На гробу Петра II Петровића Његоша

На гробу Петра II Петровића Његоша  

Пун штовања и гордости
твој вјечити дом полазим,
да јуначке твоје кости
једном врелом сузом сквасим.  

Ужасна је самост мукла,
што остатке твоје грли,
света ме је жеља вукла
ам' на бријег овај врли, 

по којем се виле крију,
и с којег си полет дава'
пут небеса, твом генију,
кад си "Лучу" сачињава'. 

Из гвоздене примих руке
остављену владу мени,
пуну труда, пуну муке;
захвалит' ти дођох сјени, -  

но насљедство пјесмотворства
тајне књиге још ми треба;
пуна ли је благородства -
спусти ми је, стрико, с неба!  

На Ловћену, маја 1863.