Бол Црногораца у Америци

Бол Црногораца у Америци

Час проклети онај био

кад ме талих зли наведе,

те за руку несрећнога

у овај ме крај доведе! 

Бог праведни проклео је

мога пута грешне стопе

да имуће тобож течем

у дубоке рудокопе. 

А кога сам оставио

и гдје ми је домовина!

Сјећа ли се она мене,

несрећнога свога сина? 

А што би се и сјећала

када сам је оставио,

иако сам свуд и свагда

њојзи душом вјеран био... 

Преварих се у даљини,

Америка мишљах да је

много ближа - бог убио

предалеке њене краје, 

у које се ево мучих

да корицу стечем хљеба,

па ни пару не зарадих

данас, кад ми пара треба! 

Овдје немам пријатеља

да позајми ил дарује -

син бездушне Америке

милосрђа глас не чује, 

но ме гледа и чуди се

мојој муци, мом вапају! -

ови људи - благо њима -

за завичај бол не знају. 

А ти боли најтежи су,

што их срца људска сносе;

они често очајање

па и саму смрт доносе. 

Ја, сиромах, син слободе,

сад се туђом земљом вијем

да камени путни трошак

гдје заслужим и добијем; 

Али ту ме, несретника,

гони, тјера талих зао -

да не пођем гдје бих радо

мој мучени живот дао. 

Еј, немој ме, домовино,

проклињати ради бога,

но ми вјеруј да нијесам

у помоћ ти доћи мога'

без средстава и начина,

што имају сретни људи,

већ милосна спрама мене,

Црна Горо, мајка, буди! 

И ти, Краљу, не срди се,

не прокуни чедо твоје;

моје мисли и молитве

све уз тебе вјерно стоје. 

А ви, сретни Црногорци,

што сте тамо - благо вама -

и живијем и онима,

погинулим у биткама! 

Но је тешко једном мени

чим океан нас раздваје!

Звијезда је моја тамна -

ваша као алем сјаје... 

Немојте ме прекорити,

што не дођох у бој тамо,

ненависни случај, браћо,

сметнуо је мене само 

да не дођем и дуг платим,

дуг љубави, отаџбине,

за њи милу син ње вјерни

рад би био да погине....

А бојеве, које тамо

ви чините на све стране,

ја их чујем ево овдје,

у једног ми срца ране. 

И глас чујем господара

како кара и милује,

војника му срца храбра

његовог му пуне струје. 

Ах, да хоће Океан се

којим чаром заледити,

како бих се радо пјешке

пут вас хтио упутити. 

Том равницом, том даљином

све бих трча без одмора!

Би ми магнет љубав била,

ужељена Црна Гора.

Ох, како бих загрлио

све то тамо - боже свети –

она брда, оне крше,

оне горе и врлети; 

онај барјак и јунаке,

над којима он се вије,

које сунце бојне славе

усрећене данас грије. 

И слатко бих загрлио

оно мало куће старе,

срећне куће, што нам даје

племените господаре; 

оног младог књаза Петра,

који први топ опали;

метком тијем Црногорци

свем Балкану знак су дали 

да по братском договору

отпочне се борба света

и моћ Турске у Европи

уништи се једном клета....

А када се и то сврши,

поносита Црна Гора

значајем ће својим стећи

насртача и злотвора. 

Но ће тешко бити њима,

јер, дигнута у облаке,

храни она у њедрима

витезове и јунаке 

у савезу којим с богом,

с громом, муњом у висоте

довикнуће душманима:

"Кад хоћете, амо ход'те". 

А'ако у том магновењу

у прилике будем боље

и ја срећан да изађем

на то ново бојно поље. 

                                    1914.