Три године су
већ откада нас је раставила тешка судба! Три године мука и искушења за вас у
ропству, за мене у изгнанству. Велике су и превелике жртве и муке које
црногорски народ вјековима подноси, али ово су биле највеће и најужасније. Тако
је то можда суђено било (...) Требало је, ваљда, још и ово мучеништво
поднијети, да би нам било признато нешто, што смо одавно заслужили; да би се за
нашу мили Отаџбину могло с побожношћу рећи: Црна Гора је највећи мученик
свијета, јер никад и нико није веће, идеалније и несебичније жртве подносио од
ње за ствар части, за ствар општенародну, за право и слободу.
Кад су 1914.
част, право и опстанак Србије били доведени у питање познатим насиљем
Аустро-Угарске, први сам био ја, који сам у име ваше и с вама стао на бранику Србије.
Сви услови које је Црна Гора тада ставила Србији за своју сарадњу били су ово
неколико ријечи, које је моја влада упутила влади Србије: "Ваша судбина је
и наша". Ја ипак телеграфисао сам моме унуку престолонашљеднику
Александру: "Моји Црногорци већ су спремни на границу да гину за наше
заједничке идеале". У току осамнаест мјесеца рата Црна Гора вјерно се
одужила у сваком погледу и на сваком пољу дужностима брата и савезника. Концем
трагичне 1915. ви сте, моји драги Црногорци, учињели највеће и најславније
дјело које сте игда учињели у својој пуној бесмртности, витештва и славе
историји. Ви сте вашим голим прсима, голих и искрвављених руку, гладни и
ненаоружани, били за скоро читава три мјесеца непробојан бедем и непробојна
фаланга на Грахову, Троглаву, Дрини, Вишеграду, Јавору и чак дубоко у Србији, о
којој се ломио један за другим сваки вал онда још бијесног непријатеља. Вашим
херојством и жртвама, које безгранично чињасте тада, спашена је од ропства
војска Србије, јер јој ви, и нико други, сачувасте одступницу преко Црне Горе.
Дужност коју смо добровољно тада узели према Србији, ми смо, као и увијек,
вршили ревносно, братски и пребратски, и са крајњим пожртвовањем, те смо и
постали жртва ње. Црна Гора принијела је тада и саму себе на жртву, ради Србије
и ради народне идеје. Ни прошлост ни садашњост, нити иједан народ, или
религија, није у стању навести чистије и несебичније жртве од ове наше. Не
историја, него садашњост и један нарочито створен суд мораће показати, да ли је
ова жртва морала бити толика и ко је кривац за њу. Ја ћу мирно чекати, с
увјерењем, да сам тада, као и увијек, испунио дужност Црногорца, Србина и
владаоца, и да ће оптужени бити они, који ме, с мало достојанства и чојства,
покушавају клеветати. На тај ето начин ја сам био растављен од вас, од вас с
којима сам скоро читав вијек дозиђивао гњијездо слободе, не само слободе
српске, југословенске него и балканске; од вас с којима сам шездесет година већ
писао најљепше странице наше славне историје и чинио с вама дјела која су
мученичку Црну гору издигла на невиђену досад висину, и прибавила јој међу
цивилизованим народима углед, који још до данас није достигао ниједан мали
народ у свијету.
Тежак и
најстрашнији и најтрагичнији догађај био је то у мом животу. Ипак ја сам му
морао шљедовати, покорити се, те тражити заштиту не ради себе. него ради вас, у
наших моћних савезника. Нажалост, наде моје у многоме су ме издале. Ја и ви
били смо изневјерени од неког, од кога смо имали разлога најмање надати се, за
ког смо жртвовали све и ког смо спасли. Тај неко јесте, не херојски и братски
народ Србије, него званична Србија.
Вама је
познато, да званична Србија већ одавно у Црној Гори није гледала брата и
удругара на заједничком послу, него противника кога се је по неком лудом
схватању, требало отарсити, тобож у интересу Србије. Наоружани необјашњивом
мржњом према Црној Гори и њеним представницима и лишени солидне моралне основе,
извјесни политичари из Београда, поставили су се, у политици према Црној Гори
на начело: циљ оправдава средства. Званична Србија заборавила је све жртве,
које је Црна Гора учинила за Србију 1914. и 1915. Интриге које је, још док смо
били на дому, чинила против Црне Горе у земљи и међу савезницима и које су
много допринијеле катастрофи Црне Горе, она је наставила, без резерве, у
иностранству. Званична Србија потрошила је милионе на интриге и клевете против
Црне Горе и њених представника. Нијесам клеветан само ја, него сва Црна Гора и
њени представници. Имали су образа тврдити у савезничкој штампи, између
осталога, да су моје владе у Црној Гори за вријеме овога рата "државале
тајне пријатељске везе с непријатељем", и да нијесу ништа друго радиле
него "онемогућавале напоре Србије"; да је Црна Гора само "форме
ради" ратовала, а да, уствари, рат није ни водила. Једном ријечју, вођена
је једна најодвратнија кампања којој је био циљ: омаловажити улогу Црне Горе у
овоме рату и срушити њен висок углед међу савезницима.
Црна Гора и
Црногорци немају неисцрпна богатства, великих градова и вароши, плодних
равница, умјетничких споменика. Све што имамо било је, и прије и сада: слобода,
част и јунаштво. То је највеће и једино благо Црне Горе и Црногораца. Нестане
ли тога, нестало је свега! Мени у изгнанству преостајао је мучан и ничим
незаслужен задатак да браним част и углед Црне Горе од биједних синова земље
наше, од којих неки бијаху уживали и моје повјерење, а за које се ставише у
службу званичне Србије, да за новац клеветају и издају не само мене, него све
што је најсветије и најдраже свакоме Црногорцу.
Због интрига и
клевета о којима је ријеч, поред свих мојих напора, народ у земљи био је лишен
заслужене помоћи од стране наших моћних савезника, исто тако и интерни, који
би, да није било једног племенитог енглеског и једног америчког друштва, остали
без икакве помоћи. Моја влада, пак, није могла пружити помоћ, јер, нажалост,
није имала чим. Моји непријатељи хтјели су, да тијем што ми онемогућаваху рад
на помоћи народу у земљи, изазову мржњу народа против мене. Ипак, поред свега
овога, на многобројне представке моје и моје владе, савезници су, цијенећи
жртве које је Црна Гора учинила, пристали напошљетку да исхрањују народ
црногорски; чекао се само још пристанак владе аустро-угарске на постављене
услове. У међувремену дошла је и пропаст наших непријатеља.
Поред свијех
клевета, влада Србије није успјела да дипломатски уништи Црну Гору. Требало је
уништити на други начин, који неће изазвати гнушање код цивилизованог свијета,
кога је требало увјерити да уништење и обешчашћење Црне Горе желе сами
Црногорци. Кад је непријатељ сломљен силним ударцима удружених савезника,
напуштио нашу милу Црну Гору, окупирала ју је, у име владе Србије, њена војска.
Она је ушла не с гранчицом мира и братске љубави него с намјером да сруши
највеће добро сваког народа и државе - суверенитет њен, и уништи њено државно биће,
које је тековина вјековних напора и крвавих борба Црногораца. Да би се пред
свијетом, као Пилат, могла од овога богомрског и у историји незапамћеног
злочина правдати и претурати га на народ црногорски она је фалсификовала вољу
народну. Скупила је такозвану Велику народну скупштину и на један насилнички
начин, чије одлуке немају никакве важности, јер Велика народна скупштина и не
постоји као установа по нашем Уставу, акамоли да је надлежна да рјешава о
судбини Црне Горе! Па и овакав злочин извршен је препадом, кукавички лишавајући
од учешћа у рјешавању о судбини земље неколике хиљаде мученика и хероја, који
се још не бијаху вратили из ропства.
Зашто све ово?
Зато што желе створити од Црне Горе један или два округа србијанска, којима ће
они господарити, а не равноправног брата. Зато што знају да је жеља сваког
Црногорца да ступи у јединство југословенско на равној нози са Србијом, а
никако друкче, и што би да им се дала слобода одлуке, изгласали овакво
уједињење, а не које понижава част и достојанство Црне Горе.
Драги моји
Црногорци,
Од званичне
Србије и њених агената оптужен сам као противник јутословенског јединства.
Међутим, ниједан појединац у српству и југословенству није више радио на њему
од мене, настављајући у томе дјело мојих бесмртних предака.
Не, нијесам ја
противан њему, али не дам да Црна Гора уђе у југословенску заједницу оклеветана
и на начин, који не доликује њеној славној прошлости, њеном достојанству и
њеним битним интересима. Не, она неће улазити мучки и лупешки у тај
величанствени храм, коме је она поставила темељ, и на који је она прва развила
заставу своју са Душановим бијелим орлом, чије гњездо бјеше вјековима само на
Ловћену. Она то није заслужила. Сјени славних предака наших, палих за идеју
слободе свег нашег народа, буниле би се против тога.
Небројене и
несебичне жртве вјековима подношене, потоци племените крви наших најбољих
синова, проливене не само низ наше суро стијење већ и на бреговима Бојане,
Неретве, Миљацке, Дрине, Мораве и Брегалнице, траже друкчији и свечанији улазак
наш у југословенску заједницу, а не какав јој је припремила влада Србије. Тај
моменат морају поздравити с побожношћу, с капом у руци, сви поштени
Јутословени.
Моји славни
преци и ја радили смо с вама цијелог вијека на дјелу народног уједињења. Ја сам
тај, који сам на њему радио с књазом Михаилом и владиком Штросмајером,
настављајући у томе рад Рада владике с баном Јелачићем. Чим су се пак границе
Србије и Црне Горе додирнуле, ја сам 1914. предложио између њих унију. У
изгнанству моја је влада 1916. и у јулу 1917, чинила кораке код владе Србије за
братски и споразумни рад у питању народног уједињења. Ја, пак, лично, изјавио
сам своју готовост у име Црне Горе, да ступам у југословенску заједницу мојим
рескриптом од 1. јула о. г. (1918-Џ) и прокламацијом Јутословенима од 7.
октобра о. г. (такође 1918-Џ), истичући да облик владавине и унутрашње уређење
будуће југословенске заједнице треба да буде препуштено искључиво вољи народа,
која мора бити суверена над свим осталим. Нажалост, влада Србије одговорила је
на њих раније Крфском декларацијом, а сада начином и насиљем какаво не памти
историја цивилизованих народа. Поред свега тога овај акт одобрен је и званично
од владе Србије. Она је 28. децембра 1918. опозвала свога посланика, до тада
акредитованог код моје владе, сматрајући тај насилни акт као легалан. Међутим,
тај акт нити је икад био признат од макоје цивилизоване државе, акамоли од
којег савезника.
Црна Гора је
Црногораца. То је било, то ће и бити. Наши велики савезници и даље су
заступљени посланицима при мом двору. Црна Гора ће бити успостављена, са свим
њеним правима. То је свечано, у неколико пута до сада било прокламовано од
стране моћних савезника наших. То је једна од дужности савезника, коју су
великодушно узели на себе, исто тако као и обавезу о садашњој исхрани народа,
коју су на себе узеле владе наших племенитих савезника. О томе су моју владу
обавијестиле владе: Енглеске, Француске, Италије и Америке, а иза којих није
изостала ни руска влада из Омска (Сибирија), вјерна вјековним традицијама и
очинској љубави Русије према Црној Гори. У исто вријеме, савезници су узели
обавезу о финансијској помоћи и економском успостављању Црне Горе, што је предмет
сталних брига мојих и моје владе.
Сами Црногорци,
и нико више, одлучиће слободно, законским путем, о будућности Црне Горе, која
ће, увјерен сам, бити достојна своје прошлости. Ја ћу ту одлуку први поздравити
каква год она била. Ни ја ни моја кућа нијесмо се попели ни држали на пријесто
Црне Горе силом; нећемо на њега ни остати ако то захтијевају интереси Црне Горе
и југословенских народа. Права воља народа била је и биће за нас закон.
Сачекајте час који тек што није наступио, кад ћете моћи слободно и
достојанствено рећи, како приличи Црној Гори и Црногорцима, вашу ријеч о
будућности Црне Горе. Увјерен сам да ће право побиједити силу и истина лаж, те
да Црној Гори и Црногорцима неће изостати заслужно и достојно признање, не само
нашег цијелог народа, него и наших савезника, за надчовјечанске жртве, које су
подносили скоро шест вјекова за начела која данас триумфују. Због тога ја сам
задовољан што ви могу рећи: Срећан ви Божић и Христос се роди! те пожељети ви
срећну Нову годину, која ће - над у Бога - бити почетак срећније и заслужније
ере у државном и националном животу нашем!
Никола
Неј код Париза, 24. XII 1918/6. I 1919.
