Пјесник и вила

Пјесник и вила

Драмски дијалог

Пјесник:

Вило мила другарице,

Посестримо вазда млада-

Свјежа као рајско лишће,

Које никад не опада,

Гдје си ми се заметнула

У пештере и у горе,

Ил' се вијеш изнад Бара,

Да с' у српско гледаш море?

Ил' се срдиш усовнице,

На године и на љета,

Па друговат' са мном нећеш

Што ми дође педесета?

Еј, остави! - Младост духа

Нити вене, нити стара;

Нема силе, нема моћи,

Што пјесников дух обара ....

А зар би ме напустила

С које боре на мом челу,

Ил' ја тебе отиснуо

С које мрске на твом велу?

Ах, остав'мо прах до праха,

Одвежи му духу крило;

Дуго ћемо млади бити-

Је ли, реци, сестро вило!

А знаш кад се братимисмо

На Црквине код извора,

Свједок нама бјеше Ловћен

И Штировник изнад мора

И корита Иванова,

И алуге и омари-

И гроб хладни, гдје вјекује

Мој велики стрико стари.

И по њему ми смо своји,

И с њиме си кумовала-

Зар му није "Горски вијенац"

Твоја вјешта рука дала?

И без тога ми смо близу;

Нас братими огањ свети-

Огањ пјесме и заноса

Пут висине који лети;

Божанствени огањ овај,

Огањ срца и љубави,

Огањ мука, огањ славе

И слободе огањ прави;

Огањ борбе и прегнућа,

Огањ врући родољубља,

Што у срца букти наша,

Као света бож'ја зубља ....

Та јучер је оно било-

Тридес'т  љета ствар је мала-

Одкад си се са мном, вило,

На  Ловћену упознала;

Сјећаш ли се оног јутра

И зракова сунца млада,

И славуја - и прозрачне

Оне росе по ливада?

Сјећаш ли се оне паре,

Којом Ловћен гром замеће,

И лахора, који, лишћем

Његовијех гора шеће?

Сјећаш ли се младог мене

И ките ми витезова,

Сјећаш ли се хајке моје,

Хата мога и хртова?

Сјећаш ли се пјесме оне,

Коју неко појукаше

У Долове - знаш ли, вило,

У подножје само наше? ....

Што сам онда говорио

С облацима више себе,

Када с душом усхићеном

Ја призивах, друго, тебе-

Би м' и данас тешко било,

Да ме ико чуо живи,

Осим онај што прол'јеће

Покрај  мене соко сиви,

Знаш ли, кад ме глас дипала

Заустави на планину,

А очи ми утекоше

Пут истока у ширину?

Тамо виђех Проклетије

И Ком, Гарач и Румију-

И до Дрима иза Скадра

За језером просторију,

Па м' обузе неко чувство

Од милине и заноса,

А чело ми тада глатко

Скваси нека блага роса.

Знаш, чему се онда дивих?

Ум ми хтједе да излети ....

Призора ми величина

Још се вије по памети;

Као нијем гледах доље

У даљину и љепоту;

Топљах очи, срце, мисли

Тог предјела у дивоту.

Сам тад бијах у планину,

Брижљиво се пратњи скрио

И грмена буковога

У дебели хлад бјех сио,

Док ти доспје од некуда

Као муња из облака;

Да бјех нешто малодушниј',

Побјегнути шћах од страха .....

Већ знаш даље што је било

Како смо се братимили:

Ти пјеснику лиру даде,

Пјесник в'јенац теби, вили,

Па у њедра заборава

Зар да нам се дружба баци;

Што би рекла пов'јест стара,

Домовина и јунаци?

Вила:

Ево, чоче, ево мене,

Ја нијесам усовница,

Но, пјесниче, вазда иста

Твоја в'јерна другарица,

А јесам ли срднула се

И разлогом нешто мало;

Призиваш ме сад, када је

У природи свашто стало;

А што ћу ти на Мратинске

ове ноћи, ове дане,

Кад по земљи гора сије

И потоње лишће с гране,

А ти се се нешто дао

У свијета метеж луди,

Свијета те вара машта,

А варају често људи!

Ја те видим замишљена

На кормилу твоје лађе;

Измеђ' шкоља бодрим оком

Гледаш да је зло не снађе;

Пази, пази - аманет је

Та лађица на таласе,

Па те стало муке, главе,

Она ваља да се спасе!

А остало што ће бити-

Нако бриге да те бриже,

Све остави, све забаци,

Све се к смрти иде ближе.

Пјевај ноћу - пјевај вазда-...

И тако су кратки дани

Годину си сад постариј',

Него што си био лани.

Свијет ће се шљедовати

Задовијек како тако-...

Благо томе ко весело

На њ проживи сретно, лако!

А ти си се замислио ....

Гле, памети твоје луде,

Да исправљаш и преправљаш,

И данашње учиш  људе!

Пук са пјесмом заговарај,

У садашњост ствар сва лежи;

Видиш свијет гдје окрену,

Видиш чему свијет тежи?

Ман' се дакле, остави се

Луда посла, луда ћара-

Нек се овај метеж мете

И сам бори и сам вара!

Ово није свијет онај,

Нит' су ово први људи;

Као навлаш свако чини,

За горе се свако труди.

Живи ли се мало боље,

То зарада наша није;

Хљеб пасова пређашњијех

Сад нараштај овај ије.

А сије ли и ради ли,

Унуцима што остаје? ...

Тешко српском покољењу,

Начин ови ак' устраје,

Но, пјесниче, прекрсти се-

Себичност је мах узела;

Срећу српску зла је рука

Пут понора већ завела.

Мислиш није? ...Да видимо!-

Имате ли сад јунака,

Имате ли родољуба,

Имате ли поштењака?

-Па имамо! - Казаћеш ми,

А колико, сиромаше,

У то јадно и жалосно

Душаново царство ваше? ...

Па како вам стоји вјера,

Како свете богомоље?

Власт, моћ ваша и управа

Спуштени су много доље ...

А круни сте удовици

Сјај пређашњи натрунили-

Уз степене пријестола

Зли су људи насрнули!

И дух слоге какав вам је,

Какве су вам худе вође?

Маните се Срб са Србом

На несрећу  своју с' глође;

Озбиљнога сад стожера

Имате ли међу вама,

Да зајамчи и заштити

Понос српски побједама?-

Половина вас робује

И туђи сте измећари;

Она друга половина

За то ништа и не мари! ....

Ко се ставља да причува

Грош крвави сиромаха?-

Но ко први дочепа га

Прождере га истог маха! ....

Би ли ико до Србина,

Међусобног рад ината

Прије поша' и куцнуо

На крвника свога врата? ....

Еј пјесниче - нећу даље

Набрајати српске мане;

Ти си Србин ти их знадеш-

То су срца твога ране!

Пјесник:

На Мратинске ове дане

Када с горе лишће пада,

Кад нестаје зеленила,

Студ и вјетар кад завлада,

Када више руже нема

Нити сунца ни топлоте,

Но природа обуче се

У хаљине од короте,

Када славуј  занијеми,

Када пчеле нигдје није;

Кад у поље све је пусто

Нит' се оре, нит' се сије-

Призивнух  те, б'јела вило,

У час ови непогоде

Да се мени ближу нађеш

При оп'јелу од природе

И да мало надахнеш ме

Са мирисом твоје душе,

Па да јеком моје лире

Разажденем ове тмуше,

Ал' ти ево као јесен

Кобно си ме предусрела;

Ил' си луда, ил' плашљива,

Нешто си се, сестро, смела;

О заблуди некој збориш,

Поуке ми криве дајеш,

А мило ми Српство кудиш,

Као да ме не познајеш! ...

Јест - Срб има мана нешто;

Али теке сад настаје

Момче једно, које добро,

Кад приспије обећаје.

Погледај га! ... код шест брата,

Шест Славије пособака,

Је ли стаса, ле ли слике

И изгледа од јунака?

Је ли мало непогодан

И природе штогод вруће

И свој разлог често тражи

У неразлог и беспуће.

Ка' мјезимче распуштено

У кући се трза, врца,

И завишћу ужди му се

Кад и када врућа крвца

Али знаде умријети

За поштење и слободу;

Умједнеш ли - повешћеш га

И у ватру и у воду.

А рано се одијели

Од браће му пособака;

Низ његове дионице

Најаха му враг и пака'!-

И Јевропе и Азије

Поприште су оне биле,

Жита су му посијана

Често војске погазиле,

Па је срдит, криво му је-

Свијет му је крив и људи ...

Чудо није што му дође

Па да кадкад и полуди.

Вила:

Да, ти тако поласкај му

И обрани и поглади!

Мислиш нешто паметније

Он ће тијем да уради?-

У Срба је гордост хола;

Гладан нешто паметниј' је,

Али одмах побијесни,

Чим с' напије и наије;

Један другом да доскочи

Средства за то он не бира

И док му га не доскочи,

Нема среће, нема мира.

А слогу је ишћерао

И из срца и из куће;

И опет се Богу моли

За  јединство српско вруће;

Криви Вука и преклиње,

А Милоша узвисива;

Али опет жао му је,

Што Мурата он убива.

Враг би волиј'да се слави

Ма брат Србин не никако;

Једва трпи да се и сад,

Спомењива Милош, Марко,-

А обадва да су живи,

И онакви ка' што бише,

Све би силе улагао,

Да се славе, гласа лише;

Он не трпи да ко главу

Мало дигне височије,

Хвала Богу, чудна чуда,

Републике син кад није.

Роди ли се српски ђетић

Без порока и без мана,

Да му нешто изнађе се

Потеже се са свих страна

Са завишћу у сред срца,

А злом р'јечи на језику,

Наредан је глиб да баца

На народа свога дику.

Е, ко ће му на крај доћи?

То је човјек чудновати;

Што он хоће, к чему тежи,

Не може се право знати;-

Час се срчи на Русију;

Час с Бугарском кавгу тражи;

А с Хрватом, првим братом,

Све зачепак исте вражји,

А Чеха је отуђио,

Тек га једва он познаје

И мудрост му и вјештину

Он залијек припознаје;

Пољака га страшна судба

Нити боли, нит' је чује,

А  јаднога што Словака

Ланац стеже - стало му је!

Словеначке мртве страже

Спрам запада која бдије

Жље се сјећа, жље је ц'јени

Као да је збиља није;

Од мала се он узнесе

У маните удри гране;

А клоне ли ... нагиње се,

Сам се сагне и сам пане.

И туђина добро служи,

Него свога много боље,

Узигра му веселије

Вазда пред њим добре воље.

Пјесник:

Доста, вило, ни ријечи

Не прослови једне више;

Није Србин мој такови-

Благородством  Србин дише;

Пун је снаге и живота;

Прелесну је мајку сиса':

С Азијом се сам борио

Од Мурата до Азиса!

Јест, ћуди је непокорне,

Ал' је вјеран свом олтару,

И кад прегне, кадар би се

Држат' цару ил' ћесару.

Старијега брата Руса

Као оца поштоваће,

За Хрвата, свог близанка,

Кап потоњу крви даће;

Сву осталу браћу љуби

И судба га њина брижи,

Како неће, је л' му ико

Од те друге браће ближи?

Вила:

Бога ми сте чудни људи

Ви пјесници сиромаси,

Ви од сузе, што ви око,

Па и лице сјетно кваси

Често пута слијевате

Бисер, који и вас вара,

И лудост вам скоро вазда

Свијет овај бољим ствара.

Ви сте чељад занесена,

У вас стално ништа није;

Ваш ум лаки свијетом се

Ка' уз гувно пљева вије.

Ви плачете без повода,

Смијете се кад не треба,

Уска вам је земља ова

Па летите испод неба.

Ти сад кажеш да је добро-

Па ето га, нека ти је;

А у твоје, вјеруј, Српство

Никаквога добра није;

Оно се је зајосало

У вјетрове и у буре,

На прагу је од пропасти

И на вече од разуре ......

Нема руке, нема моћи

Да га спасу у свом паду:

Гавран ће му гракнут' брзо,

Крвници ће да му с' сладу,

А ти с лиром у шакама

Под Орловим Кршем спаваш;

Нити пјеваш, нити кукаш,

Нит' животу знака даваш;

Смео си се - зли те људи

Развукују на све стране-

Српство твоје напуштаваш

Погибељи без обране;

А гдје ти је оштро перо-

Сломио ти ђаво лиру-

Гдје гласови опојени

Да небеса подупиру?

А гдје ти је с уста слово

Да охрабри, да потресе-

И млакавог да оживи,

Објуначи и занесе?

Е, лако је тако, друже,

И владати и пјевати-

Ал' на престо црногорски

Грехота је дријемати;

Знашна чем је он уздигнут?

На мраморе и на кости,

Злотворима у пркосу,

Ц'јеном крви и храбрости!

Сјекни, сини - отргни се

Непрегнућу из наручја,

На народ ти зијевају

Ненасита жвала вучја;

Отргни се старолана

А окружи младом снагом,

Па јуначки, отворено

Обиди се с' српским врагом .....

Поб'једићеш! - побједа је

Прегаоца вазда била .....

Прегни, хајде - В'јенац ти је

Моја рука наредила!

Пјесник:

В'јенац, борба и прегнуће

И побједа, пуста слава ....

И врхунац, до којијех

Моја неће дотаћ' глава

Ти м' истичес као маму

За сујете лудих жеља,

Позиваш ме да размрсим

Заплетена Српства дјела,

Па ми неку моћ замишљаш,

Прецјењујеш моје силе-

Моје су се муке, бриге

Око овог крша свиле.

Ја - сиромах - снаге немам,

Па и вољом изостајем,

Јер да сјутра штогод почнем,

Наше Српство ја познајем:

Неки би ме шљедовали

Да затакнем сву Јевропу,

А знам, други од зависти

Жив крочио не би стопу.

"Чеса? - Кога да шљедујем!"-

Би погани многи рекли,

Ваљане би поломили,

Кад би стркли и утекли,

Па далеко одскочили

Гдје не могу ни бој чути;

Стиђели се они не би

Отолена довикнути:

"Сада круну ти сам сливај!

Што ће нама? - Ето ти је!"....

Па грознијем са смијехом

Хоће рђа да се смије!

Вила:

Ту смо, друже! - Аманат  ти,

Је ли ово она моја?-

Твога Срба све до гроба

Прати завист од повоја ....

Па сад? .......

Пјесник:

Па сад? - 0, лагано!

А знаш онда што бих река',

Да наступе такве згоде

И тај да се час дочека?-

Ја не тражим, људи, круну,

нит прв'јенства у народу;

Ја му желим цјелокупност,

Срећу, правду и слободу;

Ви мислите што хоћете,

Сиромаси, рђе луде

Мјесто часног грађанина

Имао бих свуђ међ' људе.

А ја у мом дому нађох

Преданија завјештаје,

Која сваки добри Србин

Са харношћу припознаје.

"Пред шатор ћу стражит' Краљу"

-Стриц ми Данил  зар не рече? ....

"Споји ли се икад Српство

И  јединство своје стече!"....

Ах, у дио нама паде

За род рват спрам крвника,

А на челу мјесто круне

Носит' в'јенац мученика!

Вила:

Тебе боли све што рекох,

У срце те дирнух ка' да?! ....

Оставимо те говоре,

Па на друге пређ'мо сада!

Пјесник:

Јест, уму ми треба мира,

Мало приче, заговора,

Мисли часом одврати ми

Од зла српског, од злотвора;

Заведи ме гдје далеко,

Испод неба под облаке,

Причај штогод од прошлости

За хероје, за јунаке,

Ил' ме води у пештере,

Да ти сјајне видим дворе,

У које се купе дуси,

Да боговски језик зборе;

С низа твојих чаролија

Покажи ми тајне моћи,

Кажи биљке што јунаку

Бише биле од помоћи;

нав'јести ме на скровиште

Божанствене хармоније,

Покажи ми врело знања,

С кога гениј воде пије;

Научи ме лијепоме!-

Гдје станује љубав света .....

Да се иде! .... куда ћемо,

Куд ће с нама самрт  клета? ....

Објасни ми, што је вјечност,

Плаче ли се кад и тамо,

Ил' су сузе јединствено

Својство земље ове само? ....

Вила:

Ја о смрти не знам ништа,

Са њом сам се разминула,

А да вјечност краја нема

Од самог сам Бога чула.

Плача нема тамо горе;

Весеље је на небеса,

Божанствену хармонију

Рај одл'јеже и растреса.

Смртнијема вам је теже,

Ви од смрти зазирете-

Пошто по то, прије пошље

Ваља једном да умрете,

Па се сваки час бојите

Живота вам глибу, праху,

Трајање му скоро полу

Преживите све у страху,

Те се мало отрујете

Са џасањем и са јадом,

А за гробом што ће бити,

Мијешате сумњу с надом.

Пјесник:

Ко би сумња' о видјелу

Код обадва здрава ока?-

Изагробног  живовања

Одрекла се само стока!

Ја пак, што се мене тиче,

Будућем се надам  жићу

И да воде бесмртија

Са извора рајских пићу

Не по мојим заслугама.-

Ја сам грјешан ка' остали,

Ал' милости божје неће

Уминут' ме мора вали .....-

Јединствено да се може

Човјек родит' више пута,

Овом стазом од живота

Никад више не бих лута'!-

Јер је тешко владовање

И ројеви од послова,

Када бригу иза бриге

Замјењује брига нова .....

Ја бих хтио родити се,

Али крилат, изновице,

Попут  тебе, посестримо,

Ил' сокола сиве птице,

Па да летим тамо, амо,

Са облака на облаке-

Да загрљам све лијепо:

Горе, брда и јунаке-

И да ми се примакнути

Гдје гром, суха муња пали,

Одаклен се са тутњавом

И с ужасом доље свали.-

И да ми је да шарену

Дугу могу опасати

И на мјесец од три дана

Замашито узјахати,

Па да зраком ловим орла

И без пушке и без ножа,

Но шакама да ухватим

Тог ваздушног велеможа;

Да с' нагледам просторије

И од копна и од мора ....

Па баш да би и раније

Умријети човјек мора'! ....

Ја управо не завидим

Бесмртности твог живота;

Кад умријет' ти не можеш

Живота си роб, сирота.

Достојне су обје суза

Наше судбе различите;

Ја умирем, ти остајеш

Да избрајаш дне вјечите! .....

Вила:

Кад за сузе проговори,

О њима ти причат могу;

Ови кад се мир начини

Ја згријеших добром Богу .....

Сви му дуси запјевасмо

Око њега наоколо;

Сатан само не запоја

Но га гледа он охоло;

На њега се Бог расрди,

Истјера га са небеса;

С падом му се цио пака'

Уздрмао и затреса';

Ми стрекнусмо с те појаве,

С те дрскости од сатана,

Па укупно опет Творцу

Запјевасмо сви "Осана!"

На све нас се он осмјехну

И устрашен дух поврати-

Па све једно и по једно

Он пред собом стаде звати;

Као отац сваког пита,

Што још хоће, ко што жели?

Па кад пред њег' ја приступих,

Мени, вили младој вели:

"А ти, синко, што би хтјела,

Дико овог мога неба-

Кажи Оцу небесноме

Што ти фали, што ти треба?"

Са стидом му одговорих:-

Ја, Господе, бих молила,

Да би ми се боја косе

И очију изм'јенила;

Боја плава очи, косе,

За бесмртне нема чара;

Плаво око жље се види,

Кад с' зажима и отвара,

А у црно муња лежи-

У црној је коси снага-

Црне очи обећају

Сакривена у рај блага ....

И ако ми, Боже свети,

нећеш боју изм'јенити,

Док ми оба не испану,

Престат' нећу сузе лити!-

"Од бесмртних и од смртних

Ја услове нећу луде,

Но што речем, што наредим,

Оно мора да се збуде;

Теби дадох боју плаву-

Находиш јој сада ману-

Заслужујеш оба ока

Теби сада да испану."

Тад ми очи засузише;

Ухвати ме мрак и тама-

Трже из њих бистра вода

Ка' с извора да је сама;

У два млаза к земљи пада,

Међу горе те се стаче,

Док Језеро Скадарско се

Од тих мојих суза заче.

Не знам ништа за колико-

Сто в'јекова или више

Изнад Зете очи моје

Непрестано сузе лише,

А природа сачува их

Као бисер у кутију,

Да се изван дивне Зете

Моје сузе не пролију.

Од истока загради их

Ком и ланац Проклетије;

Од запада сачува их

Предгорије од Румије;

Од сјевера и од југа

Кршне скале, станци љути

Не даше им да се могу

Нит' излазит, нит' просути.-

Међе им се горостасне

Те покрише зеленилом,

А подножја украсише

Житом, лозом, цв'јећем, миљом,

Градовима и селима

Орном стоком, јунацима,

И врхове горде своје

Обмоташе облацима.

Дивни предјел састави се;

Једно другом одговара-

Све заједно чисту слику

Некој части раја ствара.

Па се једном прохтје Богу

Да се назре, да разгледа

Чудна дјела руке своје,

Благослови и погледа;

Као отац над бешиком

Кад се нагне гледат' сина,

Са љубави и Бог тако

Гледа земљу са висина.

Сам се своме диви раду,

Благосиља руке своје;

А Скадарско кад Језеро

Зазре - пита:"Оно што је?

Не сјећам се оног краја-

Ах, како је пољепшао-

Ко заметну оно воде,

Ко јој плаву боју дао?"

Околини своју пита,

Што га вазда прати, двори,

На које му једам житељ

Од небеса одговори:

"И срџба је твоја дивна-

Величином мир затресе,

С кога грјешни посред ада

Омакне се, отргне се,

Ал' је милост твоја већа

Од иједа и свачеса,

Од свјетова на хиљаде

И од раја и небеса!

Мало си се, добри Оче,

Поодавно расрдио,

И вилу нам другарицу

У свом гњеву осл'јепио;

Од њенијех очи суза

Језеро се оно сточи;

И боје је истовјетне

Као њене плаве очи

Но се смилуј - поврати јој

Вид, Господе, изновице,

Да јој опет свану дани

Од руке ти раздашнице!"

Тад бесмртна два ме духа

Спроведоше светом Оцу

И укупно сви искаше

Души  за ме милост Творцу.

На кољена савијена

Пуна страха, пуна нада

Очекивах милост божју

Што ће мени рећи сада.

Док прст божји чух на чело,

На обрве, трепавице-

Вид ми врати, те најприје

Пресвето му видјех лице.

Шћах му панут' испред нога

Да му љубим стопе свете,

Ал' његова блага рука

У сагнуће мене срете;

Заведе ме он онамо

Оклен миру ред назире,

Врх простора гдје свјетови

У њ' се као стада шире.

Међ' остале свијет овај

Томе мјесту стоји ближе-

А и тако вид бесмртних

Од смртнијех даље стиже.

Лијепо сам видјет' могла

И најдаље земље куте,

А камо ли поља, мора

И острве отргнуте.

Па Бог ће ме запитати

У милости величини:

"какав ти се сада, синко

Овај б'јели свијет чини?"

-Као прије, као вазда,

Као дјело твоје славе;

Али они простор доље

Са језером воде плаве,

Што крајеве простране му

Једрог  жита класје жути,

Ка' у златној да су пјени

Руком твојом умакнути,

Е, оно је крај најљепши,

Што га онај свијет има,

За духове би ваљао-

Но га даде ти људима!

Ама што га боје двије,

Златна, плава, срећно кити;

Ах - како бих рада вјечност

У крај онај прозивити!-

"Чари, што те оној страни

Намамљују и заносе

То су прве и садање

Боје т' очи, боје косе.

Језера су оног воде

Твојих суза, твога вида,

За стотину што в'јекова

Скапаше се без прекида.

Видиш дакле - све је дивно,

Што ми света рука врши;

Па да јој се ко противи,

Поговара, или крши!

Ја сам тебе доста строго

Покарао и казнио-

Али овај случај исти

Опет ми је, синко, мио,

Јер смјелости и незнања,

Лудих жеља твоји гр'јеси

Учинише, да се један

Крајчић св'јета тог уреси,

Те пошто је сада љепши

Уз цијелу просторију,

Свечано га данас теби

Давам, вило, у прћију!"

И тако ми Бог подари

Зету с њеним планинама,

А она је Српству мајка

Пуна славним старинама.

Па када ти буде боље,

Позваћеш ме - ја ћу доћи,

Било јутром, ол' вечером,

Или даном, или ноћи,

Да ти дуге причам приче

Догађаја у том крају,

Које пов'јест не биљежи,

Нит' се многи још познају.

Пјесник:

Па баш тако, сестро моја ....

Сад на здравље - до виђења!

И треба ти мало мира

Да утишаш узбуђења

Спомена ти из далека,

Под копреном који бише;

Јер и мене, куд' ли тебе,

Зачудише, узбудише,

Па ћеш ми се најавити

Тамо негдје у прољеће,

Кад престане снијег, киша,

И кад почне ницат' цв'јеће.

                        *

Кад пјеснику б'јела вила

Долетјела однекуда;

Више њега стоји, гледа,

С мало једа, с нешто чуда.

У собу му без питања

Уљегла је изненада;

Ил' вратима ил' прозором,

Како - ко то знаде сада?

Дуси лете невидиво

Као мирис чистим зраком;

Све им једно ићи бива

Јасним даном, или мраком.

Свуд допиру докле хоће,

Препреке им нигдје није;

А сушчество мијењају

Како им је угодније.

Ко ће њине знати путе,

Којим тајним крачу кроком?-

Час долећу лаким летом,

Час доскоче лаким скоком ....

Вила стоји за пјесником;

Он се сага' - нешто пише,

А што пише заслужује

Пажњу сваке књиге више.

Као глава од народа

Од мудрости зрнца бира,

Да их сложи у законе

Рад' среће му, ради мира.

У лист први те се књиге

Прије свега наглашује,

Да се свето име божје

Изнад свега хвали, штује;

Затим правда ту долази,

Да се д'јели без разлике;

Не од ока, како тако,

По об'јести, од прилике,

Но по души, аманету;

Јер је за њом прут Вјечнога,

Мјезимче је божје правда

И слика је самог Бога.

А у трећи слобода се

Најширија пуку даје,

Јер у њојзи моћ и слава

И весеље народа је.

Све се тако у тој књизи

Записује и набраје,

А нејаки од јачега

Понајвише с' заштићаје.

Лаж, блуд, гријех и издајство

Ту се строго осуђују;

Љубав, вјерност - по тој књизи

Признанством се оцјењује.

Колико је на том чојку

Свакојаке главобоље-

С невољама, с душманима

На бојно је вазда поље;

Борба га је окалила

А дужност му крепост даје,

те ничему дух се његов

Не попушта, не подаје.

Полако му вила б'јела

На рамену руку стави.

Он се трже, погледа је

И мало се поисправи,

Осмјехну се зборит' шћаше;

Појава му њена мила

Но му ријеч другарица

С врх језика уграбила.

Вила:

Река' си ми - на прољеће,

Када почне ницат' цв'јеће

Да ти дођем у походе

Након зимње непогоде,

Прође снијег и мраз паса;

Славујева чујеш гласа ....

А ја синоћ у самоћи,

Загрнута црном ноћи

Убрах за те киту ову

По разбоју, по Косову,

Тога цв'јећа моћ је снажна;

Родила га земља влажна

Још од крви од јунака

Од Србаља и Турака.

Оно души навјештаје

Чак у ове нараштаје

Роду твоме дужност свету

Да полети на освету.

На!  ... мириши! Је ли тако?

Прегни само, па је лако!

Опремај се, коња јаши

И оружје св'јетло паши!

Пјесник:

Ха, шта опет? ... рат и борба

И крв ти је на устима

Данас, кад се живот враћа

И биљкама и људима!

Видиш сунца сјајне зраке-

Мило ли је иза циче,

Да ће љето бити добро,

Обећава и предриче.

Нек подиже пастир стоку,

Нека ратар мирно оре,

А ти остав' драга данас

Ратоборне разговоре!

Притрпи се! - ти си вјечна,

Дочекаћеш  боље дане;

Родиће се жешћи дјетић

Да завргне бој, мегдане;

Приспјети ће бољи људи-

Доће згоде удобније-

Гором ће се српском ширит'

Од јунака даворије!

Вила:

Али сада - кад је мука

Сад ти роду треба рука:

Да не буде сјутра касно;

Сад је стање преужасно.

Неће твоја друга плава

Имат' мира и покоја,

Док од мора, од Дунава

Не дигне се дим од боја.

Већ чалма је додијала

А придави туђин клети:

Боље му је триста пута

Погинути, но живјети ....

На језике различите

Мало Српче већ заноси;

Из српске се башче цвијет

Истријеби и покоси ....

Ух стравила, ух грдила ....

Гдје је понор, да се скочи

Кад се душман по ливади

И огњишту српском кочи!

Ах, пјесниче, ради Бога

Снађи како и удеси,

Домисли се и досјети

С рода напаст ову стреси!

До тебе је, није фајде,

Да се овај напор скине;

Да се сруши и обори

Ил' сасвијем да с' погине.

Живота ти нема роду;

Он је био - па га није,

Он је мртав кад слободе

Сунце њега још не грије ....

На тебе ће остат' клетва

За све муке и страдање;

Ти си, Књаже, стожер пуку,

Узданица и надање.

Пјесник:

Ако ми је перо тупо,

Вјеруј, вило, сабља није;

Када крену на Лаз Царев

Данил први наоштри је,

Па је Сави, Василији,

Кад на владу оно ступе,

У аманет преда' свети,

Да је оштре, да је тупе.

Петар свети од дјетињства

Оштрио је и тупио

И Брдима ропства ланце

Том сабљом је распучио.

Ах ков то је чудотворни,

Кад Махмутов врат пресјече,

И кад војска Бонапарте

Пред њом бјежа и утече!

Руска сила, храброст руска

Са супарством пратила је;

Кад заједно војеваше

Хвалила је, славила је.

На Грахову Петар Други

- Ах, његове среће лоше!-

Носио је кад му браћа

Сваколика изгибоше

У то Данил књаз настаде,

Муња суха из облака-

Дика роду, дика дому,

Чудо људи и јунака;

Ред у војсци стави крути,

А зајамчи пуку правду

И у срца очајничка

Ули радост, ули наду;

Раширене земљи међе

Са том сабљом урезава

И држави облик свјетски

И законе мудре дава;

Под њим пуче гром у Турке,

А Граховац све затресе

Чак до Меке и Медине

И џамије и медресе.

Два вијека сабљу ту је

Додавала рука руци:

Чуда њоме сатвараше

И дједови и унуци;

Ријез јој је и сад оштар

Боље но је икад био,

Ема лудим би се звао-

Сад ко би је извадио!

Вила:

Зашто, чоче, ради Бога

И рад српског аманета,

Зашто сада не би прега'

Извадит је' је; што ти смета?

Ил' душмана број те плаши,

Ил' се бојиш мучних дана,

Кад изведиш храбре чете

На ливаде од мегдана?

Ил' ти бојни хат не може.

Ил' је мишца малаксала?

......................................

......................................

.....................................

.....................................

Кази, дакле што ти фали,

Кази чоче, ради Бога!

Пјесник:

Ах, фали ми, вило, много!-

Српству нашем фали слога ....

А њом да се опашемо,

Па јуначки узјашемо

Гдје не бисмо ми допрли,

Што не бисмо још сатрли,

Што би нам се одржало,

Те пред нама не би пало? ...

Тада би ми Бог помога';

Тада би ми и коњ мога'

Трчат' гором и равницом

Рват' сабљом и десницом-

Све без страха, све из маха,

Без патиска, без одаха

Док се крвник не покори

Да с' не сјаше, не одмори!

Да се гони, да се тјера

Туђи народ и невјера,

Докле наше освојимо,

Трудне коње напојимо

Управ тамо на Дунаво

И на море ово плаво! ....

Ах - моли се, вило, Богу

Да нам даде свету слогу,

Па ћеш видјет' чуда, јада.

И јуначког нашег рада!

Круну ћемо затим слити,

Ка' браћа се догорити:

На бољему да је дамо;

Него слогу - слогу само!

Вила:

Ти се слогом изговараш-

У твој мали стан је слога

И у друго Српство биће-

У милост се уздај Бога.

Па и да би врата било

У пшеницу српског жита

Бољи дио биће с тобом,

Да га сатре под копита.

Лако ти је .... само хтједни,

Московски ти Цар наздрави;

Припозна ти в'јерност стару-

Друг му, рече, да си прави.

Дружине се не издају;

Друг за друга главу даје-

За тобом је много Срба,

За њим сјевер сав пристаје.

Пјесник:

Лакше, вило .... сад застрани;

Далеко се ти пружајеш

А посјети - видим - својој

Једну другу цијељ дајеш ....

Зар нијесмо при тој били

Да ми дођеш на прољеће,

Кад престане снијег, киша,

И кад почне цвјетат' цв'јеће-

Да ми друге причаш приче

Код језера што се збише,

А за које повјест стара

Не спомиње, нити пише,

А назоре ратоборне

Ти напусти и остави-

Није вили с политиком

Да се стара, да се бави.

Знај да само јучерашњег

Једна чаша опит' може,

Да се згране, да изађе

Из чељади и из коже,

А здрав ко би с ума мака'

И рђаво разумио

Царску љубав и здравицу-

Достојан је не би био.

Но ми пружи б'јелу руку

И сведи ме тамо доље,

Да језеро видим твоје

И зелено зетско поље:

Започнимо од Обода

С крај Језера полагано,

Па све тамо низ Бојану,

Гдје с' у море стиче слано.

Обод! ...Обод! ...сач, цријепња

Духовнога српскох хљеба-

Крајем њега ко би проша'

С главе капу смаћ' му треба.

Да видимо Обод стари-

Иванову престоницу,

Жабљак тврди и Лесендро,

И град Зебес у Црмницу

И Радуша риболове

И Крњице и Крајину,

Над којима Голик крије

Врх у облак и у тмину;

Па да редом разгледамо

Доста светих манастира,

Задужбина Јелениних

И светога Владимира

И острве с ловориком,

И у њему све црквице;

Луке мале и повеће,

И пристане и горице,

Па у Скадар кад дођемо

Да се туна одморимо,

О постанку тога града

Да се сити назборимо.

Ах - то ће ми мило бити;

С љубопитством очекујем,

Да о снази Вукашина

И ње судби штогод чујем.

О јелинској населбини

И о римском заузећу

И народа прегонима -

Све од тебе разумјећу,

Па ћемо се оним крајем

Повратити до Медуна,

А починут', мислим, није

Нигдје љепше него туна;

Отоле нам Зета виду

Њедра своја сва отвара,

А тај градић сам по себи

О прошлости разговара.

Причаће нам о Стефану

Захумскоме војеводи,

О Дрекалу - и за свашто,

Љубопитству што нам годи;

Казаће нам за махнити

Низ Орљево скок Турака,

Упознат нас с' старом четом

Витезова и јунака.

Ком је глава планинама,

А Куч муж је Арбаније;

Свуђ у накрст око Зете

Жесточијег јата није;

Ко би икад прећутао

Тог гњијезда мученике,

Да им кости не окади

Једном шаком ловорике?

О Медуну кад је ријеч

Славом ми се груд напреза,

А толико проћ' гробова -

Чојка често хвата језа

И бојат' се да се с'јенке

Из Фундине не пробуде,

Да прегнућу сопственоме

У покој се не зачуде!

Пошље ћемо полагано

Лаким сумом саћи тада,

Гдје Рибница пут Мораче

С буком трчи и упада;

На Рибнице самом ушћу

Немања је двор дизао

И отолен земљу Рашку

И све Српство сабирао.

Кад сједемо на зидине

Његовога старог града,

Са страснијем љупопитством

Слушаћу  те, друго, тада.

Ама Дукља, стара Дукља

Свједок римске величине,

Ту ће требат' да се стане

И подуго отпочине.

Повраћати ум и мисли

Човјечанства пут  повоја

И у опште свака древност

Наклоност  јер чудна моја;

Од в'јекова уминулих

И глупи ме појми драже,

А заносом занесем се

Укус древност кад м' укаже

Кад заједно уљежемо

У Дукљана цара граду,

По ком Пипер купус сади

И тор своме плете стаду,

Да ли ћемо помислити

На усовност судбе ове,

Што постиже моћ и круне,

Царевине и градове?

Вила:

Та без сумње мислићемо,

Јер ту души пића има....

Величество, сила, снага

И дјетињство славног Рима

Завешће нас у в'јекове

Да видимо тајне путе,

Којима су земље мале

Чак на царства уздигнуте.

Гдје бијаше у зачетку

Ромулова проста стаја,

Ту ускоро подиже се

Град, оклен се св'јет осваја.

Од чојка се човјек учи,

А пов'јест се повторава -

Учитељ је примјер добар

И народа и држава.

Но се прођи путовања

И језером шетње наше,

А тим прије што је Скадар

Још под влашћу једног паше.

Пута немаш на те стране

Испод руке с једном вилом -

Пјесмом град се не осваја

Но оружјем и са силом!

Сад су дани одужали,

А без зиме и топлоте

За походе и бојеве

Најудобниј', ах, дивоте!

Без прегнућа нема ништа;

Без Ромула не би Рима,

Без јунака мени друга,

Нит' предмета пјесницима!

Пјесник:

Ромула је име страшно

Од којег се правда стресе!

Па зликовац да се хвали

И патријарх назове се!

У крв с мл'јеком, које сиса

Тај пасторак од вучице,  

Пренио је ћуд и трагу

За грабљење и отмице

Ко би њега сљедовао

И образац чиј' да буде -

Ко убија брата свога,

Да је примјер тај за људе?!

Вило, вило - срднућу се,

Побркаћу друштво наше,

Занос ћеш ми охладнити,

Што ка' ватра горијаше.

Вила:

Да ти занос ја охладим

И Зети би криво било;

Наше друштво њој је нужно,

А мени је драго, мило.

Јест - Рим бјеше у зачетку

Утјециште зликовцима

И број му се страшно диза'

Све са новим ускоцима;

Пустоловства духом диса,

А позив му ратовање;

Врлина му крв проливат';

А задатак - отимање.

Из области јелинскијех

У логору тога врага

Пресади се Тарквинија

Старијега нарав блага,

Те суровства и дивљаштва

Маху бољи правац даје

И на добро скуп тај дивљи

Учио је - обрта ' је.

Краљи Римом управљаше

Два вијека, мало више,

Док Римљани облик власти

Републиком зам'јенише.

Сенатори и конзули,

Патриције и трибуни

Уграбише преимућства

Краљевима и сјај круни;

Подвига је било дивних,

Величеством да зачуде:

Смјелост, храброст, љубав дома -

Такве не би већ у људе!

Колико је република

Дала Риму великана,

Колико је присвојила

Вјечном граду туђих страна,

Ал' дуж њене владавине

Художество није сјало

Изузевши што из Грка

Пренијеше нешто мало.

Имала је за начело

Урођени печат страсти,

Да похара и зароби

И народе упропасти.

Гријеси је постигоше

На равнице од Фарсала,

Моћ сената и Помпеја,

И њезина кад је пала....

Иза тога настадоше

Златна доба империје;

Од вијека Августова

Сјајнијега било није.

Лијепе се умјетности

Све из Грчке пресадише

И књижевност, занат, знање

У Риму се усвојише.

Тај је вијек, отац био

И Титуса и Трајана,

Марк' Аврела, мудрог цара,

Врлинама обасјана.

Царства дижу оштре сабље,

А мушки их нож расипа;

Убица се мјесто цара

Неке путе на трон припа.

Империја трајат' шћаше

Да је раскош не поткопа;

Њежни живот, мекуљави,

Преврну је и ископа;

Тај је живот узрок био

Да с' варвари у Рим слете,

Да се граду освајачу

За напасти све освете....

Као Дукља, о којој ми

Мало прије говораше,

Зидови се гордог Рима

Најпослије обурваше.

Пјесник:

Све ће панут', што на правде

Свети основ не пониче -

Тешко оном ко се башти,

И у туђе који тиче!

Вила:

Туђе немој! Своје тражи -

Грехота ти, вјеруј, није -

Па да ће се око тога

Море крви да пролије!

Гријех пашће на грешника -

На охолог нападача,

Што ти бројем, не јунаштвом

Све одузе и објача

Без разлога, без повода,

Но од силе, без правице -

У твоје се српско јато

Утићише туђе птице,

Па говоре - ружно зборе -

Ругају се вашој муци:

"Ако ти је Србе, уско

Куд знаш, хајде па се вуци!"....

Да се вучеш са својега

Ради Бога боли ли те,

Те сте руке прекрстили -

Те баш ништа не чините!....

А гдје вам је Призрен стони?

Сарајево, Босни глава?

И стотину још градова

Што имате до Дунава?

Све то вам је ојађено

Не од јуче, но одавно

Подављено, попучено

Јадно робље прекукавно!

Какав вам се смртни гријех

Уписао на небеса,

Те се ова напаст, мука

Ни још од вас не отреса?

Вај, пјесниче, до кога је?

Ах, похитај ради Бога,

Од роба је барем нешто -

Ништа нема од мртвога!....

Пјесник:

Ја ћу прегнут' када коло

Слоге сретне завргне се

И озбиљно скоче људи

Да се туђи јарам стресе;

Ах, онда ћу на пољане

Извест' браћу и синове

И штогођ ми државица

Боље даде витезове;

Рваћемо очајнички;

Редом ћемо попадати;

Сретни ћемо и блажени

Сви животе наше дати

Само Српство да нам сине....

Аох, Српство жељо моја,

Слатко ли бих душу дао

Тебе ради усред боја!....

Аох, роде, разбери се,

Богами си соко сиви,

Ти си богат са јунаштвом

Ка' у свијет ико живи,

Ал' и слогом богат буди

В'јерни син те твој преклиња,

Којему си прва брига

И аманет  и светиња!

А ти, вило Богом сестро,

Немој мене дражит' више

За онијем, за чим срце

Моје чезне и уздише!

Немој вило.... Јер ће јадно

Од жалости препукнути....

Тешко ли је гледат' браћу,

Кад је ланац стеже крути!

Па већ пошто не смијемо

Језером се прошетати,

Да ми хоћеш што о Риму

Даље, друго, испричати.

Вила:

Рим цар бјеше од градова,

Па се сурва у гомилу

Пошто цара мах преживи

И њихову моћ и силу

И ништа му не остаде,

До спомена, стида, срама,

И остатци гдјегдје само

Ил' театра, или храма.

Нев'јерни га талих изда.

Преузиман више пута

За многе се уздизао,

Ал' га тјера судба крута,

Те једном се рећи шћаше:

Кам на кам му остат' неће,

Да би био свједок хладни

Пређашњег му виса среће.

И Рим то је дочекива',

Рим - огњиште од врлина,

Ром - носилац величине,

Рим - гњијездо од злочина.... 

Па ипак се подигнуо

Из гомиле свог расапа,

Иза казне заслужене

И праведног божјег штапа.

Подиже се без јунаштва

И без бојних каквих справа:

Петар, рибар из Јудеје,

Основа га, света глава.

У њем заче ново царство

На темељу од истине,

Те ће оно бити трајно,

Надврћ' првог величине.

Два се трона уздигоше

Унапоред на сред Рима:

Један држе незнабошци,

Други сјаје хришћанима.

Комад леда растопи се,

Кад га јарко сунце грије,

Незнабожном трону мјеста

Спрам хришћанског било није

Усљед чега трошни престо

Царства прими Византија,

А хришћански у Рим оста,

Да латинском св'јети сија. -

Цар Константин с крстом, с круном

У Византу сједе граду

И предузе над истоком

Своју царску вршит' владу;

За царем се иселише

И врлине и науке,

А и кавасац од слободе

И римскога царства бруке.

За в'јекова скоро десет

Цариград се измјенице

Узносио сјајем славе

И грдио срамом лице;

У том току од времена

Цијели му исток рати,

Ал' му буне унутрашње

Понајвише биће скрати.

Ратише му Персијанци

И Арапи и Авари

И Срби се с њиме бише

И Илирци и Бугари.

Источно се царство просу

На комаде и државе

Све до самог Цариграда,

Трошног царства, дивне главе.

И орлови и вранови

Устадоше на стрвину -

Разграбише, разнесоше

Велеможну царевину.

Српски ора' за себе је

Добар дио уграбио:

Међу морем и Дунавом

Јатом се је утићио,

Па ако си вољан, друже,

Површно ти бих причала

Како му се ондје мала

Населбина развијала?

Пјесник:

Причањем се храни душа -

Паметнога оно учи,

Али што се мене тиче,

Прича мене само мучи.

Радозналство раздражи ме,

Занесе ме у в'јекове,

Гдје под прахом прошлих доба

Тињу ствари у окове.

Какве ствари! - догађаји

И случаји чудновати

И врлине праотаца

И начини непознати.

Ја сам радиј' духом биват'

У времена она стара,

Него живјет' у земане

Од обмана и превара,

Бар онамо бивало је

Карактера, чојства, части,

А какав је пас данашњи -

Да се човјек упрепасти!

Право чојство махом цили,

Траг му јадном остат' неће;

Људство иде пут разуре -

К ништавилу све окреће....

До чега је - Бог сам знаде

Те с' данашњем чојку сврну,

У лакоћу, непостојност

Те с' омаче и обрну.

Погледај га - кокот прави,

Врти тамо, врти амо;

Никад мира, ни без чуда

Час да један сједе само;

Потроши се у вртежу

И момчетом већ остара,

А састав му прије рока

Лудост  руни и обара.

Је ли узрок вијек овај

Електризма и од паре

Те се човјек не уврза

Већ у људе оне старе?!

Као навлаш луч живота

Запаљује с обје стране

А готов је од живаца

У маните удрит' гране.

Боже свети, Оче добра,

Људство твоје куд залута?

Најљепши је створ твој човјек -

Одврати га од зла пута!

К погибељи од свех маха

Видиш трчи изнајбрже;

Роб је страсти и порока,

Што за перчин њега држе,

А жена му крму узе,

Њим завлада и њим млати -

Слатки су му њени ланци,

Па нека га - нека плати!

Вила:

О пјесниче - о женама,

Ријеч лошу ти повуци,

А на лиру умјетници

Нек ти тресну јасни звуци

Кад се она гдје помене!

А скин' капу, небо хвали,

Пошто су ти другу жића

Твог анђели изабрали!

Хвали небо, благосиљај,

Имаш рашта, имаш с чеса,

Када н'јеси с' сапутницом

Тад допао каквог б'јеса,

Да ти трује кратке дане,

Да ти црне очи копа,

Да те сруши - да те није

И срамотом да т' укопа!...

А што би се и сврћао

На домаћа зла живљења

И женскијех слаботиња

И грехова и трвења?

Но кад ти је мила прича

Говоримо о Србима

И њиховој населбини

У овијем крајевима.

Исток рађа јарко сунце,

А и људству ту дан свану,

Па пошто се намножило

На свакоју стрче страну.

Као пчеле с уљаника

У ројеве кад ударе,

Да кошнице нове траже,

А напусте своје старе

И горама обијају

Са цвијета на цвијету -

И људство се са истока

Тако расу по свијету.

На племена и на братства

Ка' западу и ка' југу

Станише се да оснују

Отаџбину себи другу.

И Српско је тако племе

Домиљело из Азије

Иза гора карпатскијех

И пољима Паноније,

Па Дунаво пребродило

За Хрватом сустопице,

Поудубље у византске

Међе царства и границе;

Ондје заче котац плести

И муком се развијати,

Па одрече Цариграду

Похлепноме харач дати.

Насташе му страшне борбе

И прегони.... Триста јада

Од народа других дивљих

И од истог Цариграда.

Срб је јунак, па јуначки

Мукама је одољива' -

Цесто пута б'јен је био,

Ал' је чешће побјеђива'.

Богова се старих трси

А Христову вјеру прими,

Јединоме сада Богу

На олтар му тамјан дими.

Па основа жупанију,

Харач ником он не плаћа,

Но што више са смјелошћу

Краљевске се круне лаћа.

Оснажује и нараста

На страх грчке империје,

А за друге комшије му

Већ ни мало стало није.

Наста Часлав.... Српство споји

И у једну руку стави;

Гордост  грчка и бугарска

См'јерно пред њим главу сави,

Ал' му срећа мало траја

А трајат' му могла није,

Јер је круну од рођака

Он отео Захарије,

Па га стиже правда света

У највећи јек му славе,

Кад му Мађар једне ноћи

Са свом кућом дође главе,

Те му грешни траг истражи

И сатрије трон отети,

Рад чеса га народ благи

Назва "Часлав, краљ проклети!"

Састављено њиме Српство

Након њега све се осу -

На мале се комадиће

Немилосно разби, просу;

К себи Босна, к себи Дукља,

К себи Рашка жупанија,

А Посавље - Поморавље

Очепи му Унгарија.

С удовима мртвог т'јела

Чаславове краљевине

За грчке се измећаре

Бановине мале чине.

Једна с другом у поклаће

И у јаде и у чуда:

Свијест српског сједињења

Опет паде широм свуда.

Глад, невоље, борбе, муке,

Погранична стања лоша,

Сто невоља, сто незгода,

И преласци крстоноша

Дуж´ вијека два се трпје

У краљевство Чаславово,

Док са кућом Немањића

Сину Српству сунце ново.

Пјесник:

Ја сам слуша', сестро вило,

И јадујем и сад јаде

Како народ по Чаславу

Клону снагом и пропаде,

А чуја' сам за некога

Далматинца Владимира,

Што одонуд амо дође,

Сред нереда и немира

Да усрећи, да окупи

Све што бјеше разасуто,

Да исправи српско дрво

Од невоље понагнуто.

Вила:

Јест, одонуд краљ Петрислав

Свога другог даде сина,

Те он мудро Српством влада

Док га стиже зла судбина:

Самујило сатрије га

И окова у тамницу,

Док му круну и слободу

И кћер даде јединицу.

С невјестом се тад Косаром

Натраг млади краљ поврати,

И Србијом плијењеном

Наста мудро он владати;

Бугаркињу дивну љуби,

А исправља краљевину;

Поче народ заборављат'

Тастову му паљевину,

Но му шура, цар Владислав

Издајнички живот узе;

Ма и њега Косарине

И народске стигну сузе;

Под Драч, у ноћ  једну црну -

Ка' што му је душа била -

Владимира освећава

Невидовна нека сила,

А Србију и Бугарску,

Дух враждбени што раздваја,

Василије цар од Грка

Тад обије он осваја.

Пјесник:

Нека, вило, нека више,

Грозне судбе, грозна јада

Што Србију и Бугарску

Посвађане тад напада!....

Зла им срећа и поклаће,

И нељубав и неслога,

Рашта обје навукоше

На се праву срџбу Бога.

Ах, ужаса и краткоће

И народа и владара,

Да се тако све удеси

Једно друго да обара!....

Но сад кажи: је ли Српство

Већ за тим се исправљало

И да ли је и још дуго

У синџире грчке стало?

Вила:

Није народ дуго стаја'

Под притиском те зле коби,

Но Војислав краљ настаде,

И све Грке једном поби;

Помога му Бог и срећа

И морска му бура ваља:

Грчку лађу пуну злата

К бријегу му вал доваља.

Натеже се Византија

Да поврати земљу, паре,

Војислава и Србију

Да придави и сатаре;

Ордије се Цариграда

К' српској страни упутише

Са задаћом да се име

Српско једном сасвим сбрише.

Војска иде право к Зети

Константина Мономаха,

Ал' и српска ту је чека

Без бојазни и без страха;

Ту се силно сукобише

На равнице Љешкопоља -

Војску српску но византску

Ту послужи срећа боља.

Те потада не чује се

Глас од грчке империје;

Мирно, дуго Србин живје,

Као нигдје да је није.

Војиславов син Михаил

Опет посла сина свога,

Да византски јарам стресе

Са народа бугарскога

А они га за свог цара

Из харности прогласише,

Дадоше му име Петар

Те се не зва Бодин више;

Не траја му круна много;

Он у грчке пада руке,

У тавници антиоској

Да подноси ропства муке;

Отуда га стриц Радослав

С много труда и новаца

Ослободи преко мудрих

 Млетачкијех трговаца.

Бодин му се злом одужи -

Убила га странска рђа -

А Јанкиту, супругу му,

Постигнула судба грђа!

Она му је опадала

Све што му је близу било,

Ка' Гркиња, којој српско

Није ништа било мило.

Прикупљеног Српства нешто

И опет се расу ето -

Као да је збиља племе

Ваше грешно и проклето.

Шест ли, седам владарчића

Грабише се измјенице

О насљедство Бодиново -

Размакнуто у мрвице -

Докле силни муж настаде,

Жупан један од жупана;

Имена је два имао:

Стефан зва' се и Немања.

Од кољена његовога

Седам краља краљеваше

и Два цара. Сви заједно

Српством в'јека два владаше.

Међу њима свети Саво

Ка' свијећа божја сјаје:

Примјер добри породици

И народу своме даје.

И та кућа круноносна

Народ српски дизала је -

На врхунцу славе, моћи,

Жезал српски држала је.

Пјесник:

Прије но ми славна дјела

Станеш ређат' дома мога

Би ли, вило, умјела ми

Казат' нешто, тако т' Бога,

Какав бјеше српски народ

У те славне дане наше

У колико Немањићи

Судбином му руковаше?

Вила:

Народ, је ли, какав бјеше?

Као злато, пун поштења,

Храбар, честит, бистар, зоран,

Тврд у вјери као ст'јена,

Љубио је господаре,

Одан би им до причања;

На миг њихов не штедјеше

Нити главе, нит' имања.

Јер ли варан кадгод бива'

И довађан до заблуде,

Подиза' се на владара

Кад погане слуша људе -

Јест - ал' љубав домовине

Вазда му је силна била,

Летио је да је брани

По крајини ка' на крила.

Колико сам видијела

Ја српскијех соколова,

Што не могу уставити

Нит' ријека б'јес валова,

Буцали су на коњима

Сваку данас вашу р'јеку -

Које тужно пут два мора

Без овакве дјеце теку!....

И на коње и на ноге

Хитали су да приспију;

Пошто пото рвали су,

Да освоје, да добију;

Час их ено пут Дунава,

Час се враћу пут Солуна;

Витешки им усклик бјеше:

Истока је наша круна!"

Пјесник:

Нека, вило, куку мени

Што не живјех у те дане -

С тијем јатом да другујем

И на умор и мегдане,

Да ми лијес гдје нахрани

Гладног вука ил' гаврана

С ону страну Качаника,

Пут грчкијех гдјегод страна!

Вила:

Ах - то бјеше збиља дивно

Јато једно и јунаци,

И гле гдје ме њихов спомен

У далеки земан баци!

Ја их гледам сад гдје језде

Наспрамасе се у гомиле;

Копља су им заврнута

Иза плећи ка' од силе;

Гриве им се коњске тичу,

А пјевају даворије....

Ко ће им се одржати,

Ко л' на пут им изаћ' смије?

Одваја се један витез

На свом хату од дружине,

Па Вардара манитога

Нагони га на брежине;

Вардар вода с пјеном лети,

Брзи вал јој гору ваља,

Ал' тај витез газ не тражи

Нит' се на бр'јег он уставља;

На бијели гуњ Вардара

Слободан му хат скочио,

С оне стране под витезом

Добар коњ је испловио;

Тада момак запојаће

Без тамбуре - изгрлице:

"Гдје сте орли и гаврани

И вукови и лисице

Што у Порим липсајете

И без меса и без крви?

Погледајте каква чета

Пут Овчјега Поља врви;

Биће хране, биће доста -

Стрпите се мало само -

Ушчека ли Кантакузен

Моје смјело друштво тамо

Затрешће се Олимп стари

И Јупитер с боговима

И хероји и сви дуси

Колико их тамо има!

Богу ћемо од богова

Ми отети гром из рука,

Којијем се поносио

И одозго доље тука'!

На врх врха Хеликона

Коње ћемо истјерати

Кћери ћемо Мнемозине

Свеколике похватати,

Па ћемо их поудават'

По Србији тамо амо,

А двије - три послаћемо

У Дубровник од њих само."

Март, Минерва у наш логор

Шаторе су пренијели;

Присили их, принуди их

К нашој страни Србин смјели.

Но, пјесниче буди харан

И горди се и поноси,

Што ти треба да ти миса'

Чак у онај вијек носи,

Почем си се нагледао

И прегнућа и јунака,

Што ти славу изнијеше

Тамо горе врх облака;

Зар хероји црногорски

Икаквима изостају;

Зар пред собом к смрти, к слави

Супарника ког пуштају?

Пјесник:

Истина је, друго мила,

Никад, никад - сад ни прије

Војске не би као моје

Од в'јекова одважније;

Вазда ћу јој харан бити,

Капу ћу јој скидат' с главе -

Руке су ми њене свиле

Челом в'јенац бојне славе!

Вила:

Па зар да би да се леже

На ловоре задобите

Сад, кад ланац  јачи стеже

Руке т' браћи јадовите?....

Ах видиш ли, повијест како

Све биљежи, све набраје -

В'јерно добро и зло свако

Пасовима пас предаје.

Но још једном нек ти јекне

Докле можеш, труба бојна,

Нек ти оштра сабља звекне

И завргне с' сретна војна,

Па што буде.... Горе неће

Бити, него што је сада....

Љепшим д'јелом Душаније

Насилник ти силом влада;

Испери се на зенђије,

Па погледај око себе

Како ти се Српство слегло,

А све с надом гледа тебе!....

Прегни!... Умри!.... Није фајде;

Животарит' није твоја;

Но на коцку живот, круну,

Одлучнога врзи боја,

Па што Бог да, Мирков сине,

Од смрти је живот гори

Овај - којим сад се живи,

Него устај па се - бори!

..............................................

...............................................

...............................................

 (Ово ће се попунити

Кад усахне ова рука,

Ил' кад ми се мили народ

Од садањих трси мука.)

..............................................

..............................................

.............................................

Пјесник:

Доста.... Немој.... Немој више,

Сад не јецај - ту је доста,

Него причом од старина

Гдје 'но, друго моја, оста?

Вила:

Ми смо, друже, останули

Српског бића на час давни,

Над Србијом завладаше

Немањићи ваши славни.

Рашки један жупан мали,

Тихомилом те се звао,

Порекло је кући овој

И нашљедство неко дао.

"Брзоноги" звали су га

По хитроћи лаких нога,

Јер у лову зв'јерку сваку

Пјешице је стићи мога';

Градињи је оставио

У нашљедство земље нешто,

Коју ови с умјештином

Увелича брзо, вјешто,

А другијем жупанима

Мах одузе и области,

И потчини и поткупи

Доста жупа својој власти.

Да би био у сред земље

Сто пренесе државице

На увору у Морачу

Бистрих вода од Рибнице.

Први син се ту родио

У Градиње у жупана;

С имена га два крстише -

Зва' се Стеван и Немања.

Он кад узе власт у руке

Након смрти свога оца,

Дјело створи, чудо брзо,

Најсретнијег владаоца:

Сабра народ сав под руку

На племена испредвајан,

И створи му у народе

И положај и глас сјајан.

Цар Манојло дарова му

Још кад бјеше у Топлицу

Комад земље, што жељаше,

Прелијепу Дубочицу.

Што би српско у Хрвата

То му они повратише;

Бокељи му са Котором

Сами под скут приступише;

 - Без Боке је Српство било

Ка' невјеста без ђердана,

Или момак без челенке,

Ил' без коња од мегдана.

Ах дивна је српска Бока -

Може Босфор да засрами -

На свој земној површини

Чиме она да се сравни?

Колијевка то је славна

И јунака и радиша:

Људскоћу им не би наша'

Да би цио св'јет обиша'.

Њени смјели витезови

Лете морем, сухим лете,

Ал' крај родни никад - никад

Заборавит' они нете.

Колико их к дому вуче

Ваздух и крв, аманети,

Преданија и старине,

И хиљада веза свети',

Толико их њежно маме

Анђеоски лик им жена,

С којега су на глас биле

Из најдаљих из времена

Родољубљем Бокијељка

Надахњива мужа, сина,

Кад га справља да јој тече

Хлеб поштени из даљина;

Од ње нема домаћице

Нити боље, ни штедније,

А чистоћом и поштењем

Унакрст  је боље није -

Затим Босном свом завлада;

А кад неста Манојила,

Војска му је за Призреном

И Ниш б'јели освојила.

Пошље узе Далмацију;

Дукљу круни присвојава;

Град за градом приморје јој

Сустопице освајава.

Пошто Српство саједини

Пуно снаге и поноса,

Назив краља ласкав доби

Од Фридриха Барбароса,

Па уморен силним радом,

Пуним славе и успјеха,

Одлучи се да при цркви

Конац мирни жићу чека.

Сјајну круну скида с главе,

Стефану је сину даје,

А завјешта, да Вукану

У тал Зета сва остаје

Под именом Симеона

Монашески сан узима;

Његова га задужбина

Студеница у храм прима;

Отолен се премјестио

Код атонских калуђера,

Гдје се тврдо од в'јекова

Православна чува вјера;

Ту у старе своје дане

Хилендар је сазидао,

Гдје молитве за синове

И народ је подизао.

Дуги, славни, сретни живот

У тишини ту свршаје,

А спомен му оста вјечни

У најдаље нараштаје.

Сабиратељ српске земље

Бесмртност је задобио;

Колико је задужбина

И цркава саградио!

Он уништи богомилство

И грешне му књиге спали,

А племства му привржници

Те јереси с њом су пали.

Након тога сина два му

Стефан и Вук свадише се:

Од насљедства млађи хоће

Дио већи да понеси,

Те у народ - оцем скупљен -

Он крвави нож унаша

И са руком Кајиновом

За братску се круну маша.

С договором и помоћу

Од Хрвата и Маџара

Отечеству јадном своме

Утробице изрод пара.

Но друкчије Бог одлучи:

Брат им трећи, свети Сава,

С измирењем ове браће,

Тој недаћи на пут става

И на престо, њиме вјенчан,

Стефан оста сам да влада;

Но Андрија, краљ маџарски,

И Хенрих га цар напада;

Бјеху дошли до покоља

Него опет свети Сава

Са успјехом сретног мира

Бојни плам им уништава.

Ожени се из Млетака;

За њим бјеше красна дјева,

Властелинка из Дандола,

Благородна крв дуждева.

Па подиже храм велики,

Жичу, славну задужбину;

За тим неста - па му круна

Радославу оста сину,

А овај се с непокорства

Великаша уклонио

У Дубровник, одакле га

Свети Сава повратио,

Па га тихо наговори,

Да зам'јени бурне дане

Са мирноћом гдје у српске

Многобројне самостане,

А брата му Владислава

На престолу узвисива

Ком се небо са побједом

Над Грцима осмјехива,

Јер анђела он Јована

Цара грчког братучеда

У својијем синџирима

Као пуког роба гледа.

Он би знатан и по томе

Што са стране зивну људе,

Да краљевства богата му

Ископају разне руде.

Краљ га Урош зам'јењива

На престолу праотаца,

Но на њега татарска се

Изненада сила баца;

Скоро полу краљевине

Опусти му и опали;

Хорде дивље у Србаља

Тад нађоше отпор мали.

Затим живје у тишини

С Дубровником, с Унгаријом,

И с Грцима живје у мир

И с охолом Бугаријом.

Но зла срећа прискочи му,

Када узе Балдујина,

Братучеду, грчког цара,

Која два му роди сина;

Урођени дух отмице

Старијега Драгутина,

По склоности ујчевине,

На свог оца диже сина;

Урош у град Драч се маче

И без моћи и без круне;

Благосиља народ српски,

А старијег сина куне.

Краљ Драгутин злочест поче

Да Србија тада влада,

Али грозна грижња душе

На младо му срце пада....

 - "Аох, да сам причекао,

Па по божјем да сам праву

Врга' круну мога оца

На несретну своју главу,

А овако - што ми хоће?

Црна ми је власт и круна -

Срџба сјенке родитељске

Душа ми је јадна пуна!....

Милост, оче мучениче,

Несретноме даруј сину,

Осмјехни се првој срећи,

Твоме тужном Драгутину!

Да те могу повратити

Из прогонства и из раке,

Па да с душе и из груди

Скинем бреме грижње јаке -

Сто живота и сто круна,

Кад бих има', бих ти дао,

А вјернијем сином, слугом,

Навијек ти бих остао!"

Тако тужи и каје се

Краљ Драгутин у свом јаду,

Па предаје теготну му,

Милутину брату, владу.

Не би л' сјенку родитељску

Ублажио и небеса

Од круне се и живота

Свијетскога он отреса;

Са ужетом од кострети,

Мјесто златног свог појаса,

По кошуљи од струње се

Омотава око стаса,

Да му души лакше буде,

Муке пати, гр'јех откаја;

А Бог знаде - хоће ли му

Грешна икад гледат' раја.

Иза зла се добро јавља;

Пошље ноћи дан освиће,

Судбе боље и за народ

Ево и за Немањиће:

Краљ Милутин сретно поче

Са Србијом управљати;

Прва брига би му - јемство

Сусједима за мир дати.

Да би народ развија' се

И стекао благостања,

Сам остави зађевице

И крваво нападање.

Срб у српском дому своме

Изобилно живијаше,

Краљ Милутин над сретнијем

Српством сретно краљеваше;

С Дубровником и са папом

Дуги мир је одржао,

С Мађарима у сугласност

Све до краја он остао.

А с Грцима свађао се

Због несретне вјеренице,

Што испроси тек по гласу

Преко књиге посланице.

Палеолог када приста

Да кћер да му и заручи

И посла је сватовима

Милутин му тад поручи -

Да је неће; сјај, господство

Принцезе га грчке страши;

Раскош  такви да не могу

Обичаји сносит' наши.

Изговор је чудан био,

Ил' оправдан или није;

Свакојако он да рата

Сад доводи земље двије.

Брат несретне вјеренице

Војску води, да част свети

И разјарен на границе

Пут освете летом лети,

Ал' га срећа у праведној

Тај пут срџби не послужи

Но се опет спроћ' Србије

С Татарима он удружи,

Те велику част краљевства

И сам Призрен опалише,

А на бистри Дрим га Срби

Са успјехом уставише.

Поглавара татарскога,

Црноглавог војеводу,

Срби туна посијеку

И баце му љеш у воду.

Иза тога неколико

Завист среће зла порађа;

Стога Шишман, вођ бугарски,

Хоће с краљем да се свађа;

И сваде се два сусједа -

Милутин га побјеђива;

Па колико зло бугарско

Краљ добитник сажаљива -

Руку кћери своје Неде

Шишманову сину даје,

Као јемство пријатељства

Међу њима да остаје.

Иза тога по злу сваком

Да би Грке ублажио,

Он ј' у цара Андроника

Симониду испросио.

Какво бјеше то чељаде -

У сва царства друге нема

Ка' та млада Византинка,

Што с' за љубу краљу спрема;

Са собом је донијела

Уз сву дражест сјајна лица

И недаћу брачне среће -

намјери се бесплодица,

Усљед чега Јерина јој

Мајка поче конце плести,

Да би могла сина свога

На престолу српском сјести

Краљ Милутин сина има

Од његовог првог брака:

Слику праву дивног књаза

И војводе и јунака,

Ал' упливом младе жене

И пунице наговором,

Краљ Милутин хоће сина

Да наждене свога зором,

Да уступи своја права

Синовима Андроника,

Или ће га протјерати

Као каквог одметника.

Син се срдну, а племство му

И властела сва прискаче -

Међусобна у Србији

Крвава се борба заче.

Ал' краљева снажна рука

Насљедника побјеђива,

И ка' простог одметника

Строг отац га осљепљива,

Па га спреми у Цариград

Да тамнује у тамницу;

Сл'јепи Стефан вође узе,

Свог Душана и Душицу.

На то племство и свештенство

Краљевоме скуту трже

С молбом - сина и унуке

Да поврати изнајбрже.

Смилова се краљ и отац -

За Стефана поручује;

И у души радује се,

Да свог сина помилује;

И врати се јадни Стефан

У обадва слијеп ока,

Ал' га туга пред повратак

Стиже једна предубока.

Слијепоме два су сунца

До тад сјала у тамницу;

Видјело му јасно бјеше

У Душана и Душицу;

Угасну му сунце једно -

Душицу му смрт отима,

 - Те мрак тежи родитељског

Његовог се срца прима.

Милутин је велик био,

И муж мудар и одважан,

И за народ мучећи се,

Успио је - бити снажан,

Ал' са сином несугласност

Држим, да је другог вида,

Што би њему рад шурева,

Насљедствену круну скида'?

Ко зна?... Можда с пуницом је

И за себе преговара'

И с мудријем Грцима се

За источну круну вара'....

Свакојако сујета је,

Ил' слијепа љубав била

Узрок свађе, што је оца

Са Стефаном завадила.

Грехота је у сва доба,

И у нова и у стара

Суд изрицат', без чистине,

На једнога господара!

Па кад ништа даље не знам

Овдје ћу се уставити

На час, кад ће Стефан оца

На престолу зам'јенити.

Милутин је штедан био -

Крв му српска бјеше драга;

Да уштеди капљу више

Он не жали свога блага;

Без невоље, чувао се

Да кап једну не пролије,

Па војнике туђе нај'ма

Да се за њег туђин бије;

Имао је под свој барјак

Са свих страна најамника:

И Француза и Швајцара,

И пјешака и коњика.

Силни, зорни и држани

Корисни су њему били,

Ал' кад Стефан стаде владат'

Они су се побунили;

Мало им се учинило

На длан примит' српско злато,

Но Србију ста да хара

Разуздано оно јато.

Краљ их нови брзо свлада,

Нешто од њих задржава -

Оно друго, оно горе

Из државе отјерава.

Драгутинов син Владислав

Иза тога напада га -

И њему се нешто крива,

Док црнога нађе врага.

И брата му Константина

Дух злочести наговара,

Да му сваке неприлике

У почетку владе ствара;

Бјеше чете подигнуо,

Стефанове исте чете,

Но на бојно поље с братом

Смрт праведна њега срете.

Кад чу за смрт Милутина

Цар бугарски Михајиле,

Без љубави наспрам Неде,

А слијепе пунан силе

Одиву  је Немањића

Без повода одагнао,

Без обзира да л' ће Српству

И роду јој то бит' жао,

Па ка' момче руку проси

Кћери млађег Андроника,

Прелијепу Теодору,

Што истоку бјеше дика.

И то му је мало било

Но с' Грцима преговара,

Да на краља и Србију

Рат поведу, оба цара.

И војске им смијешане

Код Велбужда починуше,

И најприје ходит' шћаху,

Да краљевство српско сруше,

Но их Срби дочекаше

 - На њину је страну правда -

Сила грчка и бугарска

Под мач оштри српски пада.

Тог стравичног  јунак дана

Краљ је Душан млади био -

Веле, да је својом руком

Михајила погубио.

Бој се сврши на част Срба

А Струмица мутна лети,

Мутна шуми и крвава

Од жртава зле памети.

Сестру Стефан своју Неду

У Бугарску опет враће,

Гдје се више сумњат' неће,

Да л' вриједне има браће,

А сина јој Александра

На бугарски престо меће,

Ка' с добријем сестрићима

И сусједом он живјеће.

Све су ове неприлике

Са успјехом савладане,

Ал' будућност краљу спрема

И још много теже дане.

Покрај мањих зађевица

Истих Грка и Маџара,

Дубровник му кад и када

Неприлику коју ствара,

Ал' се с мудром републиком

Опет братски краљ нагађе;

Да јој коју повластицу,

Кад за опште добро нађе,

Но га жалост веља чека

У његове старе дане,

Те му тугу за вид очни

И срчане вр'јеђа ране;

Са Гркињом, другом женом,

Он Синишу сина има,

Па краљица, пошто пото

А у пркос свим Србима

Хоће сину да зајемчи

Круну с главе Стефанове,

И у закон од насљедства

Да основе стави нове.

Краљ ли био како силан,

Или други ко му драго,

Тај је паски погинуо,

Па да има св'јета благо -

Ако женску папучицу

Мушком ногом не погази,

Тог чекају многе бруке

И срамоте и порази.

Што је жена? - Али нећу -

Знам што сам ти говорила

Жена, је ли? - Ах, жена је

Много зала учинила! -

Народ, племство и свештенство

Душанова не да права

Но на краља и краљицу

Једнодушно свак устава.

Из двора је Неродимља

Краљ с краљицом умакао,

Ал' у Петрич у руке је

Устаника брзо пао.

Би одведен у Звечане,

Гдје без знања насљедника

Војска уби тужног краља,

Као кавог одметника.

Каква грозна судба стиже

Доброг, мирног владаоца;

Што поднесе, што дочека

Од жене му, сина, оца!

Од постанка до нестанка

У прегоне и у чуда....

Он подиже храм велики

И љепотом на глас свуда;

Дечанска ће велељепност

Остат' вазда Српству дика

И име ће свето славит'

Звечанскога мученика.

Душан сједе на престолу

У свом двору у Сврчину;

Од народа и свештенства

Сабрао је ту скупштину,

Па се круном праотаца

И порфиром краљ окити,

У свакога ули наду

Да ће силан и прав бити.

Пограничне зађевице

У бризи га некој држу

Из почетка, па га често

Од нутарњег рада тржу.

Рим Маџаре наговара

Да с' у српске после плету,

И лет младог српског орла

Штогођ мало да помету,

Али Грци и Бугари

И Маџари и Рим сами

Нагнаше се на дјетића -

Не успјеше ни црн' ками;

Све растјера, све растуче,

У сусједе страх улива;

Град за градом грчке прима.

И сам Солун опкољива.

Бановину Босну парча

Сву на своје војеводе,

А границе  државе му

Два му мора купљу воде.

Заман Оркан војску дава

Тасту своме Константину,

Кад краљ млади погибију

Спрема Грку и Турчину.

Ал' нехарни Кантакузен,

Ком је Душан помагао

Све докле се грчког трона

Из прогонства докопао,

Потстица је изновице

Запад, исток и комшије,

Но с успјехом млади краљ се

На све стране земље бије.

Сад с Лудвиком маџарскијем

Копља ломи на Дунаво,

Од сјевера међом ставља

Те ријеке њедро плаво,

Па ето га с јунацима

Гдје Београд попуњава,

Да се Маџар од напада

На Србију устручава.

Дунав плави и два мора

Пространу му земљу квасе;

Царским в'јенцем чело кити

И Цар српски он назва се.

Па када би одахњива'

Од оклопа и од штита

С науком се он бавио,

И многе је књиге чита'.

Дознао је да је темељ

Моћ и сила свих држава -

Правда кад се овијана

Народима у њих дава,

Храмовима дивног царства

Самосталну ставља главу,

Да патријарх на олтару

Српском Богу поје славу;

По томе се одлучио

Да посјети Дубровчане

Што захвалит' мудром раду

Свом проводе сретне дане;

Примају га кнез, властела

Као госта омиљена

Сва је мала република

Да га срете измиљела.

Он се диви сретном граду

И богатству ту што сјаје,

Из харности тог дочека

Мљет са Стоном Цар им даје.

Видио је том приликом

Да не лежи све у сили -

Радом су се и вјештином

Дубровчани прославили.

И њихов је савез тражен

Од држава великијех,

Помоћ њина није била

На одмету најјачијех.

По излету томе малом

Мислио је сједет' с миром

И излит' му благодати

Цијелијем царства широм,

Него опет сплетке грчке

И немири и трзања,

Унутрашње њене борбе

И гдјекоја нападања -

Одлучише силног Цара

Да он лично ред постави

У развратном Цариграду

Од истока свега глави.

И у мисли да ће сјести

На трон сјајни Константина,

Са краљевском круном круни

Он Уроша свога сина,

А државу раздијели

За војводе на области,

Па укупно сви да буду

Под Уроша краља власти.

Иза кобног тога чина,

А пун тврдог поуздања,

Пошто војску силну скупи

Из царства му са свих страна

Цар ће Душан узјахати

Пред том војском, коју није

Још балкански полуострв

Бјешње гледа' и зорније.

Македонска плодна поља

Задрхташе под копита;

Како неће? - с којом жељом

Пут Стамбола Србин хита!

Као крила да је стека'

Сваки јунак журно јаше,

А на змаја што их води

С поуздањем погледаше.

Ја сам оног истог пута

У логору нашем била,

Дању сам се изнад војске

На бијела крила вила,

А ноћу сам ноћивала

Под шатором код гуслара,

Што на славу и побједу

Чаром пјесме наговара.

Тако смо се помицали

Од конака до конака;

Весели нам дани бише,

А весела и ноћ свака.

Под Деволи једно вече,

Премда трудног није било

Да се мало отпочине

Шаторје се поперило.

Каква треска и играње,

Какве пјесме, каква хора....

Једва их је утишала

Са истока рујна зора,

Па та силма младост заспа

Теке мало у свануће

По ливади мирно, слатко,

Ка' у своје да је куће.

Неки лежи без оклопа,

Други опет с оклопима,

А сви расап Цариграда

У својима виде снима.

Сунце их је разбудило,

Ал' је нешто потавнило

И мало се задоцнило,

Ил' за облак посакрило.

Суморан је дан свануо,

Суморан је и стан ц'јели,

Не пјева се више пјесма,

Нит' ко црни, ни бијели

Ни цареви пернатури,

Нит' његови доглавници,

Нит' војводе нити слуге,

Нит' од службе копљаници -

Као јучер не лећаху

Око царског сад шатора;

Ваљда нешто необично

Збивати се под њим мора.

А његови хитри коњи

Вриском вриште, отржу се,

И гласови од керова

По логору разлежу се.

Лахорова лаких нема

Алај барјак да развију,

Неке птице као чавке

Над логор се царски вију.

Свак му гледа пут шатора,

Сваког кобна слутња стеже,

Док Вукашин с три војводе

Из најбрже у њ' уљеже.

Шта је.... Шта је.... Боже, шта је?

Свако живи питат' стаде -

Док тробојни барјак с орлом

На ливаду росну паде,

А лелеци од војвода

Свилен шатор растресоше,

У тисућа осамдесет

Срца тугу изнесоше!

Шта је било - већ свак знаде;

Једногласно свак закука;

Свако јади, свако плаче,

Сваког спопа тешка мука;

Ту с' јунака коса трза,

Парају се мушка лица -

То већ није збор орлова,

Но поворка покајница.

Од јада се копља ломе,

Сабље бритке пребивају;

Сви су нагли мртво т'јело

Да царево целивају.

Главари су окупљени

Сјетно сјели на ливаду -

Изгубљени, погинули,

Напустили сваку наду.

Вукашин је међу њима,

Лазар, Деан, син му Жарко,

И Војислав и Никола,

И Југ-Богдан с' старим Бранком;

Питају се: што ће сада

Од велика зла општега,

И без Цара, и без вође,

И од рата и од свега.

Вели Лазар: "Ја бих браћо,

К Цариграду да хитамо,

Па да нашег у Софију

Сахранимо Цара тамо;

Нема љепше укопнице

За нашега господара

Од Софије, задужбине

Источнијех славних цара!

Гдје мишљасмо крунисат' га

Свем истоку да царује,

Ондје нек му бар јуначки

На в'јекове прах вјекује!"

Југ се Богдан са Лазаром

У тој мисли саглашује:

У Цариград да се носи

Царско тијело - мило му је,

И још рече: "Да с' поручи

Из најбрже за Уроша

И очину власт над нама

Да прихвати - чим би доша';

Душанова да ми сина

Послушамо ка'Душана,

Па управо к' Цариграду

Ми сви за њим - он пред нама,

Јер царева сјенка би се

На нас свијех расрдила,

Кад се не би сада овдје

Моја миса усвојила;

А ево нас пред Цариград -

Повратишта дома није,

Нако веља да је штета,

И за образ најружније!"

Но, пјесниче кад ти причам

О несретном том случају,

Све грозоте оног часа

Преда мном се размотају;

И сад видим Вукашина

Са Плакидом гдје шапуће,

Гдје вијеће наговара

Моћи царске на расуће,

Па ће рећи: - "Сви сте чули

Умирућег вољу цара,

По којој сам именован

За врховног поглавара;

Док Урошу предам владу

И оца му завјештаје

И над војском и над вама

Управа ми сад остаје,

Па ја држим, да је боље

Оканит' се Цариграда,

И ми дома да идемо

Па ма ђаво у њем влада'.

Ти, Лазаре имаш Сријем;

Ти Захумље, Војиславе;

Деан, Жарко на челу су

Македонске од управе;

Ти, Никола жупан  јеси

Касторије и Трикале;

Ти, Плакида, имаш Охрид

И још неке жупе мале;

Ти, Богдане, куд би хтио

Још са својом снагом старом?

Љепше ти је живјет' с миром

Међ' Серезом и Вардаром;

Бранко, Гојко и Угљеша,

Што би хтјели ви тројица?

Мале су вам зар области,

Ил' вам ј' уска поткутњица?

Ти се, Бућо, нешто срдиш

Као да ти право није?

Ти при двору бићеш исто,

Оно што си био прије.

Свијема је вама дивно

Сви по себи цари мали,

Но видите какво бреме

Послова се на ме свали!

Ал' што ћете? - Цар је тако

На самрти одлучио,

Вољи царској и посмртној

Противит' се ко би смио?

Те стога се опремајте

И још ноћас да се креће -

Сјутра дома; к Цариграду

Ова војска ходит' неће!"

Па кад нови дан освану

С мртвим т'јелом војска крену;

Не, не - ах - не к Цариграду,

Но к' Србији и Призрену,

А на пустом ја заноћих

Под Деволи пољу сама;

До поноћи Богу сам се

Обраћала молитвама

Да заштити српски народ

И цареву душу спасе,

Докле коло злих духова

По поноћи разигра се;

Стара српска несретница

Неслога се разиграла,

И у хоро браћу своју

Раздора је сва позвала.

Од грдила тога скупа

И задаха пакленога

Побјегла сам прије зоре

И исхода сунчанога;

Тужна, јадна и жалосна

У Зету сам добјежала,

Гдје сам горе за грђијем

О Србији набрајала;

Слушала сам чим је војска

Сахранила свога цара,

И Уроша прогласила

За српскога господара

Сва је прсла тамо амо,

Свак на своју страну стрче

Душанову јуначкоме

И несретном царству мрче!

Великаши ти се тјеше,

Себичност их миче глупа;

Ни обичног родољуба

Не ваљају - сви ускупа.

На жалосну самосталност

Области им сваки см'јера;

Свак би готов одврћи се

Царевине од стожера,

А млад Урош моћи нема,

Ни мудрости, нити духа

Разузданост да приведе

И до реда и послуха;

Но се наша' без никога

На кормилу српске лађе

И свједоком жалоснијем

Међусобног  зла и свађе,

А с поља га напануо,

Наговором опет Рима,

Краљ маџарски Лудвик - хоће

Насљедство му да отима.

Но још свјежи мах Душанов

Краља врати маџарскога,

Те ни корак не очепи

Од земљишта тад српскога.

Синиши му стрицу даше

Војску Грци и Бугари,

На синовца нејакога

И Србију да удари.

Но и томе одоље се;

Синиша се грдан врати,

Да се каје што му хтједе

Отечеству свом да рати.

Затим с југа власници га

Заусопке напуштају,

С областима цијелима

Невјере се те предају.

Изновице Грк с Турчином

На Србију нападају

Ка' гаврани - да Уроша

Младог царство распарчају,

Но остаци духа, среће

Великога покојника,

У груд'ма се нахођаху

По гдјекојег још војника,

Те се свему одољива

У тренутку тих недаћа,

И Србији когод рати,

Грдан с ње се дома враћа;

Још домаћим злотворима

Да се може одољети,

Расап би се отклонио

Царевини што пријети,

Но несретни Вукашин се

Поткопао царства срећи;

Од свих царских преимућства

Отео је дио већи.

Ко Урошу в'јеран бјеше

Зликовац га тај отклања;

А својијем присташама

Он њихова мјеста храња.

Сам биједан Урош оста

Са именом празним цара

Кад се они пас попиње

За српскога господара!

Пошто видје на чему је

Моћ, углед му и држава,

Да побјеже код Лазара

Сиромах се одлучава,

Но ни милост, ни помоћи

Сријемски му кнез не пружи,

Да се против Вукашина

С њим одупре и удружи,

Но се враћа ка Призрену

Без надања и успјеха -

А ту судба најгрознија

Несретнога цара чека.

Не би доста Вукашину,

Ком' краљевство Душан даде,

Да му сина злоталишна

И осами и покраде,

Но га у лов још заводи -

Да му царску крв пролије;

у злокобну Некудиму

Најпосље га он убије. -

Пјесник:

Гдје сте дуси осветници,

Гдје си правдо светог Бога? -

Свети цара, народ свети

Од крвника крвавога!

Кућо славна Немањића

Ето ти се траг истражи -

Теби, која два вијека

Српство спаја, Српство снажи;

Гдје су твоје војеводе,

Гдје ти свеци, гдје јунаци,

Гдје је Душан, и сви гдје сте -

Да се грешник у хад баци!

Је л' Вукашин грешан само

Свијеће ти утрнућу....

Или има помоћника

На те, кућо, у расућу?....

Загрмите, Немањићи

С анатемом на грешнике,

Али народ поштедите

Кун'те само издајнике,

Па ми сада дозволите

Завјековној покајници,

Да в' орошен сузом в'јенац

Руком ставим на гробници,

А у вјечност и блаженство

Сјећајте се првих душа,

Подвиге вам што сл'једише -

Ко вас љуби, ко вас слуша!

Вила:

Хоћу ли ти даље причат'

О поворци дугој зала

Што се судба над Србијом

Немилосно завезала,

Или ћу те поштедјети

Од сујете и јадања

За народне тешке муке

И пропаст  му и страдања,

Или ћу се на лагана

Крила моја ударити,

Па се гдјекод око Зете

У пештери којој скрити?

Од Немање до Уроша

Да ту нижем славна дјела,

И да из ње не излазим,

Нити гледам дана б'јела -

Док се опет царство споји,

Док се други Душан роди,

Доклен ти се цио народ

Не састави у слободи.

Пјесник:

Не штеди ме, друго вило,

Народно је срце моје;

Какве муке нове, старе

Записане у њем стоји -

Би се друго самрвило,

И препукло у мрвице,

Да крепости у њ не храним

Божанствене узданице.

И ја нећу, нити могу

Никад, никад вјеровати,

Да мој мили народ неће

Добро једном дочекати;

Он је чисто посртао,

Посрнути и још може,

Ал' његовом силном духу

Бог ће једном да поможе

Гроб, што душман њему спрема,

Сад бијесан и у срећи,

Ако Бог да - он ће први

Са покором у њег' лећи!

Животан је српски народ

И још су му дуги дани;

За зло злијех - а за добро

Човјечанства Бог га храни!

Па што би се онда крила

По пештерам' у планине,

Него народ мој слободи

Са облака из висине;

Свакоју ми душу пази,

Гусларе ми надахњивај,

Па о скорој и о бољој

Будућности, друго, снивај!

А међутим без зазора,

Да ли ће ми тешко бити,

Причај даље по Урошу

Што ће народ претрпити.

Вила:

Твој је народ лавске ћуди,

Опази ли крви, меса,

Глас му простор у пустињи

И све што је живо стреса,

Док на једном не удари

Очигледно, дрско, смјело

На све благо и чуваре

И на ц'јело једно село.

Па кад ти ме наговараш

Да га пјесмом надахњивам,

И о бољој и о скорој

Будућности да с њим снивам,

Дед' ти мало, о пјесниче

И војводо и главару,

Острви га с мало крви -

Наклоност му тргни стару,

Па сам ће се зачудити

Животу му, моћи силе,

Када би му лавске страсти

Крв и месо раздражиле -

Пјесник:

Ко зна, вило, што ће бити,

Дни и ноћи што доносе?

Изубаха крвљу често

Зелена се поља сросе!

Но сад казуј, је ли круна

Вукашину сретна била,

Или му се, убојици,

На тјемену размрвила?

Вила:

Отетом се круном није

Дуго Жура поносио;

Цело му је брзо худо

Ливен топуз распучио.

Бјеше злобан таман сио

На престолу пуну славе,

Који бјеху уздигнули

Немањићи, мудре главе,

Па се у крв и зло дао,

Не мири га мјесто свето

Као но ти што се вели:

Што ј' отето - то проклето.

Тјера племство и затуца

Ка' скитачу кад запане:

Кад је јачи - најрадиј' је

Властелина да напане;

Без обзира на заслуге

Кроз вјекове добивене,

Махом хоће она сорта

На кућиће да пождене. -

Галипоље бјеху Турци

Мало пред тим освојили,

Отолен се у Једрени

И Филиби утврдили;

Ту скупише вељу војску

На Србију да ударе,

И ето је на Косово -

Мучки дође иза Шаре.

У великој неприлици

Вукашин се опак нађе,

Па властелу запомога -

Од  једнога к' другом зађе.

Ко се не би одазвао,

Када роду пропаст пр'јети;

Ко ће прије од властеле

На Турчина да полети?

Од свакојег српског краја

Властела је сва тренула,

И за злијем Вукашином

Пут Косова окренула.

Књажеви су ту Балшићи,

Сијерчићи, Орловићи

И бошњачко старо племство

И поносни Љубовићи;

Не за хајтер Вукашина

Него дома ради спаса

Српско племство на Косово

Ка' орлова јато стаса.

Бој почеше с Азијатом

Чим доспјеше, сложно, снажно,

А Турци их дочекују

И јуначки и одважно;

Погоне се по Косову

Срб и Турчин горе доље;

У том боју најпрвоме

Срб Турчину преодоље.

Тисућа је тамо тридест

Пало силних Азијата,

А и Срби пет тисућа

Рачнају мање брата. -

Разб'јен Турчин пут Бугарске

Отиште се с остацима,

Но Срби их сложно прате

Све у истим корацима;

Нагнаше их на Марицу,

Но газ Турци погодише.

С ону страну ријеке их

Већ отолен не гонише.

Уморни су - попадаше

До обале по равници

Да ноћ једну отпочину

И пјешаци и коњици,

Па ујутро да подране,

Да душмана даље гоне

До под само Галипоље,

Па у море да утоне.

Но друкчије би суђено;

Разбијема турска војска

У поноћи прибрала се,

Па на Србе ударила

Изубаха у сан тврди,

А под завој ноћи црне

Као муња из облака

На ноћиште српско грне;

Наста сјеча у мрак густи,

Ко ће видјет' ко надјача?

Вику, цику урнебеса

Преваљује клепет мача.

Срб узмиче пут ријеке

Ал' јој на газ не погађе,

У плов млоги уложио

Да животу спаса нађе;

За чојка се човјек хвата;

Кога оштри мач не коси

Тога бујна вал Mарице

Ил' завија ил' проноси.

Румени се зоре зраци

На истоку зачудише,

Када лице Маричино

Руменије опазише,

А побједом јучерашњом

Овјенчана војска неће

Те зракове већ гледати,

Нити сунца, бож'је свј'еће.

Један чопор само од ње

Те је с муком препливао

С Вукашином с оне стране

У дивље се бјегство дао,

Па несретни тај остатак

Не зна гдје је, не зна пута

И онако, гдје ко хоће,

Сам по вољи својој лута.

И Вукашин грешни исто

Од грмена до грмена

Потуца се с једном слугом,

Докле доспје до Чрмена.

Под бременом труда, јада,

И жеђа га страшна мори -

Ка' за круном што жедњаше,

Утроба му ватром гори,

Па кроз шуме и планине

Лута као зв'јер манити,

Не би л' врело опазио,

Да би мога' с њега пити.

Нема воде.... Па у јаду

Под једну је јелу сио,

А очи је пут Марице

Са бријега управио:

"Еј, Марице, пресахнула

И рибе ти поцркале -

Жао ми је добро на те,

И на твоје плаве вале;

Браћу си ми подавила,

Мога Гојка и Угљешу,

Много Срба и од племства

Половину и то - љепшу;

И с њима сам трудно мога

Правдати се за Уроша,

Ког ме сјенка осветница

Свуда прати, куд бих поша;

И сад ми се чини, да се

Око ове јеле мота -

Круну тражи, а мач трза

Врх главе ми и живота.

Амо, слуго, држи цара!....

Ево круна, дај ми воде!

Ах помагај! - Урош хоће,

Да ме овдје сад прободе!"

Па се свали покрај јеле

У трзању и грозници,

А Никола више њега

Топуз држи у десници.

На прси му Немањића

Грб опази под кошуљу,

Па топузом у врх главе

Ону грешну стуче хуљу.

По поразу српске војске

И по смрти Вукашина

Стиже народ свака мука

И невоља зла судбина.

Ударише неродице,

Неред, муке, глад и вуци

И болести и зло свако,

Помор страшни и хајдуци.

На гомиле народ лежи

Несахрањен на улице

Без помоћи, ни молитве

Нит' хришћанске укопнице.

И пашчад су подивљала,

Нападају на све стране -

И домаћи са муком се

Од напасти њине бране.

Та је мука и свештенству

И властели дотужила,

Па је сабор цркве глава

У Пећ с њима одлучила.

Да изберу себи цара,

Ред у земљи да поврати,

И сви сложни на скуп бише

Кнез Лазару круну дати,

Само сину Вукашина

Јунаку се Марку крива,

Е ка' оца за круну га

Вуче пуста жеља жива.

А ко не би краљ бит' хтио,

И порфиру огрнути?

За то Марко покушава,

Да тај сретни сабор смути,

Но му људи не дадоше,

Да велику крв замеће;

Сви рекоше - да за краља

Краљевића Марка неће.

Од иједа и срамоте

У турско се коло баци -

Што и данас љуто жале

Поштењаци и јунаци,

Јер је Марко чудно храбар;

Мајка му је сестра била

Јединица у сокола

Војеводе у Момчила,

Приступан је сваком бива'

И поносит не бијаше,

А у крчми од другога

Вино боље испијаше;

Сјеновит је човјек био,

И с њим сам се братимила,

Но кад шћаше сркнут' више,

На јаде сам од њег' била;

Коња јаха чудновата

Ка' сам што је чудан био;

Шарац му је као и он

Мјесто воде вино пио;

Турцима се удварао

И држао и свађао;

Сиромаха и нејака

Он је често заштићао;

И сад - веле - негдје живи

У Урвину у пећину;

Маховину Шарац гризе,

А он спава уз мјешину.

Пошто круну Лазар прими,

У Призрену сједе граду,

Над Србима жељним правде

У рукама узе владу.

Са висине свог престола

Он положај царства схвати

Са најбољом жељом, на ком

Није лако мировати.

Царство му је на погону

Од истока и запада,

Тешко га је сачувати

Од прегона да не страда;

Умирућем Цариграду

Османлија моћ обнавља

И Јевропи устрашеној

Немилим се гостом  јавља.

Не би запад канио се

Да Лазара подржаје,

Да источна вјера њега

Од латинске не раздваје.

Срб сам оста, лицем к лицу

Најсмјелијем освајачу,

Чије хорде ка' облаци,

Иду запад да потлачу.

Просв'јећено човјечанство

Вј'ерну стражу напуштава

Рим га смета да Србину

Сад ил' никад помоћ дава.

Наспрам тога - што ће Лазар,

Нако муке сам да пара,

Кад надања више нема

Од хришћанских господара.

Зло је земљом неизвјесну

И крваву играт' игру,

А горе је ланцем стећи,

Па ј' у чељуст бацит' тигру.

Те ка' јунак решава се

Немогућност покушати -

Са Србијом сам изаћи

И Азији отпор дати.

Са одлуком царевом се

Сва држава српска слаже,

И на борбу очајничку

Једно, друго, све нанаже.

Зађевица готова је;

Султан Мурат мира неће

Са тисућа триста војске

На Србију ето креће.

Силан сједе на Косово,

Па Лазару књигу пише:

"Једна земља, а два цара -

Подносити није више!"

Господар се српски спрема

Изневјерен од хришћанства,

И сам ето истиче се

Носиоцу од тирјанства;

Војску купи, па је храбри

И примјером укрепљује,

За одбрану дома, вјере

Погинути мило му је.

"Очајничка борба наша

Остануће жиг на лице

Од Јевропе, сад хришћанске

Очигледне издајице,

Но на ноге, ко је витез,

Од живота смрт је слађа

Ко за вјеру даје главу;

У боју се свијет рађа!"

И Срби се окупљају,

Сви пунани узданице,

Причешћем се причешћују

У храм свети Грачанице,

Ка' оно ти кад су прегли

Да добију ил' погину

Теке јарам да не виде

На милу им отаџбину.

Еј, каква је српска војска -

Хришћанству је ц'јелом дика -

Сва од цара до војводе,

Од војводе до војника

Надахнута сваколика

Једном мишљу и прегнућем,

У срећу се свако узда,

И јунаштву своме врућем.

Од турске је бројем мања

Неколико барем пута,

Ал' је стеже дух јединства

И уредба царска крута.

Наспрема се војске двије

Стојале су пет недјеља:

Стан је турски нијем био,

А српски је пун весеља;

Често су се истицали

Мегданџије с обје стране,

Главама се мијењали

И дубоке текли ране.

По исходу и опиту

Тих крвавих састанака,

Гдје побједу Срб отима

Из витешких турских шака,

Ка' по духу, распореду

Сакупљених виших сила,

Рећ' се шћаше да побједа

На српску би страну била.

Но, ах сад чуј, пјесниче,

Што се овој војсци спрема....

Али нећу - нако рану

Да т' отворим без мелема....

Пјесник:

Причај, вило, не прекидај,

Све истину причај голу;

Ја сам човјек - и до сада

Поднио сам многу болу!

Вила:

Вазда кад је српска војска

У походе одлазила,

Битке није заметнула,

Гдје нијесам и ја била,

Па и овог пута ја сам

Видијела сврх Голеша

Кад се турска с' српском силом

По Косову помијеша.

Но пред бојем гледала сам

И уходе гдје се снују,

И два чојка тајно да се

Из логора преписују.

Вук Бранковић, зет Лазарев,

Своју душу врагу дава -

Да ће издат' домовину

Мурату се обећава,

А за услов - ово ново

И проклето чудовиште -

Са тастове главе круну

У султана турског иште.

Нагодба је учињена:

Вук Бранковић род издати,

А по битки - султан њему

Да ће српску круну дати.

Вук имаше пашенога,

Лазарева другог зета,

Кога храброст, мах у војсци

За тајну га миса' смета.

Па да боље укрије се

И сигурни успјех стече,

Кад цар сједе за вечеру

Полако му ово рече:

"Ја се бојим, господару,

А жа' ми је што ћу рећи,

Да ће ноћас зет Обилић

У султанов стан утећи;

Биће скоро мјесец дана

Све шурује са Турцима;

Вјеруј, царе, нешто крупно

Са Муратом Милош има;

Страже су ми принијеле:

У ноћ свако када спава

Да се Милош два три пута

Међу војске с неким става;

Но издајству на пут стани

Доклен ти је још у руку;

Не шћеднеш ли - знај лијепо -

Дочекаћеш вељу муку;

Ил' га предај ноћас суду,

Ил' затвори у тамницу,

Или уби, ил' објеси -

Као сваку издајицу,

Или друго, царе, чини,

Очевидно зло претеци,

А ако је теби мука,

Ти вјерноме Вуку реци,

Па ћу све ја учинити,

Што је право и што треба -

Врх свега је отечество,

А оно је спрама неба!"

 - "А ја држах, Вуче зете,

Да је Милош узданица

Овој војсци; а да није,

Ка' што кажеш - издајица

Свакојако за бој сјутра

Наредбе су већ издане,

Борба ће се отпочети,

Чим Видов-дан нама сване,

Па с Муратом ко год био,

Нека буде, бит' му може

Један човјек, једна душа

Наудити нам не може,

А ноћас сам на вечеру

Сазва' моје великаше,

Да у славу Видов-дана

И побједе сјутра наше

Наздравимо домовини

И њенијем јунацима,

Што ће Турке добит' сјутра,

Па и више да их има!"

И узбуђен цар прухваћа

У рукама златну купу,

Па овако зборит' заче

Војводама на окупу:

"Здраво, браћо и јунаци

И стубови царства мога,

Славне вође окушане

Војништва ми витешкога,

Дан стравични сјутра свиће,

Бог зна што ће донијети;

Ко ће сјутра жив остати,

Или ко ће умријети!

Ја наздрављам свему оном,

Што се сјутра збити има,

И напијам српској слави,

Или нашим гробовима!....

Здраво, Јуже, мој витезу,

Здраво, Вуче Бранковићу,

Здраво, шуре Југовићи,

Здраво, Бане Страхињићу,

Здрав, да си ми Косанчићу,

И Милане од Топлице,

Искрај сваког добра мога,

Обилића - издајице!

Еј, Милошу - куда скањаш

Искрај сваког добра мога,

Ком одлазиш из средине

Овог јата витешкога?

Цар не може свако бити;

Ал' си са мном орловао

Одкад сам ти Вукосаву

За љубовцу ћерку дао:

Нећеш мога добра наћи

Код Мурата, ни Турака -

Брзо вену свјетске части,

Никад образ од јунака!"

На здравицу страшну ову

Најсмјелиј' би зан'јемио,

Али Милош - неће Милош,

Но је цару одздравио:

 - "Цар си, царе, у власт ти је

И животи и част наша,

А што велиш у Милошу

Издајника да си наша' -

Потвора је, вјеруј Бога,

Вјеруј твојој вјери, царе,

Вјеруј мени, твоме слуги,

И твом зету, господаре;

Прав сам као сав мој живот,

Прав сам као правда иста;

Савјест ми је спрема теби

И спрам Српства - мирна, чиста!

Мјесто круне сјајне твоје

Обилић ће - вјеруј ово -

Сјутра зором убрат' в'јенац

Неувели на Косово!

Ти си јунак, па се вараш,

Прецјењујеш твоју снагу;

С овом војском одољети

Нећеш моћи српском врагу;

Пануће ти с главе круна.

Истрће се твоје власти,

Ми све ћемо изгубити

Осим једне само части!

Ко се нада, да ће добит'

Тај се вара поуздано

Ема сложно на Турчина

Ударимо сјутра рано;

Па ти, царе, и господо,

Јуришите са свих страна;

А божју вам вјеру давам

Ја ћу почет' - на Султана.

Сад у здравље твоје, царе,

Војвода ти и војника,

И овога мача мога,

Круне српске осветника!"

Чашу попи, па је баци;

С побратима два устаде

Иза стола царевога,

Па у црни мрак упаде.

Та га кобна моћ предаје

У наручје славног дана -

Обилић је освануо

Код шатора од Султана.

Пред војводом онаквијем

Тај се шатор не затвара,

Но га Мурат одмах позва,

Да се с њиме разговара.

Појави се Обилића

Султан и сви Турци диве                        

Поносито кад уљеже

Под шатором од кадиве.

Он не гледа пут ћилима

Ка' обичне убојице,

Но Мурата право мотри

У просиједе обрвице.

На паше се не осврће,

На везире и ћехаје,

Ни на мале капиџије -

За све Милош то не хаје.

Чека, Султан да говори -

Пристојност га одликује:

Ко с' у души отмјен роди

И свршетак отмјен му је.

Мурат поче да га пита:

"Зашто Лазар оклијева;

Зар се узда да ће остат',

Ил' о другом чем' снијева?

Кад је пророк наредио

Да се моја шири влада,

Ево, бива, војеводо,

Од истока до запада,

Па он да се мени држи,

Мом оружју, мојој сили;

Збиља сте се узнијели,

Или власи помамили!

Од истока пратим сунце,

Пратићу га до запада

И морски му конак видјет',

У ком сваку ноћ упада!

Срднем ли се и на њега,

Годићу га са топузом -

Куд' ли нећу христијанство

Крвљу облит' и са сузом?!"

 - "Хришћанство ће живјет' дуго

Славећ' свога Спаситеља,

Ал' од сада нека има

Једног мање гонитеља!"

Па пламени мач истрже,

На цара се залетио -

Све од паса, па до грла

Султана је распорио;

Сто сабаља, сто ханџара

И кривијех јатагана,

Што Милошу ударише

По животу смртних рана.

Два његова побратима

Пред шатор се сами боре,

Док и они утонуше

Под арапске чете море.

Узбун и зло на Мазгиту

Турци вјешто укривају,

Султаново мртво т'јело

Црним велом завијају.

У толико око Лаба

Бој се поче и Ситнице,

Свадише се са турскијем

Прве српске извиднице.

Од Мрамора до Јавора

Десним крилом до Сазлије

Књаз Бајазит с Али-пашом

Бој са српском војском бије.

Према њима бан Страхињић

И Орловић Павле стоју;

За Србе су дуго били

Сви успјеси у том боју,

А лијевим од Ћуприје

До градића од Звечана,

Сва је бојном маглом била

Покривена ова страна;

Син Султанов, млади Јакуп,

Мусићу се ту опире,

Са примјером своје храбри

И ка' муња свуд допире.

На средини под Мазгитом

Мртав Мурат гдје лежаше,

Ту су чете уређене

Ваљанога Игит паше;

За њим стоје опет друге

Беглер-бега Тимурташа,

За плећима коме стоји

С војском јаком Хајдар-паша.

Ту су други беглер-бези,

И Евренос ту је стари,

И све махом Муратови

И прваци и главари.

Гдје ће Лазар но на цара;

Не зна да је погинуо,

Ни с Милошем што је било,

Још не бјеше ништа чуо. -

Право јаше пут Мазгита,

За њим цијеђ од јунака,

Влатко Вуков, храбри вођа

Херцеговца и Бошњака

И Југ Богдан ту је стари

Са синов'ма, војводама,

И Крајимир Оливеров

Области му са четама;

Војиновић витез Мирко

У најпрве с царем јаше,

А војска му у буљуке

За плећима сва иђаше.

Бранковића бјеше посла'

С пет хиљада оклопника

Од Голеша да замине

Бајазита насљедника,

Па у доба најзгоднија

Да му удри изненада,

Како не би цару оцу

Доћ' у помоћ има' када.

Војска војсци примиче се,

Средина је спроћ' средине -

Гину Турци на гомиле,

На гомиле и Срб гине.

Страшна сјеча и поклање

Торжерствују на све стране;

Јуришају Срби храбро,

А храбро се Турци бране.

У крв поље огрезнуло,

Крвава се диже дуга,

Од прашине и од паре

Жље виђаше већ друг друга.

Ту се ломе бојна копља,

Око главе стр'јеле зује,

Од таме се не виђаше,

Ни од тутња ништа чује.

Квар ливених буздована

И топуза гвожђа клетих

Могаше се опет с јадом

Још некако поднијети;

Но се с војском дохватише

Сад сабаља и ханџара,

Срб Турчина, Турчин Срба

Ка' лав лава коље, пара.

Бројном турском надмоћију

Не подлеже српска страна,

Но крок по крок противника

Потискује са мегдана.

У то као муња с неба,

Књаз Бајазит млади бану -

Војсци српској тада мрче,

А Турцима живот свану.

Борећи се очајнички

Срб се држи, не комеша,

И са надом очекује

Бранковића са Голеша.

Али куку.... Нема Вука,

Нема Вука издајника -

За планином завео је

Пет хиљада оклопника!

У том часу од недаће

И Лазарев хат посрну;

Сто спахија, сто делија

Ка' рој пчела на њ нагрну.

Ухватише српског цара

Без повреде и без ране;

Они бољи, они вјерниј'

Несретнога цара бране.

Сав је цвијет од јунака

Око њега погинуо -

Мало који с барјактаром

Још је с Бошком остануо,

Али неће да узмичу,

Него гину на гомиле -

Ти остаци славне части,

Српске моћи, српске силе.

Ох, да тад је древном Риму

Било видјет' српске муке,

Би му с' лице зажагрило

Од срамоте и од бруке,

А хришћански господари

Бише плачем проплакали,

Што нијесу српском цару

Ничесову помоћ дали!....

И тако се сврши битка

Од Србаља и Турака -

Част нека је обојици

И Србима земља лака!

На освитку другог дана

Турци дижу рањенике

Оне своје; а хришћанске

Остављају мученике;

Они леже по равници,

Сваки строгу судбу куне;

Жале - што је Бајазиту

Досудила двије круне,

Ал' с дужности испуњене

Поносе се при самрти

И са вјером - да се коло

Среће бојне вазда врти

Изумиру витезови

Без жалости и лелека;

Живот знају да их бољи

У наручје божје чека.

Па кад их је савладало

Само бројно надмоћије,

К небесима да одлете

Ни једноме жао није. -

Пјесник:

Еј, Косово хоћеш ли се

Зеленити икад више,

Кад на теби из руку нам

Срећу Турци уграбише!

Грдно ли си - пропало се -

Над тобом се назирало

Кад је Српство на твом лицу

Урвало се и пропало!

Па се и још помењиваш

Све једнако без прекида

И наша те славе уста

Без грехоте и без стида,

Као да је бојна срећа

И наш мегдан на те био,

А на те се у крв своју

Само Србин утопио!

Е, да си се намјерило

У источне гдје просторе

Па да нас је мах занио

На крвнике на злотворе

Тамо к старом Вавилону,

Вавилону ил' к Ниниви,

Ил' у даљи крај Азије,

На којему Турчин живи -

Па сви да смо погинули

Лијепо би и то било,

Јер српско се не би лице

С те недаће црвенило;

А овако на сред куће

Дође, згази и нас стуче

И све наше - све му прође

Испод сабље и папуче.

Еј, Косово, хоћеш ли се

Зеленити икад више,

Кад на теби из руку нам

Срећу Турци уграбише....

Вила:

Не, пјесниче немој тако,

Косово је српска слава

И ако се кутурнула

Њим Лазова света глава,

И ако се ту изгуби

Цјелокупност, моћ, слобода,

И ако је прогутало

Тол'ко Срба и војвода.

Добитник се с том побједом

Није много похвалио,

Пошто га је још са већом,

Но ти, крви оквасио;

А претрпљен покор није

Гријех паса тадањега:

Он је сљедство старих зала

И прегона несретњега.

Пас Лазарев и Косова -

Пас је био племенити -

Ни у свијет преко њега

Није мога' часниј' бити.

Повјесница не биљежи,

Да се икад изложила

Шака људи овом св'јету

Опачила и бјеснила;

Ко би други без Србина

Истака' се у том валу

И уздига' моћ духовну,

У хришћана скоро палу?!

А какав се низ деспота

И још држа, турској бури,

И јунаци други српски

Што чинише по разури!

Црнојевић, Херцег Шћепан,

Непокорне оба ћуди -

Њином маху и прегнућу,

Дивиће се дуго људи!

И свега су патријари

Дух народа кријепили,

Док су могли и док су се

Из Србије иселили.

Косово је Србу славно

И ако би понор среће;

Да Срб јунак није био -

то бар рећи нико неће.

Она храброст Лазарева

И прегнуће Обилића

Напајаће са гордошћу

Једра прса у Српчића....

Бродоломље српске лађе

Није Српство утопило,

Од мука се и од рана

Мал' по мало свијестило;

Непокорни Срб се маче

Да слободни ваздух срка

У планине и гудуре,

Побједнику ћеф да брка;

Косово је твоје горе

Населило јунацима -

Рањенијем и славнијем

Преживјелим остацима;

У њима је ковчег оста'

Лазаревих аманета,

И слободе завјештаји:

Борбе на смрт - и освета!

У мукама на камену

С ваганчићем голе чорбе

Није горштак твој се никад

Откањива' свете борбе;

Духовним се пићем пита',

Барјак му се славни вио;

У слободи - у планине

Вазда мали цар је био!

Милошевце повезане

Бранио је и светио,

А Вуковце и лакомце

Презирао, срамотио....

Ах, пјесниче, за Косово

Не изреци ријеч лошу;

Укопница то је славна

И Лазару и Милошу;

С Косова је повјетарац

Распаљива' српске груди

И цјелива' ведра чела

У јунака и у људи;

Косово је Црног Ђорђа

Занијело, опојило,

Те у мало све се Српство

Под њим није сјединило;

Косово је дух издигло

Шумадијске некад раје,

Те сад јој се млада круна -

Богу хвала - дивно сјаје;

Косово је надисало

Твога дома мученике

И књажеве и војводе

И велике свештенике; -

Јек потоње српске пјесме

Његошевом лиром јечи -

Звеком сабље Лазареве

Данилова сабља звечи! -






* Изостављени стихови у дјелу односили су се на Аустрију, окупатора Босне и Херцеговине. Стихове је сам пјесник у своје вријеме цензурисао, највјероватније из обзира према Фрањи Јосифу, глави монархије, са којим је био у добрим личним и пријатељским односима. Попуну ми овдје доносимо:

Узе ти се поткутњица

на велику божју правду;

пилићи ти Црног Орла

још с' усјева зрна краду 

Аох, да је Данил први

или Други мјесто тебе,

не би кљуну Црног Орла

нигдје пушта близу себе. 

Црна птицо, црна чавко,

иш!.... Из српског излаз јата,

јер богамо змију љуту

згужвала си око врата! 

Мрко Швабо, извукуј се

из куће нам и обора,

јер пропасти твојој биће

узрок мала Црна Гора!

Од свих епских дјела краља Николе највећи књижевни успјех је у своје вријеме доживио његов спјев "Пјесник и вила". То је било и најпопуларније његово пјесничко стваралштво."У Црној Гори оно је учено напамет као ријетко која друга књига". Повод за писање овога дјела послужиле су књазу Николи тешке политичке прилике у српском народу деведесетих година прошлог вијека, као и неповољни гласови који су се о њему као владару могли да чују у то вријеме. Уз то његово настојање је било да своје патриотске мисли и тежње износи не само као политичар и државник већ и као пјесник.

"Пјесник и вила" је историјско - политички спјев у драмском, дијалошком облику, у коме је опјевана историја српског народа од постанка до косовске битке. У разговору са вилом, са којом се још "братимио" у својој раној младости, сада педесетогодишњи пјесник у елегичном тону износи своје мисли и осјећања о сувременом животу и о прошлости свога народа. У његовом дјелу има пуно размишљања о Српству, о друштву, о бесмртности и о слободи. На подстицање виле да се прихвати дјела ослобођења и тиме извојује првијенство у Српству и вијенац славе, пјесник одбија такву награду. Његова је једина жеља, као и његовог предходника на пријестолу, књаза Данила, да види српски народ уједињен и у слози. Помисао на непријатеља и на тадашњу тешку судбину свога народа мучи га. Зато га вила на његов позив заводи у далеку прошлост и прича му о некадашњим херојима, о врелу знања, о љубави, о знаменитим мјестима у Скадарском језеру, о Дукљи, о Риму и његовом постанку, сили и судбини. Затим уз разне моралне рефлексије и карактеристике прелази на историју Срба. У овом казивању она обухвата све важније моменте српске историје и традиције од првог жупана до косовске погибије. Пјесник жали што се није родио у ова стара, витешка времена. Он се нарочито одушевљава добом Немањића, Душановим походом на Грке и његовим политичким успјесима. Вила говори и о тешким приликама које су за Србе настале послије маричке и косовске битке. Спјев завршава похвалом Косова и његових витезова, чији су потомци населили Црну Гору и чија је слава напајала српска срца, подигла Карађорђа и толико других чувених  јунака.

"Пјесник и вила" је политичко, колико и пјесничко дјело. Књаз Никола га је радио "смишљено, са много амбиције и претензије". Попут Андрије Качића Миошића, који је опјевао југословенску прошлост, и наш је пјесник, иако историјски мање документовано и вјерно, сликао и славио српску прошлост, нарочито доба Немањића, насупрот сивој и учмалој свакидашњици.

Као представник народа и његовох политичких тежњи, он се жали вили, која оличава његов други дио душе, идеални и пјеснички, на свој тешки положај и на тадашње себично и пометено доба када се заборављају најважнији задаци Српства. Ријечи и осјећања пјесникова израз су и расположење великог патриоте који је у сталном сукобу између својих националних тежњи и стварних политичких могућности.

"Пјесник и вила" је више него спјев, врста епопеје са широком политичком концепцијом и са јако наглашеном патриотском тенденцијом. Због тога је дјело у своје вријеме много цијењено и хваљено. Неки су га називали "Српским вијенцем" за разлику од "Горског вијенца", које је уже по предмету и у којем се "само огледа Црна Гора и Црногорци". Други су мислили да је "овјенчани пјесник" са овим дјелом свом јуначком народу и цијелом Српству створио "бисер" и дао примјер узвишене поезије, најзначајније у новијој српској књижевности. У похвали и дивљењу књажевом дјелу још је најдаље отишао велики поборник и завјетни идеолог југословенског јединства Јосип Јурај Штросмајер. У једном писму из 1893. он је писао црногорском књазу: "Ваша пјесма "Пјесник и вила" дивна је и достојна генијалног пјесника "Горског вијенца". Док је сви(ј)ета и ви(ј)ека та ће дивна пјесма остати славни и неумрли споменик Вашег велеума и Вашега божанственог срца. Сто пута сам је, кад сам на дви(ј)е празне стране те предивне пјесме наишао, завапио: ах, не дај, боже, да десница тога предивнога мужа усахне прије него све оно изведе, што му је бог у душу и срце посадио!"

Суд Штросмајеров о књижевном дјелу суд је и мишљење и многих његових савременика. Са "Пјесником и вилом" вјеровало се да је књаз-пјесник "подигао споменик који неће нестати док је врлетних црногорских брда". Међутим, овај спјев има мане и врлине које имају и остали његови књижевни производи. У њему има слабих стихова, наивних рефлексија, разбијене композиције, ограничене поетске слободе, одсуства надахнућа. Само мјестимично пјесник је успио у топлијим лирским пасажима, у јачини патриотских осјећања и у ширим епским описима. Лијепи су, живо и врло снажно приказани поједини историјски моменти, као поход цара Душана на Цариград, маричка битка, косовски бој и вечера. У спјеву има и општих романтичних мотива и легенди као и код великих европских пјесника. Лијеп му је и завршетак у поентираној патриотској химни Косову које је надахнуло Његошеву лиру и које је сијев и звекет сабље Лазареве пренијело на сабљу Данилову.