Потоњи Абенсераж

Потоњи Абенсераж

 

Кад Боабдил, краљ Гренаде,

би принуђен уступити

своју земљу, врх Падула

високог ће мало стати,  

па отолен гледа море

на које се навест' креће,

мислећ' да га Ксенил-Вега

ни Гренада гледат' неће.  

Обалама тих ријека

шатори се пењу б'јели,

Фердинанда Изабеле

војници их разапели.  

Призор дивни тог предјела

искићеног кипресима

тужном оку Боабдила

једну врућу кап отима.  

Ти кипреси поникли су

над гробове мусломана

погинулих у вријеме

освајања - славних дана.

Тад Аиша Султанија,

Боабдила стара мати,

рече сину несретноме

у изгнанство кога прати:  

"Плачи сада као жена

на развале краљевства ти,

кад не знаде као јунак

свој за круну живот дати!" 

Па сиђоше низ планину

и Гренаду изгубише

из догледа и из рука,

да њихова није више.  

Веља пратња Боабдила,

с њим заједно отјерана,

приспјела је у Африку

иза тога мало дана.  

Абенсераж насели се

у Туниса околини

спрам арапског бившег града,
картагенској развалини.

И ту створи населбину;

од ње и сад нешто траје:

то толико да се укус

и арапски дух познаје.  

И Боабдил и пратња му

у збјег собом понијеше

спомен првог отачаства,

у изгнанство с ким се тјеше;  

а дјеци им уз бешике

мајке поју пјесме старе

за Зегризе - Абенсераж -

њене бивше господаре.  

А када им дан молитве

у џамију би сазвао,

ничице би пут Гренаде

с побожносћу сваки пао.  

Богу би се помолили

изгнанима да поврати

милост: у свом родном мјесту

опет мирно живовати.  

Залуду је изгнаником

африканско небо дало

сунце сјајно, воду бистри,

воће, цв'јеће расцвјетало;  

Уживат' се ту не може

до уз "Куле Црвенкасте",

Љепше тамо сунце сјаје,

љепше тамо биље расте;  

Извори су бистри тамо,

пријатније воће свако;

ах' срећни су тамо људи -

живоват' је тамо лако!  

Уто да му ко покаже

равно поље од Баграде -

изгнаник ће сјетно рећи:

"То је ништа спрам Гренаде!" 

Врући спомен к домовини

Абенсераж в'јерно храни,

спомени му старе среће

у срце су урезани.  

Смртном тугом оставише

позоришта њине славе,

над којима краљеваше

њина дома мудре главе. 

Ал' несрећној што ћеш судби,

не остаје већ сад ништа

до на п'јесак африкански

шатор пети на огњишта!  

Боабдилци ту не могу

већ да бојна копља пере,

ни под оклоп излазити

с злотворима да се мјере,

но животе посветише

научноме тихом раду:

у испиту од биљака

томе божјем рукосаду.  

Траг који је знава' сјећи

и ударат' страшне ране,

био први пред прваке

у бојеве и мегдане -  

сад се учи да лијечи

и у биљке мелем тражи,

рањенима да помогне

и бол људи да ублажи.  

У подножју Мемелифе,

на развале Картагене,

с остацима старог града,

гдје вал морски баца пјене,  

породица несрећнога

гренадскога Боабдила

не двор - него кућу малу

бјеше тамо оградила.  

У том стану на зидове

повјешани бојни штити,

бритке сабље и ханџари,

на мегдане задобити,  

па ђемови, узенђије

са бисером искићене

и мамузе све од злата

најчистијег саливене.  

Дуги мачи пружају се

у корице извезене,

које златом бјеху везле

од тог дома славне жене.  

А на мале трпезице,

испод славних тих спомена,

све је трофеј до трофеја

мирног  жића и времена.  

То су биљке свих Атласа

и пустиње од Сахаре

и из поља од Гренаде,

поштојбине њине старе.  

Једне бјеху такве моћи

да тјелесни бол ублаже,

друге да дух колебани

освијеже и оснаже.  

Ове боље цијењаху

Боабдилци, кућа стара,

што моћ њина, пусте жеље

може кадкад да завара,  

али и то оне могу

да мирисом опомену

отачаство - изгнанику

вазда рану отворену!  

Двадес'т  љета протекло је

и четири, веле, више

да Гренаду од Арапа

Шпанци силну предобише.  

Абенсераж сваки неста

за тај кратки ток времена,

петнаест их већ умрије

од славнога тог кољена,  

не од глади, ни од жеђе,

ни од муке странствовања,

од жалости за Гренадом,

у изгнанству живовања.  

Ал' сироче једно оста

од тог дома, од те куће,

на коме се оснивају

изгнаника наде вруће;  

Абен-Амет њега зову

по имену једног стрица,

који негда би оптужен

од гренадских кукавица,  

да је младу Алфаиму

Зегриз краља очарао

и у гријех с том кнегињом

Абенсераж млад упао.  

Бјеше момче насл'једило

храброст куће на врлину

и свакога прехођаше

у људскоћу и милину;  

а красотом сјетног лица

само срце очарава,

за поштење са погледом

сваком тврдо  јемство дава.  

Од двадесет и два љета

изгубио баба мила,

па му тужна сиротиња

ка' изгнанство досадила,  

те он смисли да походи

дједова му родне краје

и намјеру једну трси

што му души преостаје.  

Ту намјеру мајци крије

и нико је знати неће,

на туниску скалу слази,

пут  Гренаде он већ креће.  

Извезе се на крај шпански

посл'је сретног путовања,

казао се да путује

рад науке, ради знања.  

Мирна мазга носаше га

по држави Боабдила,

куд му стари летијаху

на хатове ка' на крила.  

Абен-Амет пролазаше

неком гором од Палмира -

душа му је пуна туге,

пуна туге и немира 

на помиса' да ту гору

дједови му засадише,

па њих нема - нема круне,

нити има ишта више.  

На измаку од те горе

неке штоје развалине,

по укусу и начину

арапске су грађевине.  

Младом срцу Аметову

ти призори тешки бише,

чешто у џеп руку тура,

убрус вади, сузе брише,  

ема сјетно путовање

све једнако продужива

и немарном вођи своме

он утиске душе скрива.  

По гдјекад се сријетао

с појединим путницима

и на поздрав отпоздравља'

најуљудниј'м са знацима.  

А у вече на хан сједе

међу странце ка' остали,

нити би га што питали,

нит' се у њег' загледали,  

нит' ичије љубопитство

оружје му изазива,

нити чалма, нит' свилени

бурнус, чим се он покрива.  

Људско ово опхођење

Абен-Амет оцјењује

и у души освајача

родбине му ипак штује.  

Много тежа узбуђења

ово момче поднијеће!

Како неће - зором сјутра

пут  Гренаде миле креће.  

У подножју врловитог

и снијежног Сјер-Невада,

гдје брдашца два се дижу

сазидан је град Гренада;  

на бокове тих брдашца

саграђен је двор до двора,

и подножја купају им

двије р'јеке ка' два мора.

Чему сличи тај град срећни,

гдје се срећни броје дани?

По облику би се рекло

да је шипак разрезани,  

око којег Ксенил ваља

златне мрље с валовима,

а у модрој сукњи Дура

сребрнога п'јеска има;  

загрљени кривудају

низ долину китног Вега,

као да се покрај змије

безазлени гуштер слега'.

Мурве, смокве и наранче,

лозе, шипци Вега красе;

претилу му околину

претилије живо пасе.  

Над њим небо вазда ведро,

ту мирисни зрак се дише,

извор жеља најњежнијих

вјечно траје, не пресише.  

Ту кад не би љубав с' славом

у тијесној свези била,

њежна страст  би, страст  јунаштва

као море угушила!  

Димњаци се уздигнути

од Гренаде видјет' даше,

а и срце путниково

у груд жешће сад бијаше;  

свети град му сада пружа

сву красоту свога баја,

којим око наслађује,

као да је насред раја.

Устави се да разгледа

и са слашћу срце пита,

од заноса те дивоте

тек што не би помахнита'!

Поста нијем, а руке је

преко груди прекрстио,

боже свети, гдје га сада

опојени ум занио?  

А и вођа пред њим стоји,

његовом се чуду чуди,
па у себе промрмљао:

"Арапи су чудни људи!" 

 - "Пратиоче, срећан био!

Истину ћеш мени рећи,

јер се роди по мијени,

кад наступи данак трећи,  

а море је тихо било

и без пјене и без вала,

када красна Шпањолкиња

на свијет те ови дала -

кажи мени оне куле

изнад горе што се дижу,

те златнијем кубетима

у облаке горе стижу,  

што је оно?" - "Аламбра је"

 - "Ада ово што је ближе

и на брду оно друго,

ко двор сјајни онај диже?" 

 - "Генералиф!" - вођа рече.

Ту су башче прије биле,

које руке давно царске

бјеху миртом засадиле.

У њима се, веле, један

Абенсераж затекао

с' султанијом Алфаимом -

сада не знам кâ се звао.  

То су доље све арапски

поградили владаоци.

Из тих Кула Црвенкастих

изгнаше их наши оци. 

Тешко ли је и то чувство

да са уста равнодушних

успознадеш споменике

дједова ти веледушних".

Вођа опет зборит' пође:

 - "Хајд'мо даље, господару!

Што би више заварива'

у тог мјеста прошлост стару?  

Бог је тако наредио!

А у ново ево доба

Франца Првог у Мадриду

сад имамо као роба!" 

Отолен се слази доље

пут Гренаде и пут града,

про'ше крајем старог Фреса

и његовог гуштог хлада;

под то дрво витез Муса

на зеленој баци траву

с десне руке рукавицу

војеводо Калатрави.  

У Гренади храм поштоји

за Арапе особити;

ту обилно вазда нађу

што им треба јести, пити. 

Абен-Амет одјахао

испред хана да почине,

па одморен разгледаће

све гренадске величине.  

Али пуштом узбуђењу

какви лијек да се даде,

док дједова отачаство

не разгледа и познаде!  

У ноћ мрклу он изађе

да тумара кроз сокаке,

доље - горе низ Гренаду

жеље те га воде јаке;  

па пред какви двор застане,

кога већег још мрак ствара:

"Можда да је двор тај био

дједова ми, господара!" 

Мрак, самоћа и дубока

тишина је зам'јенила

ц'јелу живот, цио врвеж

која 'но су прије била!  

Абен-Амет по Гренади

сад нијемој сјетно шета,

нит' се с киме разминује,

нити кога путем срета.

Па у срџби помислио:

горди Шпанци сада леже

на душеку на коме се

наш  јуначки траг излеже,  

а ја ево испред врата

дједова ми сјајних двора!

Зле судбине, боже свети,

зле судбине, зла укора!  

Тајну миса', којом дође

у далеке ове краје

највруће је сад прихваћа

да је сврши, да не траје.  

Уто свитат' дан започе,

а путник се изгубио,

од хана се и конака

бјеше свога удаљио, 

тумарајућ' тамо - амо

не би никад хан нашао

да ријетком срећом није

баш у часу уљегао,  

кад се врата једног двора

отворише изненада,

а прекрочи преко прага

лаким кроком жена млада.  

Па како је јутро свјеже,

загрнута бјеше мало,

осим очи и усана

видјет' јој се није дало.  

Ма какве су очи црне

непознате младе биле!

У туч да би загледале,

и туч бише раштопиле;  

и кад ћуте усанца јој

тајанствено нешто зборе,

па те мите обећањем

на најњежн'је договоре! 

Једна стара наставница

праћаше је с двије слуге,

али гдје је подранила

тако рано мимо друге?  

На молитву јутарњу је

похитала млада била,

тако рано, тако журно,

а још није гријешила!  

Абен-Амет зачуди се

тој љепоти, тој појави,

ка' најмлађа да хурија

с небеса се њему јави,  

а и младој Шпањолкињи

то је било изненада,

па не може пред Арапом

јак утисак да савлада,  

но се с миљем загледала

у лијепи лик јунака,

кога реси свила, злато,

а на глави чалма лака.

Па кад мало к' себи дође,

знак јунаку учинила

да приступи, а и она

примакла се њему била.  

Па ће слатким рећи гласом:

 - "Господару, Арапине!

По прилици ти си овдје

скоро доша' из даљине,  

па да с' н'јеси изгубио

у овоме нашем граду?"

Са стидом је Абен-Амет

погледао ову младу,  

па ће рећи: "Султанијо!

Од цвијећа смртних чару,

робињица христијанства

а твог дома неба дару,

ти угоди, ја сам странац

скоро у град овај доша'

па залутах од свог хана,

не знам ништа куд сам поша',

но Мухамед нек ти такне

срце твоје, жено млада,

да дух у њем гоштопримства

и врлина свака влада!" 

 - "Арапи су на глас овдје

и њихово краснорјечје,

ал' цвијећа Султанија

ја нијесам ка' што рече,  

ни робиња - ни бих хтјела

да ми пророк срце тиче,

но хајд' за мним да те водим

твоме хану, о путниче!" 

Па лакијем кроком оде

пред Арапом к' бјелу хану.

Када му се примакоше

онда млада мало стану.  

Осмјехну се пут Арапа,

руком му га показала,

па сокаком другим пође

те је цркви похитала.  

Лако ли је људском срцу

да извјесни покој сруши!

Љубав за род у Арапа

није сама сад у души;  

при спомену дједова му

мијеша се чар сад нова;

дани су му много бољи,

а ноћи му љепших снова!  

Абен-Амет бјеше наша'

дједова му укопнице.

Он их чешто посјећује,

сузе лије на гробнице.  

Плаче, каје своје старе,

бога моли, тамјан пали,

а што данас не живују,

Абен-Амет то не жали,  

јер како би прегорели

робовање вјечног града?

Ух, помисли - од које би

мога' и прах да им страда!  

Ма Гренада нешто има,

што јој судбу бољим ствара:

ону женску - до Марока

те јој нигдје нема пара!  

Абен-Амет рано рани

свако јутро прије зоре,

не би л' срећом, ил' случајем,

погодио њене дворе.

Све  улице обиша' је

и двор досад скоро сваки,

а на миле праг га не хтје

навест' случај наопаки. 

По питомој околини

китног града биљке бира,

лута тамо, лута амо,

нигдје среће, нигдје мира! 

Све једнако тако иша'

нити плаче, нит' се смије:

ланце вуче по Гренаде,

а још не зна он роб чиј' је! 

Једно вече, по случају,

тамо изван у предграђе,

у шумици од наранча,

летњиковац  један нађе, 

из кога се божанствени

глас чујаше уз гитару:

млада једна жена пјева

неку пјесму шпанску стару, 

а наиме за јунаштво,

Абенсераж које ствара,

како куле и тврђаве

буздованом он обара. 

Глас ће жена чешто пута

напоменут' црте, лице,

околности и погледе

ваздакадње издајице, 

"Хурија је моја тамо!" -

Абен-Амет сад завика;

зар глас миле још превари

икад досад љубавника!! 

Па поткупи бурнус лаки,

те од мирта плот прескочи,

другим скоком у круг дивни

дјевојака он ускочи. 

Као птице јаребице

утекоше по собама,

само оста Шпањолкиња

са гитаром у рукама, 

па слободно преда њ ступа:

 - "О, ти ли си, познаниче,

добро доша'!" - и са врата

другарице своје виче. 
 

 - "Избранице, од духова

ја те тражих, - ка' што тражи

Арап извор у вар подна,

грла жеђу да ублажи! 

Све те тражих, док гитаре

чух ти звуке и глас мили,

на који би и мртви се

под покровом пробудили! 

Чух и пјесму, којом славиш

једно име од јунака;

једно име - то је име....

Име једног мог земљака! 

О извини, смјелост ову

којом ступих к твоме двору:

у жилиште среће моје,

у жилиште ил' понору! 

А милосно прими млада

Абен-Амет што ти пружа:

срце ово, пчелу малу

да мед купи с твог од ружа!" 

Неко лако руменило

по лицу се просу младе,

не зна ништа што ће рећи,

ни мислити сад не знаде, 

па по доцкан Дона-Бланка

Арапину одговара:

 - "Сад кад пјевах уз гитару,

твој ми облик слику ствара 

од онијех соколова

Абенсераж што су били,

те Гренаду негда њину

бјеху славом узвисили!" 

Умало се Абен-Амет

Дона-Бланки изда' није

да је унук тих јунака

и владара честитијех. 

Рат се бјеше тек свршио

Шпањолаца с Арапима,

а Гренада још пунана

од куће му споменима, 

па се боји да га власти

са Шпањолком не раставе,

јер радиј' би триста пута

да га смакну и удаве!

Дона-Бланка од соја је,

у жиле јој ври крв стара;

Симена јој баба била,

а дјед Сид  јој од Бивара. 

Сад на жагор и на вику

устрашених дјевојака,

што из собе избјезаше

од појаве од јунака, 

Дон Родриг ће истрчати

да развиди што се случи;

кћи му мила Дона-Бланка

на вратима с њим се стучи: 

"Слатки оче, Арап онај,

о ком сам ти говорила,

познао ме по пјевању

па га харност преклонила,

те је доша' да захвали,

што му оног јутра рана

изгубљену пут показах

до арапског б'јела хана!" 

Стари кућић људски прима

најновијег свога госта,

и наклоњен спрам Арапу

од онога часа поста, 

па му рече да остане

и да с њима пир пирује,

светковина дому бјеше:

дан рођења данас му је. 

Гост ће сјести међу цуре

поврнуте тек од страха,

ах, чаробност нека има

у женскиња нарав плаха! 

Око њега окупљене

неке сјеле, неке стале;

у лик му се и оружје

и у чалму угледале. 

Одговара на питања,

кастилански чисто збори,

сваком ка' да мед се проспе

када уста он отвори.

Лака сјенка тајне срџбе

на Бланкино пада лице,

кад с' осмјехну ил' погледне

на њезине другарице. 

Сила слуга сад уљегне,

носе сваке ђаконије
и раскошно постављају

да се једе, да се пије,

напунише неке мале

по одаји трпезице,

око којих скупише се

гости млади као птице. 

Пошто јели, пошто пили

Замолише Дона-Бланку

да пред њима и пред странцем

приволи се на игранку 

ону коју Шпанци скоро

од Арапа позајмише,

и оком је Арап моли -

сви је скупа умолише. 

Родригова кћи се диже,

покрај себе вео спусти,

ох, каквог је струка млада,

какав ли јој осмјех пусти! 

Пупољку јој прси сличе,

каницом се бјеше стегла,

ка' сврдлици густог дима

низ врат јој се коса слегла! 

Па поскочи, а запјева

пјесму Замбре; ал' то није

пјесма више. То је тамјан -

челик душу да опије!

Потоњи је Абенсераж

сад готово обн'јемио,

гдје му сидро среће запе

лијепо је већ видио. 

Исте ноћи свак' се врати

пут Гренаде и пут града,

А Дон Родриг Арапину

приступио опет сада: 

"Ја се надам, пријатељу -

рекао би милостиво -

да ћеш често нас полазит',

то ће бити нама мило! 

Дона-Бланка особито

са истока љуби приче
и уопште све што 'но се

тога св'јета срећно тиче." 

С усхићењем Арап прима

учтив позив Дон-Родрига

и захвалан колико је

загрлио чисто би га!

Дан сјутрашњи у двор пође,

гдје његова мила дише,

коју воли од свјетлости

и живота много више. 

Дона-Бланка већ се нашла

у замрсу снажне страсти,

а помислит' није могла

да би могла у њ пасти! 

Чеса, кога - да заволи

Арапина безвјерника?!

Једног странца, бог зна одкуд...

Чудна ствар је... Незнаника! 

Па се игра несмислено

са жаоком својих зала,

докле јој се крвца врућа

у жилама отровала! 

Ал' ка' права Шпањолкиња,

чим је ране опазила

одлучно је муке, боле

и опасност прихватила. 

Предвиђала сва страдања,

опасности, много јада,

па не хоће да се врати

сврх амбиса ни још сада. 

Свему се је ријешила,

ни двоуми, нит' се вара,

ни о чему другом мисли

нити с' срцем преговара: 

"Крсти ли се Абен-Амет,

што ми срећу тада смета?

Нек ме љуби, па ћу млада

за њим ићи до крај св'јета!" 

Потоњи је Абенсераж

осјећао исте јаде,

љубио је ка' ко љуби

очајнички и без наде! 

А и он је помишљао,

ма то тајно, то му душа

такве мисли од памети

не дознаде, не искуша: 

"Дона-Бланка прими ли се

вјере свете пророкове,

оба св'јета провео бих

у њезине ја окове!" 

Абен-Амет, Дона-Бланка

одлука су истих били

и до прве прилике су

једно другом ово крили. 

Најљепши су дани били

у то доба од године

да с' излази, да се јаше

и дугачке шетње чине. 

Бити ће се млади Арап

у разговор гдје издао

да је трагом и пор'јеклом

из Гренаде изљегао. 

"Да л' си био у Аламбри -

кћи це рећи Родригова -

краљева вам коју гениј

у Гренади заоснова? 

Да л' повољно би ти било

да ти вођом будем тамо,

да заједно ту старину

још вечерас разгледамо?" 

Пророком се Абен-Амет

Дона-Бланки кунијаше

од те шетње да милије

још ни једне не имаше. 

На танку је бедевију

кћи Родрига узјахала,

да је прати Арапу је

анадолског хата дала. 

Од јунака хитрог трка

лепрша му кабаница,

а вјетру се понавила

на глави му перјаница, 

па арапски сабљу паше

па му звекти с обје стране,

а сабље су у Арапа

махом златом оковане. 

Пролазећи народ збори:

"Кнез безвјерник, са далека,

млада ће га крстит' Бланка;

чим је такви - нека - нека! 

Јашу брзо па су брзо

већ Аламбри примакли се,

само мало да изјашу

још уз неке равне висе, 

па када су горе били,

Абен-Амет одјахао,

да с' и Дона-Бланка скине,

притрчао - руку дао. 

Па на једна опустјела

врата слуге закуцаше,

док тајна се одјељења

од Аламбре видјет' даше. 

Све дражести и сви јади

отачаства судбе љуте

с опсјенама од љубави

сад Арапу срце муте. 

Непомичан, н'јем у чуду

од генија дом разгледа,

па се сјећа арапскијех

неких прича и бесједа, 

којима се описује

једни двори из басана,

чедо врућег источнога

уобразна самостана. 

Неки задах сладострашћа

побожности и јунаштва

издушује низ ходника

и прозоре листом на сва. 

Ту је био храм љубави,

тајанствено прибјежиште

од краљева арапскијех

меко, њежно бивалиште. 

Ту се пило удовољство

и сркао живот лаки,

а на дужност заборавља

краљ арапски махом сваки! 

Посл'је часа неколико

удивљења и тишине

уљегоше љубавници

у двор прошле величине. 

Моћ су нашли успавану,

а блаженство без живота;

све је пусто, ништа нема

до трагова од грехота! 

Иду даље... На крок сваки

Арапу се душа мути,

па ће доцкан, дивном вођи

нешто своме поменути: 

 - "Да нијесам преопојен

тобом драгом, тобом, вило,

како тебе, Шпањолкињу,

би му тужно питат' било -  

да ми пов'јест дугу причаш

тог жилишта чаробнога

и по замку бивше среће

да ме водиш невољнога!" 

У мозуљку, урезано

Абен-Амет Боабдила

видје име па га туга

срца харна растужила! 

"Ах, мој краљу, круно сјајна,

арапскога рода дико,

Аламбра је твоја пуста,

а гдје си ми, јадни стрико!" 

Просуше му очи сузе,

а сузе му те избива

поштовање, част и вјерност,

с њима лице те умива. 

Сјетног друга Дона-Бланка

сад ће одвест' даље мало,

к одјељењу неком чудном,

о како је сад пропало! 

То је право светилиште

храма бога од љубави,

над којијем вјешта рука
попут неба сводић сави 

и ка' небо плавом бојом

молован је сводић мали,

стубови га позлаћени

више себе одржали. 

Још у томе одјељењу

из средине врело враше

и шускаше испод свода

ка' да тајно неког зваше. 

 - "Абен-Амет, у то врело

 - Дона-Бланка драгом рече -

бацило се тридес'т глава,

што Боабдил краљ пос'јече 

од кољена Абенсераж

све ближије братучеда,

да је с' чега, ни по јада,

но с њежнијех са погледа." 

"С  једне сумње! - Зар се тако

у крајеве ваше суди

ко разврати женску главу

или јој се љубав нуди?!" 

"Види доље по мермеру

пјеге крви мученика!" -

Абен-Амет тад се сави

па крв љуби племеника! 

Диже очи, гледа Бланку,

па јој рече: "Чуј ме Бланка,

е тако ми ове крви,

ове крви од јунака, 

љубићу те, љубићу те

постојано, вјерно, вруће,

као да сам њина рода,

њине крви, њине куће!" 

 - "Ти ме љубиш? Жао ми је!

Жао ми је и боли ме,

а безвјерник знаш да јеси

и да твоје не знам име! 

Ах, понор је међу нама!

Ти си Арап - ја хришћанка,

ти си злотвор мога рода,

а ја, знаш ли, да сам - Шпанка! 

 - "Немој Бланка! О пророче,

свједок буди клетве моје,

јер је чиста као сунце

што рад правде грије твоје!" 

 - "Ти сад хулиш! Какву вјеру

положити икад могу

противнику моје вјере,

мог закона, моме богу?! 

Уосталом - откуд знадеш

љубим ли те? - Право кажи

по ком праву о љубави

да ми збориш, што т' одважи?!" 

Абен-Амет упрепашћен

рећ'  ће тужан: "Истина је,

роб несрећни смјело око

пут твог чара подига' је!" 

 - "Не лукави Арапине,

но јуначе реци мене,

да си мора' погодити

тајну с очи слабе жене, 

па си доша' да лудилу

мом за тобом нема краја,

и без тебе тужној Бланки

нема среће, нема раја! 

Ох, крсти се па ме води

гдје год хоћеш - па у пака'.

Ја ћу с тобом срећна бити,

без тебе ми живот - рака!" 

Абен-Амет у заносу

сад готово разуздану

б'јелу шчепа руку Бланке

па је стави на турбану. 

"Мухамеде, кад би срећом

науке ти зраке јаке

обасуле младу душу

ове дивне христијанке!" 

 - "Доста, доста, ти већ хулиш,

сад одавде мичимо се,

такве жеље, такве мисли

већ ми души гр'јех наносе!" 

Занесени љубавници

напоред су н'јемо ишли,

док авлији тако званој

од "лавова" бјеху сишли. 

Шетају се горе - доље;

Арап Бланки руку дао,

не говоре обадвоје -

он је силно уздисао... 

 - "О Арапе, кад помислим

што с' у нама сада збива,

чини ми се да се слика

сад понавља једна жива 

Из времена када красни

Абенсераж једног љета

с Алфаимом Султанијом

у зли час се ту прошета! 

Но си љепши ти од њега,

оружје ти још сјајније,

долама му као твоја,

па ни турбан био није. 

Ох, извини, видиш гдје ме

давна машта сад завела!

Но ми кажи, што то пише

на мермеру тога врела?" 

 - "Кнегиња се баштом шета,

бисером се накитила,

ње љепоти, башта, цв'јеће

и гора се зачудила!

Као да се тебе ради

ово туна урезало,

но је штета, што се тиме

изражава и још мало,

јер без тебе ко би живи

и појаве твоје јасне

повратио првобитност

у дворове ове красне?! 

Ти их знадеш обновити!

В'иш у њима младост дише

и у ове развалине

сад је среће много више, 

но у доба најсјајнија

њина маха, њине славе!

Ма све нека - но ал' косе

од смијеле твоје главе 

је ли мирис икад такви

дисао се у те дворе!

Нека кажу ова врела

што крајем нас ту жуборе! 

Стани мало, идеш брзо;

ах, часи су ови скупи -

с тобом бих се радо шета',

док потоњи дан наступи! 

Твоје друштво мило ми је,

а разговор твој надише

мирис цв'јећа са вијенца

срећу - љубав што крунише! 

Ох, прекрасна Султанијо,

ти си дивна - вјера чиста,

као гениј рода мога,

што с развала ових блиста! 

Не знам што је!... Кад ти чујем

шушањ сукње по мраморју,

већ уздрхтим опирућ' се

злих духова наговору, 

па ћу опет помислити:

те луд ли је Абен-Амет!

Чему тежи и што хоће?

Гле, дух зли му попи памет!

Зар он да се смије надат',

он, Арапин из далека,

да с Бланкиним срцем, руком

и брак и још да дочека?! 

Што сам? Ко сам? - Аох, да сам

Абенсераж један сјајни

ил' кнез други са истока

од оџака дуготрајних!" 

 - "Милиј' би ми мање био!

Какав такав, за ме живи

па ме љуби, мој витеже

и соколе, ти мој сиви! 

Доста пута великаши

заборавит' љубав могу,

тек у гласу и у слави

да истакну даље ногу. 

Дану кажи - Абенсераж,

да речемо кад је био,

 (а и они смртни бише)

како Бланку би љубио?" 

 - "Како, је ли, да ти кажем

и одвратим на питање -

од славе си милија ми,

а од части мало мање!" 

Сунце бјеше полагано

нагнуло се већ западу,

У Аламбри тек што не би

мрак застао чељад младу. 

 - "Султанија, кажу, да је

на одушке оне стала,

под које се мирис пржи

па је љепше мирисала. 

У том другом одјељењу

застрањеном китила се,

све што исток има љепше

стављала је млада на се." 

Без свакога устезања

то причаше Дона-Бланка,

заљубљена, занесена

у присуству свог јунака. 

Сумњичаву свјетлост своју

дижући се мјесец просу

и зрацима свјетилишта

разваљена она осу 

и предворја од Аламбре,

ширећи се по бусењу

и по зиду старог двора

и около по грмењу. 

С кипариса, што кроз кубе

од мошеје избијаше,

глас славуја сјетном пјесмом

сјетност слике представљаше. 

Спрама лучу мјесечеву

Абен-Амет на мрамору

једне сале пише име

Дона-Бланке у том двору. 

Написа га на арапски

да нагађа путник тајну,

једну више у толике

тога двора прошлост сјајну. 

"О Арапе, мучне ли су

ове наше до сад сале,

остављамо мјеста ова

да се не би олабале!  

Али чуј ме! Судба жића

мојега се сад рјешава;

животу је љубав душа,

а брак љубав окрупњава! 

Останеш ли у заблуди

своје вјере, свога дина,

безнадежна љубавница

чекаћу те сто година. 

Крстиш ли се - постајем ти

усрећена одмах љуба,

па ћемо се живот цио

грлит' као пар голуба!

 - "А ја бићу христијанци

неутјешни роб кукавни;

теби, Бланко, мусломанци

супруг срећни, супруг славни!" 

Племенити љубавници

двор опасни оставише.

С дана у дан Дона-Бланки

дизала се љубав више, 

а и Абен-Аметова

буктила је најсилније,

а што Бланки не каза се

сада му је још милије.

Он то храни да јој рече

пошто руку ње испроси,

куд је срећан, куд је сјајан

да и сјајно име носи! 

Напрасно је позван био

он у Тунис да се врати;

тешко му је обољела,

казали му, мила мати, 

па је сина зажељела

и шаље му да се врати,

да га једном још цјелива

и благослов могне дати...

Абен-Амет упути се

пут Бланкина б'јела двора

и каза јој да домало

он у Тунис ходит' мора: 

"Султанијо, имам мајку,

на умору сада ми је;

кад је не бих заста' живу

би ми било најжалије!"

Поблијеђе мало Бланка,

пак ће рећи: "Арапине,

остављаш ме, а ти пође

искрај мене у даљине!" 

 - "Да, ал' брзо видјеће ме

Дона-Бланка и Гренада,

но те пуно молим, мила,

да изађеш мало сада!" 

Па се једно за другијем

једном гробљу упутише;

то арапско гробље бјеше

па се у њем уставише. 

 - "Ту дједови моји леже,

кунем ти се њиним прахом

и образом и оружјем

и потоњим са уздахом: 

док ми алах не поручи

да му пођем на дивану,

тебе да ћу љубит' драга,

ка' главу ми усијану 

и да ћеш ми бити жена,

пророково чим свјетило

обасја ти и освешта

твоју душу, срце мило!" 

Плаче Бланка па говори:

"Чекаћу те сваког љета,

вјерно, чисто, док ми дођеш

с африканског топлог св'јета. 

Д'ако у то бог хришћана

к спасењу ти каже путе,

јер без тога брачне везе

међу нам' су растргнуте". 

Абен-Амет одједрио -

повољни му вјетри бише;

у Африку кад приспије

ал' му мајка већ не дише! 

Жали мајку своју стару,

гроб јој грли и цјелива,

сузама га тужног срца

благодарни син залива,

Затим дани и мјесеци

текли су му како - тако,

без Гренаде и без Бланке

свуда му је био пак'о!

Кроз развале од Картаге

шетао се и тумара',

на гроб светог Лудовика

сједио је да с' одмара. 

Па ће једног јутра рана

на море се навест' плаво

и приступит' при обали

од Малаге сретно, здраво. 

Каквијем је усхићењем

гледа'  шпанско предигорије,

промишљајућ' да л' му Бланка

у сретање дошла није,

да л' се она још спомиње

једног јадног Арапина,

ког силни јој чар доводи

из Африке, из даљина, 

и који је обожава

на пијесак и вал сињи

и за њу се богу моли

испод палма у пустињи.

И она је вјерна била

и ријеч  је одржала,

која му је при кретању

у арапском гробљу дала. 

Молила се Дон Родригу

да с њом пође у Малагу;

и довео бјеше тамо

отац своју кћерку драгу, 

па све док се не указа

брод, ког' жељно очекива,

по планинам' изнад мора

вођаше је жеља жива. 

Кад олуја треснут' шћаше

и узбурка бура море,

она радо би се пела

на та брда, на те горе; 

са ужасом гледала је

гдје пјенуше страшни вали,

немилосно ка' се ломе

о бријегу и обали! 

И мило јој ка' бијаше

да је исти вихор диже,

који тамо низ пучину

ка' бијесни вампир стиже; 

то пријети смрћу глави

милога јој Арапина,

у помоћ му прискакаше

са молитвом с врх висина. 

А види ли изнад вала

гдје прелети галеб који

тужној птици препоручи

љубав топлу груди својих, 

да је носи преко мора

у далеку у Африку

и вјерно јој он изручи

њеном младом вјеренику...

А брод кад је угледала,

гдје с' примиче китној луци,

к њој с' упути, а носаше

страх у груди, св'јет у руци... 

Док на крову брода виђе

свог Арапа поносита,

а два црнца за њим држе

једног хата силовита,

кога јако ђем устеже,

а он фршти на ноздрве,

реп и гриву уздигао,

а и ноге диже прве; 

нарав врућа с врућиг страна

уређену собом носи,

отима се, копну хоће,

па се трза, па се коси.... 

Брод уз сами крај дотака',

Арап с њега скочо живо,

звекнуло му на обали

и оружје и носиво. 

А и црнци изведоше

с пажњом хата силовита,

завриштао кад опази

тврду земљу под копита. 

Још газелу једну малу

довео је собом био

и у дар је Дона-Бланки

при поласку нам'јенио. 

Па је друге слуге лако

спуштаваху низ ђемију,

да се плаха не уплаши

и ноге јој с' не пребију. 

О грлу јој златна алка,

испод алке запис мали

да је злобне чаролије

не би оком очарали. 

Издалека Дона-Бланка

познала је Арапина,

али не хтје да се изда;

гдје је врвеж и свјетина. 

По служавци Доротеји

поручи му да би знао

гдје станује те да не би

он гдје друго отишао. 

Вјешто, стидно примакла се,

те му шапну на ушима,

па се Арап упутио

за њезиним корацима. 

Са кавијем усхићењем

нађоше се двоје драго,

а обоје вјерни бише,

сад се види - њима благо! 

Растанак им дугим био,

и виђење за тим слађе;

кад превире љубав, срећа,

ко ће тада збор да нађе! 

Међу њима ни ријечи

нит' лијепе нити грубе,
но се само кунијаху

да се вјечно они љубе. 

Отац и кћи, Абен-Амет

оду затим пут Гренаде,

млади Арап и дјевојка

као прије исто раде.... 

Исте шетње, исте жеље;

И Арапу исто жао,

што дједова град му бјеше

у шпањолски синџир пао! 

Иста љубав, много виша

на обије била стране;

поштовање исто оба

спрам својијех вјера хране...

Дона-Бланка гдјекад рече:

"О, хришћанин, буди драги!"

Абен-Амет: "Мусломанка,

мој анђеле, да си благи!" 

И тако је још једаред

благородне те младости

раставише у љубави

и штовању и милости 

без икакве слабе мисли

да подлијегу ниској страсти,

крв племићка ријетко ће

у глиб општи смртних пасти. 

Попут птице путујуће,

што у наше поднебије

у прољеће љубав води

да гнијездо своје вије, 

треће љето Абен-Амет

на шпански се крај појави,

али Бланку не находи

када на њег ногу стави, 

но му једним писмом јавља

да Дон Родриг дома није,

отиша' је до Мадрида

неколико дана прије, 

а Дон Карлос, брат јој мили,

да се скоро повратио

с војске царске, на коју се

краљ француски заробио. 

Арапу се срце стеже,

оно писмо кад прочита:

да л'  ће натраг ил' напријед,

у тузи се својој пита. 

Из Малаге пут Гренаде

окренуо најсјетније,

душу му је уздрмало

неко тешко претчувствије! 

Брат је Бланкин на бојиште

добар плијен плијенио -

једног красног Француза је

рањенога заробио. 

Довео га собом бјеше

и љуби га као брата,

нико други осим њега

о рана му не прихвата
 

Дон Карлос је млади био

јунак прави, пун гордости,

права слика и образац

од шпањолске народности, 

свиреп скоро, ка' сви што су

освајачи новог св'јета,

све му мрзно, што му срећи

отачаства милог смета; 

а побожан као сваки

од шпањолских побједника

што се славом узвисаше

врх Арапа несретника. 

У свом срцу хранио је

мржњу наспрам невјерника,

ону исту што насл'једи

од Сида му племеника. 

Роб рањени и пријатељ

Лотреком се његов зваше,

и од старе неке куће

од Франције исхођаше. 

У двор сјајни Дон Родрига

Абенсераж кад с' појави,

он пред Доном стаде Бланком

ка' студени камен прави,

јер спрама ње сједијаше

и у њу се загледало

једно момче прелијепо

но у образ бл'једо мало. 

Призор њега овај смути

и душу му опечали,

што је некад долазио

у Гренаду сада жали! 

С друге стране бјеше стао

и на мач се наслонио

један витез, мало стариј',

по изгледу горд и смио. 

На појаву до Арапа

Дона-Бланка њима вика:

 - "Каваљера ето оног

из Африке, безвјерника, 

О ком сам вам говорила

већ толико до сад пута!

Пазите се, при њему су

пристојности својства крута,

да побједу не одржи

у држању и начину,

јер у свему напомиње

Боабдила величину." 

Дон-Карлос је Арапина

с поштовањем предусрео,

и разговор љубазни је

с њиме одмах започео: 

 - "Госпдару, Арапине,

док нијесам видио те,

познавах те неколико

преко уста моје својте: 

Дона-Бланка и Дон Родриг

о теби ми говораше

и одлучност, са разлогом,

мени твоју похвалише. 

Ја се надам да ће брзо

наш цар силни, Карло пети,

сву убојну своју силу

пут Туниса пренијети, 

па и тамо да ћемо се

видјет' један спрам другога

на чистоме пољу части,

у бога се уздам мога!" 

Абен-Амет Дон-Карлосу

одговора на то не да,

већ на прси руку стави,

а пут неба он погледа.

Млади Француз с љубопитством

сматра дичног Арапина,

није очи још мицао

с оружја му и хаљина, 

а Бланкина сва је душа

у погледе њене била,

ка' искрена Шпањолкиња

она и то није крила. 

Иза часа неколико

и тишине што наступи,

дигао се Абен-Амет,

поклони се па иступи. 

И задивљен Лотрек пође

од људскоће Арапове,

но на души изнио је

неке сумње и болове. 

Брат и сестра сада сами

остадоше на двор б'јели,

пошто мало посједаше,

тад Дон-Карлос Бланки вели: 

 - "Дану сестро, одкуд она

на лицу ти смутња пану,

кад Арапин мало прије

међу нама овдје бану?" 

 - "Отуд, брате, што га љубим

и што ћу га заручити,

ако вјеру христијанску

он на себе хтје примити!" 

 - "Што? Зар љубиш? Кога, Бланко?

Ти си луда - кћи Бивара

са Арапом безвјерником

неприлични брак да ствара!" 

 - "Дон-Карлосу,  ја га љубим,

тако исто и он мене,

ево има три године

вјером неће да окрене; 

благородство, част, витештво

чисти су му ка' зрак сунца,

па га љубим - љубићу га

док ми душа ту ускуца!" 

 - "Љубав таква, несретнице,

знаш ли гдје те повест' може?

Мишљах, млади да ће Лотрек

зет ми бити, а сад, боже.... 

 - "Вара' си се! Француз мени

ни већ нико драг не бива;

љубав моја, срећа моја,

на Арапа све с' оснива! 

Уосталом мојих чувства

ком да Бланка рачун даје?

Она ником на то права

нити дава, нит' признаје! 

Ти витештва држ'  заклетве,

ка' ја моје о љубави -

што ја мислим, кога љубим,

гдје ћу с руком то остави! 

Само знади и тјеши се,

безвјерник ми муж бит' неће;

крсти ли се Абен-Амет

то је друго - што ћеш веће!? 

С тога мјеста Дон-Карлос ће,

потрчати к Арапину;

рече: "Прођ' се сестре моје,

дивље земље, дивљи сину!" 

 - "Је л' те она овластила

на такови поступ смјели?"

 - "Не, већ и сад милиј' си јој

него читав свијет  б'јели!" 

 - Баш ти хвала, Бланкин брате,

вјера и бог, мило ми је

па да би ме душе стало,

кад, што мишљах, оно није! 

Побојах се да је Француз

боље среће, но ја био,

па да није б'јелу руку

сестре твоје испросио!" 

 - "Па зар то те срећним чини?

То баш ми је узрок плача

дома мога - но одговор

сад ми дадни на врх мача, 

безвјерниче! Ти који си

сестру моју опсјенио,

ти, без којег Лотрек витез

би ми данас зетом био!" 

 - "Устрпи се! Зборићемо

кад будемо изван тамо,

па све то ми напомени,

кад у седла посједамо!" 

На два хата као виле

два витеза узјахаше

и пут Врела Боровога

изван града изјахаше. 

То су мјесто још избрали

давно старе мегданџије;

у гренадској околини

за ту сврху љепшег није.

По њему се може наћи

од оружја још комата

и костина од јунака,

од јунака и од хата. 

Арапски се и Шпањолски

витезови ту борише,

и с торжеством од јунаштва

то пољице прославише.

Кад приспјеше на биљегу

два дјетића, два сокола,

оба дивна, оба смјела,

поносита и охола -  

мало су се поизмакли

због загона и због маха,

један другом јуришаше

без узмака и без страха. 

Витез шпански од Арапа

вјештиј' бјеше мегданима,

али сабљу у рукама

Абен-Амет бољу има; 

гвожђе јој је из Дамаса,

џеверуша посјеклија,

а панцијер би пресјекла,

од плама је још оштрија,

а хитриј' му и коњ бјеше,

бацио се у Тунису,

па ка' коњи сви отуда

бој опази по хурису; 

па га Арап натјерао

по арапски у трк цио

те широком бакрачлијом

коња Шпанцу обранио. 

Коњ посјечен над кољеном

под Карлосом посрнуо,

витез шпански пјешице је

на Арапа насрнуо. 

Но и он се живо скиде,

Дон-Карлоса пјешки срета,

док се Шпанцу скрши сабља

као да је од дрвета; 

сабља крива од челика

пресјече је Арапова;

противника срећног свога

тад Дон-Карлос љут опсова: 

 - "Удри, удри, безоружан

ругам ти се - Карлос виче -

тебе и твом дивљем роду,

Арапине, безвјерниче!" 

 - "Ти си мене мога' овдје

посјећ', срећа да је дала

и да ти се као мени

на разбоју насмијала! 

А ја тебе не бих нигда,

нит' сам на то намјерава',

то толико желио сам

да ме не би презирава' 

и да знадеш да достојни

могао бих зет ти бити,

па сам готов, ако хоћеш,

сад се с тобом помирити!" 

Уто тама подиже се

од прашине издалеко;

у тој тами на сву узду

к њима трчи брзо неко... 

Дона-Бланка са Лотреком

дојахала изнајбрже,

да бој брата и Арапа

обустави ил' претрже. 

 - "Поб'јеђен сам, витез овај

живот ми је даровао!"

на цијели глас Дон-Карлос,

кад приспјеше, завикао. 

Обрну се пут Лотрека,

пак му мучно, пак се стиди:

"Д'ако срећниј' но ја будеш,

де, Арапу ти изиди!" 

 - "Ране су ми отворене,

за борбу сам неспособан,

уосталом, не бих хтио

знати узрок за ваш мегдан 

и проникнут' једну тајну

која вас је сукобила,

јер од саме моје смрти

можда би ми тежа била.

Моје скоро одсуство ће

вас анђео мира бити,

ако Бланка другојаче

не би хтјела ријешити". 

 - "Ти ћеш стат' уз мог брата,

пријатеља твог', витеже,

а спрам мене ка' спрам сестре

нек' те таква љубав веже!" 

Пак ће млада покушати

да измири витезове,

преклиње их, богоради
и на склад их и мир зове. 

 - "Мрзан ми је Абен-Амет!" -

Дон-Карлос је завикао;

 - "Завидим му из све душе!" -

Лотрек млади изрекао. 

 - "А  ја - рече Абенсераж -

пристојнога пун заноса -

сажаљевам тог Француза,

а поштујем Дон-Карлоса,

а ни једног ни другога

завољети не бих знао."

Бланка посве не успједе

да их смири, па јој жао. 

 - "А'но худи случај овај

који нас је ту сабрао,

сви настојмо у Гренаду

да се не би никад знао! 

Од тога је срећног часа

срцу младе Дона-Бланке

дражи био Абен-Амет -

љубав трчи за јунаке. 

Он у очи њене сада

има храброст, има славу,

има и то да Дон-Карлос

дугује му живот, главу." 

Сљедујући савјету јој

избјегава двор за мало,

док срдито Дон-Карлоса

срце би се утишало, 

а у њему мјешовита

чувства душу узмућују;

она слатка - чемерна му

сустопице одмах трују. 

С једне стране осјећа се

љубљен страсно, до заноса,

с друге крјепкост христијанства

младе жене њег' жигоса.

Веома се намучио

у толики број година,

а изгледи сви му исти,

сва му иста и судбина. 

Хоће ли му као досле

безуспјешни тећи дани,

питао се, ил' ће му се

крунисати слатки сани.

Из дубине тијех мисли

и мучења срца бона

извукли га свети звуци

са најближе цркве звона,

па му на ум прискочило

у Бланкину поћ'  олтару,

да у њему савјет тражи

све природе господару. 

Пак је одмах к једном храму

кроке своје усправио;

хришћански се у њем' служи,

арапски је прије био. 

И потресен неком тугом

и чувствима побожности

приступио пут олтара

своје миле народности. 

Свршила се служба била.

У храм нико не бијаше,

по гдјекоји само жижак

у кандила свјетлуцкаше. 

Абен-Амет полагано

олтару се приближава,

звекету му сабље бритке

и кроцима свод с' одзива. 

Мисли му се дијељаху

на пређашност храма тога

и на нова срца чувства

хришћанскога наспрам бога. 

Стубови се као гора

у том храму уздизаху,

у подножју једног од њих

у светоме клечи страху, 

попут кипа надгробнога,

један млади витез тамо;

непомичан мољаше се,

а пут неба гледа само; 

испред њега лежаше му

сабља бритка код калпака.

На појаву Арапову

ни с' осврну ни с' помака.

Лотрек млади то бијаше

те се тако моли страсно.

 - "А - рећи ће Абенсераж -

то је момче дошло красно 

да се небу милосноме

нешто овдје препоручи,

без сумње се Творцу моли

нешто важно да получи." 

Чујао је за јунаштва

Лотрекова на бојиште,

ал' пред богом као мравак

клекнуо је, милост иште! 

"Молимо се, дакле богу! -

помислио сад у главу -

тај бог штити витезове,

тај бог дава храброст, славу!" 

Па се саже на мермеру,

а спрам зрака са кандила

нека слова из Корана

уписама пред њим била; 

у срцу га нешто гризну,

па из храма избјежао,

у којему мал' што није

вјеру своју он издао. 

Ходником се испред цркве

бјеше изван упутио,

но на врата од изласка

једну младу жену срио. 

Иако је загрнута

у свиленом велу била,

познао је да се Бланка

к светом храму упутила. 

 - "Зар Лотрека амо тражиш?" -

у мимогред њојзи рече,

 - "Прођ' се ниског љубоморства,

па ме чујеш, о човјече, 

спрама теби чувства моја

када би се изм'јенила,
то ти казат' би му душа

прије свега дужност била, 

А овамо што сам дошла,

ја сам дошла тебе ради,

јер при теби заборављам

душу и свој живот млади! 

Да, дошла сам да се молим

и спасење за те просим,

све о теби јадна мислим,

све т' у срцу тужном носим. 

Ох, што си ме опјанио

и живот ми отровао

са љубављу, кад нијеси

служит' богу мом пристао. 

Породицу моју мутиш,

брат ме мрзи, отац кара,

што се досад не удадох

Дон-Родриг ми приговара. 

А може бит' примјећаваш

да ми здравље јадно гине

и да скоро у том гробљу

т'јело ће ми да почине, 

ако не би похитао

христијанским пред олтаром

да заклетве моје примиш

и признам те господаром. 

Борбу, коју издржавам

минава ме полагано

а крај моме земном бићу

примиче се поуздано. 

Страст, којом си опио ме

мом опстанку страшно пр'јети,

већ не могу издржати,

брзо ћу ти умријети. 

Знај, огњем се св'јећа жеже,

огањ опет и њу спали:

хитај брзо, хитај брзо,

у живот сам још тек мали!" 

Бланка уђе у храм свети -

Абен-Амет' оставила,

те га мори, те г' удави

њених ријечи громка сила. 

Свршио је, поб'јеђен је

Абенсераж млади сада,

за много се он борио,

ал' од вјере, гле, отпада! 

Побоја се да му Бланка

не премине од љубави,

па зато је наумио

крст на себе да постави:

"Јер напосл'је - говораше -

бог хришћански може бити

да је збиља он бог прави,

и бог свети - истинити. 

Како није - кад га богом

племените душе славе,

као Бланка, Карлос, Лотрек,

благородне све три главе!" 

У те мисли чекао је

док сјутрашњи дан му сване,

да пред Бланком с том одлуком

изненада срећан стане. 

Није мога' до пред вече

отић' у двор Дон - Родрига.

Бланке кући не бијаше

кад је Арап тамо стига', 

отишла је с Дон-Карлосом

на забаву код Лотрека;

позвао их Француз млади

да их части и дочека. 

Нове сумње задрмаше

у срцу му са свом снагом,

па се смјеста упутио

за дјевојком истим трагом. 

И Арапа непозвана

гостопримски Лотрек срио,

а Карлос се с поштовањем

с њим састао и ручио. 

Но дворана каква бјеше

гдје их Лотрек дочекива'

зидове јој дивне слике

и оружје дивно скрива; 

све су слике оне биле

од јунака што ратише

на Арапе, те Гренаду

од њих дивну задобише. 

Ту и сабља крива бјеше

Боабдила повјешена,

Абен-Амет то гледаше,

хладан као хладна ст'јена; 

али му је ипак мучно

све то било погледати

па ће само сјетно рећи:

"Ми не знамо моловати!" 

 - "Мучно ми је - Лотрек рече -

да те у тој примам сали,

да сам знао да ћес доћи

прије часак један мали... 

Али што ћеш, догађа се

да с' и сабље губе, ломе,

као што се догодило

краљу скоро славном моме!" 

 - "Ка' Франц Први сваки јунак

изгубити сабљу може,

ал' нашему Боабдилу

би суђено - хвала боже!" 

Уто мрче и свијеће

унесоше у дворану,

те разговор свакојаки

говорити туна стану. 

Сад Дон-Карлос причат' поче

о открићу од Мексике,
набрајући шпанске жртве
и користи превелике.

Абен-Амет заподио

збор о паду Цариграда,

како унук сад Османов

срећним градом срећно влада. 

Лотрек црта сјајност двора

францускијех господара,

укус слави отачаства

коме нигдје нема пара. 

На ријечи те ће устат'

па гитару прихватио,

уз њу ову пјева пјесму,

што је скоро направио: 

"О како се слатко сјећам

мог дивнога родног краја,

има л', сестро, иста љепше

и у сама њедра раја? 

Сјећаш ли се како мати

крај огњишта кад сјеђаше

обојицу при грудима

пригрлити вазда шћаше, 

па знаш онај замак горди,

што с' на Дори подизаше

и кулу му с које звоно

сахатове избијаше! 

Сјећаш ли се и језера

које ласта мрси крилом,

и трсака што клањаху

под вјетрова јаком силом? 

А и сунца на заходу

кад се спусти

да у воду

отпочине? 

А ко ће ми повратити

моју јелу, моје горе

и дуб стари? Ти спомени

рану хоће да отворе

у мом срцу,

олтар мали,

гдје се милој домовини

тамјан пали!" 

Када пјесму ову сврши

са ока му суза кану,

ка' оно ти кад се такне

у најљућу срца рану.

Тужба роба од Франције

тронула је Арапина,

разумје га ка' свак' кога

боли мила домовина; 

па и њега замолише

да запјева уз гитару.

 - "Не умијем! - момак рече -

н'ако једну пјесму стару, 

а и она можда не би

хришћанима мила била,

арапска је фантазија

поодавно сачинила!" 

 - "Запјевај је, ако по њој

безвјерници иста трпе,

поб'јеђеним' допушта се

власт да сузе свагда црпе!" 

Дон-Карлос је тако река'

но и Бланка придодаје:

"Да, и нама из времена

дугог ропства још остаје 

пуно прича и пјесама

која свака тугом дише

одкад старе Арапи нам

својој власти подчинише!" 

Абенсераж пут гитаре

тад бијеле пружи руке

и запјева пјесму ову

уз њезине сложне звуке: 

"Једно јутро јахајући

краљ Дон-Жуан на свом хату,

ка' невјесту окићену

и у свилу и у злату 

Гренаду је угледао,

па јој стаде говорити:

О Гренадо, шпански крају

брзо ћу те заручити! 

И даћу ти за прћију

дивну Корду и Севилу,

а тебе ћу са бисером

окитити, моју вилу. 

Славни краљу од Лиона -

Гренада му одговара -

с Арапом сам заручена,

с њим ме веже веза стара, 

но дарове своје храни,

а ја накит имам дивни:

богат појас и синова

Шпањолцима вазда кивни'!
 

О Гренадо невјернице,

тако некад говораше,

ох, смртнога погрђења,

ох, срамоте веље наше! 

Проклетоме хришћанину

Абенсераж што имаше

у насљедство све му твоје

издајничке руке даше. 

О Гренадо несретнице,

сад Аламба каква ти је,

зар по судбе писанију

није могло бит' друкчије, 

те проклетом хришћанину

Абенсераж што имаше

у насљедство све му твоје

издајничке руке даше!" 

Абен-Амет на то сврши,

па гитару сад додаје

Бланкиноме милом брату,

но Дон-Карлос не прима је; 

али опет рад хајтара

узима је Лотрекова

и одајом разл'јеже се

опет сада пјесма нова, 

којом Карлос у звијезде

славу диже дједа свога,

старог Сида, побједника

свег краљевства арапскога. 

Са заносом и гордости

Карлос пјесму испојао,

па о Сиду без гитаре

он причати опет стао. 

 - "Код нас - рече Абен-Амет -

веледушност на глс није

тога Сида, коме Карлос

славу пјева мало прије; 

веледушност јунаштво му

сустопице прати свуда,

а што код нас својства куде

дједа мога - није чуда!"

 - "Како рече? Зар ти Сида

у дједове бројиш своје?"

 - "Да, његова крв у жиле

не престаје вр'јет' још моје!" 

 - "Дакле, Бланка, ти од куће

происходиш зар Бивара,

рушитеља нашег царства

и крвника наших цара? 

Чујао сам кад Гренаду

Шпањолац  је освојио

да се један Абенсераж

као прави лав борио, 

па да га је на одбрани

свог огњишта Сид заклао

и на ватру и плам двора

тијело му бацит' дао!" 

 - Што је стало - Карлос рече -

кад се рве, кад се коље,

нек' се људи бију, пале,

и крваве ко ће боље!" 

Поток суза Арапу је

низ образе потекао,

па се диже, па је сјетно

у дворани сјајној стао.

 - "Извините! Знам људима

плач и сузе не пристају,

али мјеста моје овдје

оправдана сад имају! 

Слушај, Бланко, љубав врућа

што спрам теби груд ми грије,

вјеруј чисто да је врућа

него вјетар Арабије! 

Тој љубави бјех подлега'

и јучер се одлучио

да у твоју ступим вјеру -

тако бијах наумио. 

А сад, Бланко, само плачи

над судбином несрећнога

твог навијек вјерног роба

Абенсераж' потоњега!" -  

"Абенсераж' потоњега!"

сви тројица звикаше,

а срца им с различитим

осјећајим' закуцаше; 

сумња, нада, мржња, љубав,

чудо, завист у њих влада,

Дона-Бланка на кољена

сад се саж пред њим млада: 

 - "Добри боже, слава теби,

мој си избор оправдао,

кад је срећом на потомка
од јуначке лозе пао!" 

Па се диже, па је сјела,

а Арап ће тад додати:

"Бланко јадна, жао ми је,

ал' ти ово треба знати: 

онај витез, ког Бивар је

лијес у плам утурио,

тај је витез оца мога

исти отац, Бланко, био. 

И овамо у Европу

довело ме из Африке

то свирепство да осветим

над Бивара насљеднике." 

Тужним гласом Бланка пита:

 - "Па чему си с' ријешио?"

 - "Чему је ли, рече Бланко? -

Абен Амет повторио -  

Ето томе да ти вратим

све заклетве, драга, твоје,

ех, вјеруј ми, теже ми је

то од саме смрти моје, 

али што ћеш? Укрвљене

вјере су нам и домови,

народности, отаџбине,

па што више и богови!" 

 - "По чему бих познао те -

Карлос пита Арапина -

да си куће и од дома

тако славних властелина?"

 - "Мо мојему опхођењу!

А то доста ако није,

ево види грб и прстен

старе моје фамилије." 

 - "Господару Арапине,

краљева си баш син прави

и часно је дому моме

да с' са тобом свадба глави! 

С друге стране радо бих ти

и за дјела рачун дао,

пошто кажеш нарочито

да си зато ти дошао; 

па ако ме предобијеш,

гдје ми глава с мачем пане,

моје благо и имање

нека теби све остане. 

Ал' ако се борит' нећеш,

што ти давам, а ти прими -

покрсти се, па будимо

зет и шура - побратими!" 

Искушење велико је,љубав у свој снази тегли

чувства можда бише мекша

под том снагом сад подлегли, 

али срце Арапово

тој се сили не пуштава,

но са страхом на брак с Бланком

он у себи помишљава: 

 - "Зар да крв се мучитеља

с мученичком помијеша?

Доклен дјед се не освети -

мач не треба да се вјеша!" 

И кад би му друга жеља

мимо ове на ум пала,

би му сјенка родитељска

ка' страшило пред њим стала. 

Под теретом страшне туге,

на врхунцу неталиха

Абенсераж гледа Бланку
препоражен... Тек што диха... 

Па ће рећи: "А'но Бланка

што се ријеши нек се збије,

као она ко ће знати,

што је за ме достојније!" 

Дрхти Бланка, а блиједа

и студена ка' кам сињи

на то с муком одговара:

"Поврати се ка пустињи!" 

Па се саже под теретом

своје туге, свога јада,

у несвијест међу њима

као мртва паде млада. 

Абен-Амет сагнуо се

цјелива јој руке, скуте,

ни ријечи не рекао -

на далеке крену путе... 

Исто вече отиша' је

пут Малаге и пут мора,

и тамо се укрцао

у брод, Оран, што таћ' мора. 

У близини тога града

нашао је каравану

која свако треће љето

низ марокску сиђе страну 

и Африку те прегази,

и у мисир те се стани

и здружи се под Јеменом

к оној Меки каравани.  

А Бланка се исправила,

тузи умал' не подлеже,

ал' једнако љута боља

њено јадно срце стеже. 

Сваког љета по брдима

од Малаге излазаше,

а у она иста доба

кад јој драги долазаше, 

па би на крш сјела хладни,

низ пучину погледала,

мислила би за Арапа

и судбу би проклињала; 

а отолен у Гренаду

би се јадом повратила,

тугу, спомен, љубав, сузе

по Аламбри би носила... 

Умрије јој отац стари,

а Дон-Карлос на мегдану

погибе јој - обадва је

оставише саморану.

 

                   *

 

Кад вратима од Туниса

пут Картаге излази се

једно гробље таман на пут

међу њима находи се. 

У њ се и сад показује

гроб некаквог великаша,

у ком вјечни стан потоњи

Абенсераж ту је наша 

Проста му је плоча, рака,

а на плочу рупа мала,

и у њојзи уточи се

када год би киша пала. 

Другог знака никаквога

нема више на гробници,

до небесној с' те увале

напојишта малој птици.

 

Шатобријаново дјело " Les aventures du dernier Abencerage" краљ Никола је био рано започео да га преводи, али га је довршио тек зими 1888. године на Тополици у Бару.