР ФИЛИП

Нико није на свијет завазда.
Њина прошлост, опет није ружна,
а, богами, мислим, господару,
и сад да ти бог дарује снагу
да то племе дохватиш под руку
ти чудеса са њим би чинио.
Он је жељан мира и љубави,
а преситан зла и опачила.

ВЛАДИКА РАДЕ

Мој сердаре, дужност је народа,
ка' свакојег појединца чојка,
након себе да нешто остави,
нешто што је корисно остатку.
Почем чојак на смрт је осуђен,
нека барем за собом остави
штогод што би ваљало човјеку,
који ће га заступит' на земљу,
а без тога да се није рађа
ваистину б' корисније било.

СТЕВАН ПЕРКОВ

Ђавола нам они доранише,
а, наиме, крваву освету
и гребање и резање косе
и гробове, што се данас баца.
Грехота је о њима зборити
ка' за сваку злу срећу осталу,
а грешније још их истицати
спрама соја првога на св'јету,
спрам цијеђа нашега племена,
спрама Срба из Херцеговине.
Захумље је светитеља Саве
од државе стожер Немањићах -
без њега би наше Српство било
као буљук стоке без угича.
Лијепи су људи Херцеговци:
силни, крупни, зорни и стасити
и окретни, тврди, поносити.
Све од твоје куће, господару,
до љутога овдје сиромаха
свак се живи може разазнати
ко је ускок из Херцеговине,
а ко ли су старосједиоци
по изгледу, онако од ока.

ВЛАДИКА РАДЕ

Мало има старосједилаца.
Ми ускоци још не заб'јелисмо
оно мало старога народа,
што нађосмо у овим горама,
но се виде и још међу нама
као црне међу бијелима.

Долази Јаков, приступа Владици и љуби се са осталима.

ВЛАДИКА РАДЕ

(за себе)

Мој крајичник диван ли је овај.

(гласно)

Добро доша', војвода Јакове,
какве су те виле донијеле -
одавно те на Цетиње нема.

СТЕВАН ПЕРКОВ

Нема вала, но га жељкујемо.

СЕРДАР ФИЛИП

Има више но годину дана
од када те не би на Цетиње.

ВОЈВОДА ЈАКОВ

На мучно сам мјесто, господару,
и на погон људих опакијех
с једне стране латинска држава,
с друге џевап свој Турћији давам,
с треће опет чете црногорске
и ускоци из Херцеговине,
а све за све од тебе се бојим
да ме не би људи опањкали.
Кнез овамо, војвода онамо -
мени није лако, господару,
но ме мичи куд год ти је драго,
ја већ даље не могу овако.

ВЛАДИКА РАДЕ

Ђе ко ниче, нека и обиче!
Мој вриједни војвода Јакове,
свему људи дођу врху главе
па и тај ће крај се уредити.
Све ће боље но мислимо бити.
Него причај што са тијех страна,
што је ново од Херцеговине?

ВОЈВОДА ЈАКОВ

Има ново, зато сам дошао
да ти за све кажем, господару.

(Обрће се око себе и гледа по присутним људима)

Лако ми је на твоју Биљарду,
јапија је тврда из Ловћена,
ћеремиде здраве из Црмнице.
На дан прије но кренух овамо
Хасан-бег ми из Требиња посла
ово писмо по једном Турчину.
Прочитај га па кад видиш што је,
причаћу ти што још о том знадем.

ВЛАДИКА РАДЕ

(чита писмо, па га додаје игуману Мојсију)

Прочитај га, оче игумане!

ИГУМАН МОЈСИЈЕ

(чита)

"Ово пишем и на знање давам
вјерној раји, од Грахова кнезу -
ја Хасан-бег, кајмакам требињски,
ако не знаш, а 'но сада знади
нешто крупно у Босни се плете:
босанскијех пола капетана
хаси су се цару учинили.
У то коло има и нашијех,
по гдјекоји с главе Херцеговац.
Два ми брата Ризванбеговића
различите двије књиге пишу:
Хаџи-бег ме на цара позива,
Али-ага богом мене куми
да ја цару будем у индату.
Сву ту мрежу шејтанску плету
злобне руке једнога човјека
са врх Босне, из Градашца града,
Хусеина, худог капетана.
Свашто може бити на свијету!
Махнитима није се чудити
него, кнеже, држ' у запту рају.
Озбиљнија буде ли работа,
ми се Турци можемо љубити
или свађат' то су посла наша,
ал' нек раја рало и волове
не пуштаје никада из руке,
већ 'нако би од невоље било,
и нека се чува од порука
гатачкога Мурат-бег Ченгића
и овдашњег нашег капетана -
Гардашчевић њих је превластио.
Пак ћеш, кнеже, могнеш ли, икако,
послом којим поћи до Цетиња,
до Цетиња и Рада Владике,
и мој селам предаћеш Владици.
Сад ил' икад, казаћеш му, кнеже,
згода му је испала лијепа
да се с царем завазда умири
и цар да му границе рашири:
Спуж и Жабљак и Спич докрај мора
султан наш ће њему даровати,
него нека у запт Црногорце
добро држи и да не ускачу
у босанску мијешат' се буну ... "

СТЕВАН ПЕРКОВ

Чујеш, чујеш требињског лукара,
сад градове цареве уступа,
а до јучер заклати се ћаше
за по рала земље под Клобуком.

СЕРДАР ФИЛИП

Ах, каква је земља под Жабљаком
и какве су пусте дионице
под крвавим на крајини Спужом!

ИГУМАН МОЈСИЈЕ

И још има.

ВЛАДИКА РАДЕ

Читај, игумане!

ИГУМАН МОЈСИЈЕ

(чита)

"И кажи му: ми држимо овђе
да је благо бечкога ћесара
Хусеина дигло капетана
да устане противу султана,
а ђегод је прста аустријског
чиста посла ни работе нема ..."

СТЕВАН ПЕРКОВ

Три мјесеца од године дана
би га наша' вазда у Дубровник
ђе удара по ономе граду,
да с' удвара господи латинској,
а сад, ето, чујеш што говори!

ИГУМАН МОЈСИЈЕ

(чита)

"За 10 ишта дође ли владици
одоздола од ћесаровине
за исконат босанског устанка
Латинима нека не вјерује,
но нека се држи Цариграда,
Цариграда и Отмановића ..."

СТЕВАН ПЕРКОВ

(подсмијевајући се)

Аха, туна-ка' ђе је здравина!

ВОЈВОДА ЈАКОВ

(пружајући владици друго писмо)

Два Авдића, јуче у свануће,
пануше ми на коње пред кулом.
Аџи-бег им дао ово писмо
да га теби предам, Господару,
и рекоше одговор чекаће
у Грахово, на ханове Умца.

Даје писмо владици Раду. Владика гледа
писмо, па га даје Симу Милутиновићу.

СИМО

(чита на завоју)

"Господару Петровићу Раду,
црногорском владици на руке".

ВЛАДИКА РАДЕ

Отвори га и на глас прочитај!

СИМО

(отвара писмо и чита га)

"Нашем досту, нашем племенику,
црногорском господару Раду,
поздрав братски од свијех Бошњака.
О владико, црногорски орле,
ка' ти нико од нашег племена
не зна судбу несрећних Србаља,
што их тјера има пет вјекова
откад руке Стамбола млакавог
отворише јату Османову
грдну стругу и пут направише.
Над потоком брзога Босфора
зло јутро је Европи свануло,
а најгоре Србу и Бугару.
Османлије узеше нам царство
и њине нас сабље исјекоше,
наше старе вјером превјерише,
друге опет у ропство узеше -
све пропаде и све расрби се.
Наше славно утрну се царство,
сем вас нешто смијелијех Срба
при Ловћену и при Дурмитору
и при Кому и врху Румије.
И ту не би доста Османлији,
но нам браћи твојој превјереној
у рз таче за хајтер Латина:
хоће да му предамо оружје;
хоће да нам Османлије суде;
хоће рухо друго да носимо:
хоће адет нови да узмемо;
хоће Швабе да сад од нас граде;
хоће Босна да није бошњачка.
Ал' крв српска у нама јуначка
пролиће се, ал' то бити неће ... "

СТЕВАН ПЕРКОВ

(лагано)

Не дај, боже, слоге у Турчина?

СИМО МИЛУТИНОВИЋ

(за себе)

Ха, Бошњаци, ха моји земљаци!

(К Стевану Перкову)

Вукотићу, што сада говориш
за Бошњаке, моје племенике.

СТЕВАН ПЕРКОВ

Што и вазда, Чубро Чојковићу.

ВЛАДИКА РАДЕ

Читај, Симо, даље да видимо!

СИМО МИЛУТИНОВИЋ

(чита)

"Но владико, црногорски орле,
забораву сада да предамо
наше свађе, наше размирице,
па да сложно, орле, изидемо
и још једном на поље Косово.
Ту да наше старе покајемо
или да нас нема на свијету.
Ти си, орле, хришћанлуку глава,
сав хришћанлук за тобом ће поћи,
а нас што је тридес'т капетана
седам паша, стотина бегова
и хиљада још кољеновића
са Бошњака шездест хиљада,
што вјерује свеца Мухамеда,
све ће изаћ' на поље Косово.
Биће наша, акобогда, рука.
Шумадија и Стара Србија
њима ће се придружит', владико.
Нас ће Срба, кад се саставимо
бити близу седам милијуна;
јаки ћемо бити и здружени
да се на дом никог не бојимо.
А да нам је чистија работа
и братскија наше заједнице
готови смо теби опремити
с главе таман дванаест Бошњака,
све кућића и оџаковића;
шиљемо ти Крупу капетана,
Соколића и Топаловића
и с Острошца два Беширевића,
с Пари-брода Хаџи-Пашић-бега,
из Лијевна Фирдус капетана
и Кедића Муја и Ахмета
и Османа-бега Видајића,
и с Кулена два Кулиновића,
а у тебе иштемо, Владико,
да нам спремиш твојега синовца
самосама Петровић Данила,
што нараста уз твоје кољено;
момче младо, смјело и одлучно,
те га "Сабља - зову - Душанова".
Испред свијех и за све главаре,
за све паше и све капетане -
ја, Хусеин Гардашчевић, пишем
и у име све Босне позивам
да у братско коло с нама ступиш,
тебе, брате, црногорски орле!"

СТЕВАН ПЕРКОВ

Охо, ка' да тамо не шале се.
Ха, Бошњаци, рђа вас убила
сад ил' икад да се саставимо,
а, богами, то би лако било
свак на своју кад би прега' страну.

ВЛАДИКА РАДЕ

Од Мостара чујеш што, Јакове,
и од Гацка и Требиња града?

ВОЈВОДА ЈАКОВ

Чујем. Све је на ноге устало,
трговина и рад прекинуо,
свак се коњем и оружјем спрема
као да ће сјутра ударити.
Послао сам, има десет дана,
у Травнику до два Граховљана
до везира за неке послове,
кад се врате све ће ми казати,
што се тамо кува и припрема.