четвртак, 24. мај 2012.

Селим-бегова кула

Селим-бегова кула

Као лабуд кад ишета
Из језера на ливаду,
Ил' краљица мајским јутром
У зеленом своме саду,

Е, тако се, танка куло,
На том сретном положају
Гледаш таман ондје, гдје се
Два простора веља стају;

С једне стране морски вали
На сами ти праг издишу,
Ам' у башти зеленој ти
Руже као рај миришу.

На помеђи тој си дивна
И озбиљна ка' судија;
Ђеверујеш вјечној борби
И трвењу од стихија.

Дани мени дуги бише
Док под твојим сједох кровом;
Сад ме ево, сад ми причај
Тајанственим твојим словом,

Но ми казуј из заода,
Ема све ми кажуј право
Тако ти се одржао
Над темељом твој кров здраво;

Јеси л' давно поникнула
Над пучином овом пустом....
Кад ли си се одјенула
Маслинадом тако густом?"...

'Бјех зграђена, о пјесниче,
Давно, доба у прастара
По наредби и по вољи
Једног српског господара.

Под мој кров је живовао
Деспот Ђуро витез прави,
Прије него што за вазда
Овај српски крај остави

Он је овдје сакупљао
Сву властелу и племиће,
Над орлова погинулих
На Косову, праве тиће.

Овдје с њима говорио
О удесу рода мила,
Ког притиште, ког удави
Азијатска страшна сила.

Овдје дух им кријепио
И вјеру им уливао -
Србин да се спотакнуо,
Ал' да ни још није пао.

Спрам иконе, што висаше
Ето тамо у дувару,
И спрам храма светог Ђорђа,
Зграђенога њим у Бару

Једну вечер Деспот стари
Заклео се племству своме
Сврху душе, сврху среће,
И оружју витешкоме,

Да ће борбу наставити,
Да стар робом бити неће,
Да ће народ свој избавит',
Ако Бог да добре среће.......

Па да би се, рече, запад
Оглушио мом вапају
Спрам Мурата два сусједа
Уз раме ми још остају;

У јуначки мач Унгара
Ја се уздам становито
И на помоћ Дубровника
Ослањам се темељито.

Него, збогом, синци моји -
Хоћу да се укрцавам
За Дубровник, а народ вам
На аманет  тешки давам..."

Тад ме гласи од јунака
Жалоснијех растресоше;
Увезе се Деспот стари,
А племићи разиђоше.

Од вечери већ те тамне
Ја српскога не чух гласа;
Чекам Ђура - њега нема,
Нема њега - нема спаса"....

Стан нијеми занијеми,
Не чује се међ' зидове
Нигда ништа - до уздаси
Сјетне душе пјесникове.

У тишини, што настаде,
Ум његов је прелетио
Ц'јело доба - патње, муке,
Што је народ претрпио,

Ал' се не да, да га уплив
Тијех мисли преовлада,
Него кулу на разговор
Он позива опет сада:

"Причај даље, српска грађо,
Што се с тобом потад збило,
Какво л' ти се чудно коло
Од тог доба под кров вило?"....

"Посл'је, посл'је - зид се стресе
Ето доше неки људи
Друге вјере и језика,
Обичаја, ношње, ћуди -

Некако ме пречинише
И изглед ми други даше
И за љетно почивало
Спремише ме једног паше.

Од тог доба далекога
Син м' од оца насјеђива';
Хладан свједок њих мрзоти
Крста, Српства, ја сам бива'.

Тако стајах - док настаде
Бег Селим-бег ови холи,
Који страсти отимања
Још не може да одоли.

 Видиш на том чивилуку,
Богу правде посвећено,
Оружије Деспотово
Било ј' некад објешено -

А сад сабља, ту што стоји,
И кубуре и шишана,
Штит и копље и буздован -
Сва та спарава за мегдана -

Неправди је обештана
И зулуму и напасти,
Отимању, нечовјештву,
Злоћи, крви, звјерској страсти.

А одаја та малена
Молитвама нам'јењена -
Харем у њој сад се купа,
За бању је претворена.

А та друга, што је до ње,
Ту је спава' Деспот врли,
Ту и Селим сада спава -
Ђурђијанке двије грли;

У њој љубав, чисту, свету,
Деспоткиње и Деспота,
Замијени страст слијепа,
Блуд, стид, гријех и срамота.

А та трећа понајвећа,
Ту је Деспот вијећао,
Око себе војеводе
И племиће окупљао,

Те разбира' с њима често
Деспотства му интересе,
Око скута Муратова
Себе, Српство да отресе.

Ту је сваки доносио
Жељу, вољу срца чисту;
О правди се ту зборило,
О истини и о Христу.

Скуп тај дивни замијени
Збор каваза и хајдука,
Худе мисли, хуђег чина,
Крвавијех вазда рука.

А спрат доњи цио што је,
Гдје је Деспот издавао
Суд и правду свом народу
И законе мудре дао,

Ето други под њим има,
Што га Турци направише -
Ни у паклу мученија,
Ка' ту што би - нема више.

Што је тамо јадна српска
Сиротиња претрпила
И страшила каква су се
Над њом тужном извршила!

Ту јунаци иструнуше
Част, невиност ту страдаше,
Ту је рака мученика,
Што костима затрпаше;

Ту се проли много суза
 - Бог зна што мрак у њу скрива -
Ту и данас има кости
И на њима меса жива;

Ту се снаха Иван-бега,
Урошева удовица,
 - Госпођама узор прави -
Обешчасти несрећница;

Ту невиност кћери Вука
Дебељева оскврни се;
Посл'је чега сиротица
Од жалости објеси се.

Што бих даље навађала
Све биједе и невоље,
Којима су одјецале
Лука и то равно поље?

Нећу даље - нећу циглог
Прословити више слова -
Тешка мука свлађује ме:
Сва се тресем из основа"....

"Што тад н'јеси, српска грађо,
Збор тај худи затрпала,
Што л' се н'јеси над главама
Њиховијем ти сурвала?"...

"Хоћах радо, о пјесниче,
Но знаш морске ти сирене,
Чеда лака и весела
Од водене васелене

Свако љето, сваку зиму
Ту под прозор долазаху -
Да ћу опет српска бити
У нади ме кријепљаху....

Љетос бјеше турска војска
Поље ово притиснула;
На њ још није, да знат могу,
Већа сила починула,

А дубоко пристаниште
Приклопиле бојне лађе,
Ево - рекох - зло ће неко
Можда тужну да ме снађе...

Ал' у пркос бојној спреми
Пристаништа и обале,
Море се је зајосало,
Страшне своје ваља вале,

Из којих сам једну вечер
Нов сирена глас зачула:
"Строга судба, танка куло,
По данас те разминула!"

Те се исте ноћи море
И природа утишала;
Сила бојна с поља, с луке,
На једра се б'јела дала

Низ пучину пут Стамбола
Земљу, цара свог да брани...
Нека иде, нек' се тамо
У свој дивљи свијет стани!...

Након зоре видјех чуда
По брегов'ма изнад Бара,
Бог природу гдје огрија
Су два сунца из њедара!

Из темеља играла сам
Над Румију кад барјаке
С крстовима видјех горе
И под њима орле лаке,

Све Ђурђевих осветника,
Што избавит' мене лете -
Ђура, Балшу и Ивана
И Данила да освете.

Тијех славних мученика
Труд и примјер и прегнуће
Бару, мени - приправише
Ово дивно освануће,

Па кад сам га доживјела,
За што да ту дубим више?...
В'јекови ме остараше,
А удес ми конац пише -

Селима сам се већ видјела
Робом твојим окована,
Зар освете љепше требам,
Зар љепшијег требам дана?!

Но с' измакни, о пјесниче,
Свршетак се бићу моме
Приближава... Слушај како
Кључеви се моји ломе...

Ја ћу пасти, ал' и турска
Царевина ето пада -
Твој је барјак на Бојану,
А Бугарском Москов влада"...

И пјесник се измакнуо,
И бијела кула паде....
Гдје Ђурђеви двори бише...
Гомила је тамо саде.

1879









Нема коментара:

Постави коментар