Господо Намјесници!
Примио сам Ваше
велештовано писмо од 31. јунија тек. год. Оно садржи двије поглавите точке:
кратак обзор свега онога, што је дослен особито с Ваше стране учињено на корист
све то бољих одношаја између Србије и Црне Горе, желећи Ви да такови одношаји
изиђу из круга поезије на поље практичних одредаба и по том опет изновично
враћање на војну конвенцију са некијем Вашијем образложењем о истом предмету.
Односно војне
конвенције веома ми је жао што с Вама, господо намјесници, не могу дијелити
исто мњење, но морам ипак при оном остати што сам Ви већ у својем писму од 31.
маја тек. год. навео, а пои.менице да још за сада увиђам колико непотребитост
толико и непрактичност таквог између нас уговора. И овом приликом морам Вам
такођер исповједити да нијесам могао остати убијеђен с Вашим наводима, о
војеним конвенцијама између Прајске и Италије, па између Прајске и јужних
њемачких држава, што становито држим да су сасвим друге нарави одношаји и
разлози између споменутијех држава, но што су између Црне Горе и Србије.
А пошто ми се
чини да Ви, Господо, на та два примјера велику важност полажете и свуколику
моју позорност на њих обраћате, допустиће ми да се о томе и нешто опширније
изјавим.
Што се тиче
пруско-талијанске конвенције, мислим да нам не може бити обрасцем; јединство
наше у погледу кретања плана треба да је тјешње, јер смо један исти народ, што
у оном случају није било.
Сасвим пак
другачије стоји са угледањем на пруско-њемачку погодбу, Она је погодба
углављена послије голема успјеха пруске војске од године 1866. Ти су успјеси
ујамчили повјерење сваког њемачког простог војника према пруским вођама. Тога,
господо намјесници, у нас није, а без тога уједињење свеколике црногорске и
србијанске војске под једном истом командом држим да заиста не би имало
поузданог успјеха. Ја се ни само један час нећу посумњати да Србија нема
вјештих војсковођа, који би вриједан био повести свуколику нашу удружену
војску, али да таково увјереље улијем у сваког Црногорца то и поред најбоље
своје воље не бих могао учинити.
Сад дозволите
да се вратим на прву тачку.
Колико сте Ви
жељели, Господо намјесници, да наши одношаји изиђу из круга поезије на поље
практичности и реалности, толико се надам да ћете ми признати да сам ја опет са
своје стране самијем дјелом посвједочио да такову исту жељу гојим, узевши први
иницијативну још године 1864. да би се неповољним догађајем од године 1862.
порушено споразумљење између ових двију српских земаља опет повратило и
пријатељски одношаји поновили. Па како ми такова реалност и сада на души почива
мислим да сте се могли потпуно освједочити оним што сам онако отворено навео у
осмој точки пред споменутога мојега писма од 31. маја, гдје се, држим, довољно
конкретан вид даје оној слози и љубави, које осим тога што су, као што Ви
рекосте, доиста поетски изрази, пак не престају бити најреалнијим данданашњим
нашим потребама.
Зато кад смо
се, Богу хвала, споразумјели у многоме и многе препреке себи с пута отклонили,
како да дођемо до савршеног споразумијевања, ево се ја и опет конкретирам у
оном што цијеним да нам требује за сада чинити.
Моје је мнијење
нека се и једна и друга од нашијех земаља спремају што боље могу за сваки
могући случај, који кад би се и наскоро појавио, држим да ни једну ни другу
страну не би ни изненадио, ни у неприправности затекао, јер је Црна Гора
онолико приправна колико јој њезине слабе силе допуштају, а о Србији то се још
поузданије може рећи, пошто је уопште познато колико се она особито задњијех
година спремала да вазда могне изићи на сусрет свакој озбиљнијој појави на
Балканском полуострву, А поред оваквога спремања опет да удесимо свако наше
опште дјело и подузеће како бисмо све са знањем и договором једне и друге
стране радили и узаја.мно једни друтима у прилог били, као што сам се, господо
намјесници, од ријечи до ријечи у задњем мом писму од 21. маја изјавио.
Све што остаје
да се између обје стране - Србије и Црне Горе - ваљано утврди држим да се
састоји у томе да се једна страна другој свечано обећа и обавеже да ће оне у
свакој прилици заједно против општем непријатељу бити и ма на којој страни да
се устанак за ослобођење нашега народа појави, да ће стајати толико Србија уз
Црну Гору, колико Црна Гора уз Србију. Послије овакова договора могло би се
истом доћи и до опредјељења заједничког плана за сваку могућну акцију у случају
или каква устанка или изазивања рата.
При нашијем
околностима, при садашњој ситуацији европских ствари, ја мислим да мимо овај
нема конкретнијег ни практичнијег предлога, који би нас могао у озбиљан положај
увести да се међу Србијом и Црном Гором консолидују искрени одношаји и
сљедоватељно узајамна међусобна потпора у свакој пригоди.
Ако се дакле,
Господо Намјесници, још у овом нађемо сагласни, онда можемо и Ви и ја себи
честитати да смо општој ствари народној највишу услугу допринијели и да заиста
цијељ народног ослобођења неће остати гласом вапијућега у пустињи, као што је
дослен стајала.
Уосталом, молим
Вас, Господо Намјесници, да изволите његовој свјетлости, младом књазу изјавити
моју најосјећајнију захвалност на његовом срдачном честитању пригодом весеља
којим је мој дом божја провидност усрећила, обрадовавши га мушким породом - а
такођер и Вама, Господо, не препуштам такову захвалност изјавити за исто
честитање с Ваше стране и веома се радујем што и овом приликом могу Вас
увјерити о мојем дубоком штовању и ваздашњем искреном уважењу.
Књаз Црне Горе и Брда
Цетиње, 16/28. VI 1871.
Цетиње, 16/28. VI 1871.
Нема коментара:
Постави коментар