субота, 15. октобар 2011.

Спомену својега оца



За вријеме моје владе
часовима преотетим,
сабрало се то пјесама
сјенци оца да посветим.

Он најпрви мене учи
да познајем "аз" и "буки",
све што знадем и имадем
све његовој хвала руки!

Он, сузама на очима,
причао ми што је било;
заклео ме да послужим
из свег срца Српство мило.

Аманет ми преда свети
непомирљив да останем;
да за народ све жртвујем,
да се никад не препанем.

"Буди јунак, јунаци ће
уз раме ти вазда бити;
погинеш ли, јунаку ће
на гроб виле в'јенце вити.

А и тако живот кратки
са мало нас нешто вара; -
част, поштење и прегнуће
бољи нам св'јет отвара."

Овако ми мили отац
у мукама говорише,
кад се с душом од свијета
и од мене дијељаше ...

О блажена сјенко мила,
у покоју буди светом.
Увијек ћу бит' проникнут
твојом вољом и завјетом!






Звоно Цетињскога манастира



1859

Насред поља, усред горе,
кад твој човјек чује звек,
очи небу дигне горе,
свом гријеху тражи л'јек.

На кољена земљи пане: -
"Помози ми Боже мој!"
Склопи руке и уздахне:
"Мио творче, ја сам твој"

Када свети твој глас хуји,
он свједочи Бога двор,
гдје: "Господе, помилуј нас!"
српске дјеце пјева хор.

Звони, звони, мило звони,
Србима је то олтар;
за њ се р'јека крви проли,
то је Христа Бога дар!

И кроз ваздух и облаке
твој нек с' ори слатки јек
и поздравља све јунаке,
којима се диви в'јек;

Карађорђа и Данила ...
И кажи им, звоно, хој,
да је већа турска сила,
срушиће је народ мој!







Пијмо вино

Пијмо вино, пијмо, пијмо,
животу је близу крај;
кубурлије испалимо,
ми смо млади, наш је мај!

То је наше земље плод ...
Нек ми живи мили род!

Живи роде! Здрав ми буди ...
Здрав ми и ти, брајне, здрав! ...
Накити се док ти људи
мали буду као мрав! ...

То је наше земље плод ...
Нек ми живи мили род!

Краљевића нашег Марка
нека примјер узме свак!
Крв је српска млада, жарка,
ускипјећеш - бићег јак!

То је наше земље плод ...
Нек ми живи мили род!

Усред дима виненога
не заборав', брате, не,
дивна царства пространога,
те сад турска нога тре!

То је наше земље плод ...
Нек ми живи мили род!

Сви прегнимо погинути ...
Призрен мора бити наш!
У њ се златан престо жути ...
Здрав будући царе наш!

То је наше земље плод ...
Нек ми живи мили род!

Бегови су Србе трли, -
трли као слаби црв,
но су Срби сада врли, -
попићемо њима крв!

То је наше земље плод ...
Нек ми живи мили род!

На дечански пусти звоник,
дићи звоно, барјак дић'!
Кој' то неће српски војник,
па ма знао у гроб сић'?!

То је наше земље плод ...
Нек ми живи мили род!

Пијмо вино, пијмо, пијмо,
животу је близу крај;
кубурлије испалимо!
За род жртве чека рај! ...

То је наше земље плод ...
Нек ми живи мили род!

27. априла 1859.





 

1. августа 1860.

На обали сињег мора
књаз Данило мирно сједи,
пушта поглед низ пучину,
заходеће сунце гледи.

Дивно ово призорије
витешку му душу баци
тамо, ђе је сјајно сунце
и румени ђе су зраци.

Ста са сунцем да говори:
..Зв'јездо јасна, чедо Бога;
к њем' пењућ' се, ах, кажи му
грдне патње рода мога!

По његовој кад се вољи
врата теби отворише,
Јутрос многи народи те
са весељем поздравише.

Њихове те пјесме прате
Од истока до запада,
а мој мили народ тужи...
Тужи, плаче, горко страда!

Доста си се находало
по небеском плавом своду
и гоњења нагледало,
што се чини моме роду.

А нијеси, сунце мило,
пред Богом се заплакало,
да га мине судба ова,
ил' претури нешто мало!

Хеј жа' ми је, сунце, на те!"
Књаз Данило сјетно рече,
а сунце се приправило
да у морски вал утече.

Али чека... уставља се...
На ово му тешко било;
У зракове стави р'јечи:
"Хајд' овамо, књаз-Данило,

Да пред Богом сам ти кажем
Љуту муку рода твога
и он ће ти казат' књаже,
је л' достојан спаса свога..."

Општу свјетлост море сакри
Из потаје пушка пуца
Мрак је свуда... Црној Гори
Ево заше оба сунца.

1.августа 1871.

 

На корицама једног Корана узетог на Вучјем Долу (1876)

(Посвећено грофици Блудовој)

Турци кажу и говоре
да је Коран с неба пао
и да им је српски народ
Бог у вјечно ропство дао!

Ал' видјеше оно јутро
на Вучијим доловима,
када плећи обрнуше
пред мојима орловима,

да им Коран лажно пише,
да он Божја књига није,
да анђели правду штите,
а не пророк и хурије!

Грешна ова књига ... грешна,
крвљу, прахом освећена,
још на самом разбојишту,
Вам је била посвећена.

Прими дакле, о грофице,
с Вучјег дола Коран ови,
врело наших мука старих,
а свједока слава нови'!





Грофица Блудова је из познате руске грофовске породице Димитрије Николајевича Блудова (1785 - 1864) дипломате и писца, са којом је Никола I био у пријатељским односима.   


На гробу Мирка Алексића

Сад под овом плочом није
осим једна шака праха -
сав остатак од јунака
без узмака и без страха.

Тај с' Алексић Мирко звао
нек нараштај позни знаде -
глава силног Смаил-аге
под ханџар му оштри паде;

Бранич раје а страшило
бијеснијех зулумћара -
душман му се ножем клео
са дно Босне до Вардара.

1894 год.

На гробу капетана Трипка Грубачића

Кад устанка плам залампа
невесињских витезова
да слободу укопану
дигну роду из гробова,

витез овдје спавајући
устао је с првацима,
борио се и крв лио
све с најбољим јунацима.

Иако му изломљене
мрак сад хладни кости крије,
јадном Трипку Грубачићу,
што не живи, жа' му није –

у нов ланац Невесиње
кад остави своје мило,
код толико српске крви
која га је натопило.

Спавај, спавај, Грубачићу.
у сан свети Бога моли
да извида српско срце
од онога што га боли!

28.септембра 1895.




Пјесма је урезана у гробну плочу херцеговачког устаника, капетана Трипка Грубачића, родом из Раста, касабе Невесиња, који је сахрањен пред Влашком црквом на Цетињу.


 

Посланица Његовом Величанству краљу Србије Петру I


       Петар Карађорђевић


Тужни гласи од сјевера
што нам стижу сустопице
од Русије и од цара
и његове престонице –

подложни су свакој бризи
и уздање да охладе:
наш народ је на Русију
вичан сноват' своје наде...

Па је нешто сад стрекнуо -
чудит' му се за то није;
народ српски и ми оба
сираци смо без Русије.

Па зато нам сада треба
да смо живљи и опорни,
да цијелом нашем Српству
дух спремимо непокорни.

А провидност ријеши ли:
звјезда руска да излази -
нама треба вјеровати
у сопственој нашој снази.

Та најпосл'је Србин није
баш слаб тако да сам пане
Он би смио и борит' се
и добитник да остане.

Манимо се, дакле, зебње'
Оставимо мисли црне!
Малодушни бит' не см'јемо.
па нам свијет да с' наврне.

Ко зна опет што бит' може!
издржљивост српска није
да се као прутић слаби
тако лако скрши, свије.

Вјеруј, вјерни брате, Краљу,
пријатељу, друже, зете! -
Јунаци су српски спремни
сви за нама да полете.

само да их пићем духа
веледушног напијемо:
пићем духа Данилова
и Вождова загријемо.

пак онадар враг и пака'
залуду би на нас крета';
опстанак нам зајамчиће
уз прегнуће – слога света...

1905 год.






Петар Карађорђевић (1844 - 1921) је године 1903. постао краљ Србије. - Од 1883. до 1894. живио је у Црној Гори. Ту се 1883. и оженио Зорком, кћерком књаза Николе - Пјесма је написана за вријеме руско - јапанског рата 1904 - 1905.