Г. Х.

Г. Х.

Ти који си скроз познао

Младост, љубав, путовања,

И безбрижно испод палма

Африканских негда сања' -

 

Хоћеш ли се насмијати

Мојој пјесми, моме ћару,

Коју хоћу да испјевам

Пријатељства на олтару?

 

Не, ја мислим, дух твој није

Одвика' се пјеваније;

Ти си црта', ти си пјева',

Био путник сад и прије;

Па нашљедствен см'јеш ли бити

Значај пјесме да осудиш,

Поклониче лијепоме,

Узвишено све што љубиш?

 

Ти ако си кроке своје

Управио на поприште

Неко друго реалније,

Груд ми моја пјесма иште.

 

Не осуди, дакле, ову;

Чедо може бити туге,

А сироче је ли игда

Још предметом било руге?

 

И немој се зачудити

На гласове пјесме ове,

Који смјело претекоше

Дане пјесме бумбулове.

 

Без земана бумбул неће

Да излети на висине;

Он се боји љуте зиме,

Гром и муња када сине.

 

Ја ничеса не бојим се,

Пријетњи се свакој ругам,
Борби вичан и ранама

И срчаним многим тугам',


 

Него стојим ка' Прометеј

На врлетни бр'јег Кавказа,

Вичан зими, вичан леду,

око к оку од пораза.

 

Нит' уштапи, нити м'јене

Луне на ме не дејствују,

А браним се тичурина,

Да ми мушка ребра кљују;

 

Но је сјетно око мене' -

Виш', у маглу живим густу,

Те је моја пјесма сјетна

Кад на судбу мислим пусту.

 

Пења, си се на Олимпу

И пио си воде с Драве,

Видио си двије међе

Српског царства и државе. -

 

У тој грдној просторији

Нашег данас ништа није,

До два само оазиса

Међу волне и међ, змије.

И оне се колебају,
Вапијући дижу руке

Пут сјевера, да их браћа

Од претеће спасу муке.

 

Видио си и знаш судбу

Браће моје Душаније

По којојзи таламаре

Самовољно силе двије.

 

Пак се чудиш, пак се дивиш,

Што сам кадкад сјетне ћуди,

А могу ли не уздахнут'

На браће ми удес худи?

 

Вјерујем ти пријатељству,

Постојанству и љубави;

Видио сам муке твоје,

Те за земљу моју стави.

 

Стотину ти хвала пута!
Помози ми плакат' само,
Д'ако један уздах више

Прије могне доспјет' тамо,

 

Гдје царује цар твој силни;

Да га уздах наш заболи,
Да поможе, да избави,

Мука једном да утоли!

                                1872.

Пјесма Г. Х. односи се на Руса Хилфердинга, доброг познаника и пријатеља краља Николе.