Свечани говор поводом промовисања земље за краљевину

Драги моји Црногорци!

Свагда сам био проникнут вјером у племенитост својега народа, а племенит може бити само јунак; свагда сам вјеровао у његову оданост мени и моме дому, а такав може бити само честит народ; никада нијесам посумњао у родољубиве осјећаје његове, а то стога што је свагда прискакао у помоћ роду своме и за њега крв лио. Ваши осјећаји, вјерни моји, изражени сада мени, приликом овога нашег троструког славља, дошли су, да ме у тој вјери мојој још више учврсте.

Ја се радујем што је тако. Та је радост толика да је моја душа слаба да јој станем на пут да се она ода.

Прелиставајући листове наше ближе и даље прошлости, нашли сте пуно лијепих ријечи да за напредак Црне Горе за ово педесет година благодарите мени. Колико од тога мени припада, измјериће потомство, а ја ћу сада да кажем и вама и потомству да сам ја могао успијевати, колико сам успијевао, само са оваквим народом, а на темељу који су у овој земљи ударили мудри и славни господари, моји претходници.

Народ мој, јак духом, јак мишицом, јуначки издржљив и свјестан своје велике прошлости, а послије и сложан око мога пријестола, он је био она родна земља, која је посијано зрно са љубављу притисла на своје груди, и послије донијела плод, који је многоструко наградио вриједнога сијача. Без те и таке земље угинуло би свако зрно.

И напредак у земљи и углед споља могао је бити постигнут само врлинама мојега народа. Он је дао руке које су сабљом сјекле: он снагу која је планине крчила: он срце које је куцало сво за Српство: он је, најзад, рађао синове, који нијесу потамнили јуначку славу својих предака. Прецима нашим слава и вјечни покој! - Само с таквим народом могао сам успијевати, а уз братску припомоћ православне Русије.

Послије педесет година мукотрпног рада стали смо данас да одахнемо. Сјећајући се преко каквих смо тешкоћа Црне Горе прелазили, крчећи пут љутим крвавим и бескрвним борбама, не бисмо били људи, ни земаљска бића, кад се на данашњи дан не бисмо радовали. Златни пир мојега Богом благословенога брачнога живота увећава ови мој празник, увећава присуство мојега милог зета, краља лијепе Италије. Ја и моја супруга, краљица Милена, спајамо наша срца с вашима и заједно с вама славимо Бога, који не је довде довео. Здружени наши осјећаји чине један плам на огњишту наше заједничке отаџбине.

Тај се пламен никада утулио није, а данас је букнуо новим животом. Прошлост пуна јуначких опасности, није га угасила, а то ни јемчи да се неће утасити ни у будућности, која је мање погибаона. Напротив, ту ће се разлистати пуном снагом и на далеко свијетлити свима који српски мисле и осјећају. Божја је воља била да данашњи дан буде у повјесници наше отаџбине то, што је камен знак на дугом путу, гдје скреће ближе ка циљу. Проглас краљевине је тај велики знак. Он ће као горостас стојати пред очима нашега потомства. С висине његове посматраће оно прошлост и нас у њој. Имаће чиме и с киме да се поноси. Дивиће се снажним плећима вашим, на које сте данас подигли нашу отаџбину, прву обновљену краљевину немањићке Зете, и тиме вратили славне дане моћних зетских господара. Васкрсли сте земљи њено старо краљевско достојанство.

Дубоки су темељи овој обновљеној краљевини нашој. Они силазе до некадашњих зетских краљева Војислава, Михаила и Бодина. Вријеме је рушило само оно, што је над земљом било, али што је изидано било у њој и што је усађено било у срцима слободних горштака ових планина, то ниједан силник, који је на нашу отаџбину насртао, није могао порушити. На томе дубоком темељу почели смо ми зидати, и данас ево старога краљевства нашег опет да блиста под сунцем небеским. Савили смо над њим свод од благослова божјег и прибирамо народ свој за даље прегнуће на путу напретка и јачања.

Ја се тврдо уздам да ће просвијећена Европа, која је до сада вазда уважавала жртве, које је књажевина Црна Гора приносила на олтар слободе и напретка, гледати у обновљеној краљевини на овој страни Српства јемство и залогу за одржавање мира у овим крајевима.

Ово што смо стекли и што је данас ту, можемо правилно цијенити само кад сравнимо с оним, што је било прије педесет година, да не идемо даље. Мало је времена да се на томе овдје дуже задржимо. То сте, уосталом, учинили ви, вјерни моји великодостојници, у вашим данашњи.м говорима. Посебне прилике наше и оне исполинске борбе, које смо издржали, дају тим успјесима нарочито цијену - већу него да су били постигнути у приликама погодним. Ни будућност наша неће бити без јуначких тешкоћа, али, уздајмо се у Бога, савладаћемо и њих.

Работницима из прошлости нека је слава, - вама који сте ми помагали у садашњости, хвала! Хвала свему моме јуначком народу! Не клонимо, него са овога прага новога живота пођимо јуначки опет напријед. Отаџбина то од нас захтијева, а кад она од нас то тражи, дужност је света да јој се одазовемо без обзира на жртве, које смо принијели, и на зуб времена који наше снаге троши.

Вријеме је и моје лице избраздало, али срце моје, овако српско срце моје, бразда нема. Прекаљено је оно у дугим борбама и раду; свјеже је да и даље иде у корак с откуцајима новога времена. Оно је и сад, као што је било вазда и до сада, кадро да очинском љубављу загрли све вас, сву Црну Гору и сав мој добри народ, који је био и који ће и надаље вазда бити моја потоња љубав и потоње моје свјетло. Слава теби, народе мој! Живјела јуначка отаџбина наша! Славна и благословљена била и ти, обновљена краљевино наша! А вама, вјерни моји, нека је на вашим родољубивим изјавама и опет моја најтоплија захвалност!

Цетиње, 15/28. VIII 1910.