понедељак, 24. јун 2013.

КОЛО ЦРНОГОРСКИХ АМЕРИКАНАЦА

КОЛО ЦРНОГОРСКИХ АМЕРИКАНАЦА
 
Из далеке Америке
Црногорац витез хита:
„Да л' ћу у бој приспјет' љути?“ —
он у сваки пристан пита.
 
„Гдје је војска и краљ гдје је,
што је било, што се чује,
којом страном црногорском
топ и пушка одјекује;
 
гине ли се ил' добива;
је ли барјак наш високо?“ —
брижно пловећ' Океаном
црногорски с' пита соко,
 
а срчи се на вјетрове,
што брзини лађе смета
и што морска пучина се
не утиша мало клета.
 
Све се њему споро чини.
Ах да му је имат' крила,
чини му се поврх вала
да глас чује рода мила,
 
гдје у помоћ зове сина
да му дође из далека,
док у крилу он му хита
смрт ил' славу да дочека.
 
Хита јадан, Бога моли
да крвави бој застане;
тромост лађе своје куне,
а предуге броји дане.
 
„Боже свети, не дај само
да крвави бој престане,
докле ова тешка лађа
уз мој мили крај пристане,
 
Тамо ће ме вјерна љуба
срест', ил' сестра, ил' брат мали,
да би само „московку“
ми и оштри ми нож додали;
 
а на дому свратит' нећу
оцу, мајци, на виђење;
мјесто њих ћу пољубити
оно наше мило ст'јење.
 
Зар да пусто моје срце
разњежи се на огњиште
и на војску када кренем
да ми она дјеца пиште?
 
Не, никада, но ћу трчат'
у логору беспутице,
без икаква огртача
и без струке и торбице.
 
Родитељском бригом краља
у логору има хране;
има, кажу, хљеба доста
и шатора и џебане,
 
а новаца ово мало,
које носим у завоју
измучених на дланове
у радове и у зноју,
 
причуваћу да их нађе
на мртвоме моме трупу
добар Турчин — ил' испит' их
на јуначком нашем скупу
 
у шехеру скадарскоме,
о чијему снивам паду,
ил' Јањини, ил' Чаталџи,
или самом Цариграду!“
 
Цетиње, 9. јануара 1913.

Нема коментара:

Постави коментар