среда, 17. октобар 2012.

Бол Црногораца у Америци

Бол Црногораца у Америци

Час проклети онај био
кад ме талих зли наведе,
те за руку несрећнога
у овај ме крај доведе! 

Бог праведни проклео је
мога пута грешне стопе
да имуће тобож течем
у дубоке рудокопе. 

А кога сам оставио
и гдје ми је домовина!
Сјећа ли се она мене,
несрећнога свога сина? 

А што би се и сјећала
када сам је оставио,
иако сам свуд и свагда
њојзи душом вјеран био... 

Преварих се у даљини,
Америка мишљах да је
много ближа - бог убио
предалеке њене краје, 

у које се ево мучих
да корицу стечем хљеба,
па ни пару не зарадих
данас, кад ми пара треба! 

Овдје немам пријатеља
да позајми ил дарује -
син бездушне Америке
милосрђа глас не чује, 

но ме гледа и чуди се
мојој муци, мом вапају! -
ови људи - благо њима -
за завичај бол не знају. 

А ти боли најтежи су,
што их срца људска сносе;
они често очајање
па и саму смрт доносе. 

Ја, сиромах, син слободе,
сад се туђом земљом вијем
да камени путни трошак
гдје заслужим и добијем; 

Али ту ме, несретника,
гони, тјера талих зао -
да не пођем гдје бих радо
мој мучени живот дао. 

Еј, немој ме, домовино,
проклињати ради бога,
но ми вјеруј да нијесам
у помоћ ти доћи мога'

без средстава и начина,
што имају сретни људи,
већ милосна спрама мене,
Црна Горо, мајка, буди! 

И ти, Краљу, не срди се,
не прокуни чедо твоје;
моје мисли и молитве
све уз тебе вјерно стоје. 

А ви, сретни Црногорци,
што сте тамо - благо вама -
и живијем и онима,
погинулим у биткама! 

Но је тешко једном мени
чим океан нас раздваје!
Звијезда је моја тамна -
ваша као алем сјаје... 

Немојте ме прекорити,
што не дођох у бој тамо,
ненависни случај, браћо,
сметнуо је мене само 

да не дођем и дуг платим,
дуг љубави, отаџбине,
за њи милу син ње вјерни
рад би био да погине....

А бојеве, које тамо
ви чините на све стране,
ја их чујем ево овдје,
у једног ми срца ране. 

И глас чујем господара
како кара и милује,
војника му срца храбра
његовог му пуне струје. 

Ах, да хоће Океан се
којим чаром заледити,
како бих се радо пјешке
пут вас хтио упутити. 

Том равницом, том даљином
све бих трча без одмора!
Би ми магнет љубав била,
ужељена Црна Гора.

Ох, како бих загрлио
све то тамо - боже свети –
она брда, оне крше,
оне горе и врлети; 

онај барјак и јунаке,
над којима он се вије,
које сунце бојне славе
усрећене данас грије. 

И слатко бих загрлио
оно мало куће старе,
срећне куће, што нам даје
племените господаре; 

оног младог књаза Петра,
који први топ опали;
метком тијем Црногорци
свем Балкану знак су дали 

да по братском договору
отпочне се борба света
и моћ Турске у Европи
уништи се једном клета....

А када се и то сврши,
поносита Црна Гора
значајем ће својим стећи
насртача и злотвора. 

Но ће тешко бити њима,
јер, дигнута у облаке,
храни она у њедрима
витезове и јунаке 

у савезу којим с богом,
с громом, муњом у висоте
довикнуће душманима:
"Кад хоћете, амо ход'те". 

А'ако у том магновењу
у прилике будем боље
и ја срећан да изађем
на то ново бојно поље. 

                                    1914.



































субота, 6. октобар 2012.

Допуне "Посвете" у "Горском вијенцу"

                    I

За убиство рођенога
оца свога гр'јех га стиже;
страшну казан сам повуче,
кад на оца руку диже. 

Родитеља крв просута
помрачи му сретне путе;
злочин Вождов и недаћа
смрзну Србу руке круте, 

звијезду му нав'јек сакри
дим кубура изметнутих
у грудима старог оца,
од времена уврнутих, 

                    II 

Сам је преда' Аустрији
на Дунаво без динара,
кад остави крвав народ
крај лијеса оца стара, 

да га сјече Османлија
с којим га је завадио,
с ким "великог" име стече
и свијетом се прославио. 

Ах, да оста, бритка сабљо
и витеже, чист до краја,
па с народом тешке муке
започете да истраја!  

                  III

Гром те неће, иако си
народ изда у невољу
и напусти да га Турци
немилосно злога кољу. 

Бог јунака надгледа га,
кад с витезом од Такова
Шумадији у пламену
сину зора боља, нова. 

Појава је Милошева
охрабрила српске груди,
под барјак се његов купе
устрашени твоји људи. 

                    IV 

Подвизи ће Милошеви
твој неталих накнадити,
с њим Србија похарана
опет ће се исправити. 

Из грмена таковскога
лав је млади искочио,
па је шапом Мараш-пашу
ка' јелена ухватио, 

а Србији уреза' је
са Турћијом међе јаке,
још витештва дух издиже
у Бугаре и Бошњаке.



Овим стиховима краљ Никола је испунио празнину у тексту "Посвете" у "Горском вијенцу", у којима је, свакако из политичких разлога, узносио Милоша Обреновића и приказао га као ослободиоца Србије, а Карађорђа осуђивао за очево убиство и за предају народа Турцима. - Допуна се налази у краљевој књижевној заоставштини. Њу је раније објавио Душан Вуксан, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, XI, 1931.

Надахнуће

Тајанствена струјо света,
надахнућем што се зовеш,
што у души човјековој
не говориш него појеш, 

одакле нам ти доходиш,
некад рано, некад касно,
изненада, из убаха,
нечекано но напрасно?

Да л' с' божјим дахом сађеш
са небесних, са сводова,
да појачаш новом снагом
моћ мисала и умова; -  

да их мало пораздрмаш
и јачи им покрет дадеш
и да правац и пут сретни,
кад си добра, пјесмом кажеш? 

Без тебе би живот био
изнурено једно стање,
без прегнућа и без воље,
на кидољке ситно ткање. 

Ко без тебе би пјевао?
Ко смијела дјела ствара?
Ко рушио предрасуде?
Ко градове би обара? 

Ко вјенчава' славом главу?
Ко летио на небеса?
Ко би рђу и тромило
с' тјелесина људски' стреса? 

Без тебе би у мртвило
човјек лега' и послови.
Ти си моћно покретало
који живот даваш нови. 

Ти си снага и дјелање.
Ти потичеш на прегнуће.
При теби је нешто божје,
о ти добро надахнуће!



Пјесму је, са ранијом "Да се рати", на истом мјесту нашао у препису и истовремено са њом је у истом часопису објавио др А. Лаиновић. Али како се његов нађени препис у неким ријечима разликује од оног те смо га ми добили од кћерке др Луја Војновића, Ксеније, каја је пјесму преписала са оригинала, то је у овом другом облику овдје и доносимо.



На Марксовом гробљу

На кољена, на молитву
ко је српски пјеват' чуо:
кам на раки Бранковој се,
ето, данас окренуо! 

Што се откри камен овај,
што с' тишина дира света,
шта ће коме шака кости,
што но вјечном сану смета? 

Ах, те кости и остаци
за мир досад још не знају.
У Српство су поникнуле,
а у туђем труну крају. 

Тешко ли је странствовати
и живоме и мртвоме.
Жив и мртав хоће човјек
да у јату буде своме. 

А да и ви, српске кости,
дуго сте се належале
у туђини, а далеко
покрајине ваше мале. 
 
Пјесму смо нашли у заоставштини Миша Поповића, у Државном архиву на Цетињу. Књаз ју је испјевао 1883. године, приликом преноса кости Бранка Радичевића из Беча, са гробља св. Маркса, на Стражилово. Тада је послао и сребрни вијенац да се положи на пјесников гроб.

На бојном пољу

Сви спавасмо на ливади,
а око нас коњи пасу,
кад мјесеца иза горе
блиједа се свјетлост расу. 

Најпрви се ја пробудих;
око себе гледам људе,
што дубоким даље саном
оправљају т'јела труде, 

па помислих ноћ идућу
другим можда сном ћу спати,
они и ја, ко то може
зајемчити или знати? 

Јер битка нам остала је
и још синоћ у изгледу,
а зарок смо учинили
смрт убрати ил' побједу, 

пак ми очи утекоше
у висине пут небеса,
пут мјесеца и звијезда
и у бескрај од чудеса. 

Тамо душом залећех се
с побожнијем са ускликом:
"О Господи, друштву моме
буди данас савезником!"