На поноћи

На поноћи

На поноћи, кад је вакат

Да гријешни дуси лете,

А страшљиви да се боји,

Да се с духом злим не срете, 

Човјек један узјахао

Хитра коња као срну,

Па задубљен у мислима

Пустио се у ноћ црну. 

Не боји се духа, врага,

Не боји се црне ноћи;

Просто неко задовољство

Он находи у самоћи... 

Он је некад давно био

Смион као мисли смјеле;

Друг би в'јерни јунацима,

А побратим виле б'јеле.

Љешкопољем сам језђаше,

Ваљан хат  му фрком фрчи;

коњаник га руком тиша,

А он нагли да потрчи. 

Језди тако у беспуће

Равним пољем, а без ц'јели,

До бријега од Мораче

Који руни вал бијели. 

Коњ ту му се уставио

Чулећ' уши пут корита

Морачкога б'јелог вала,

Што језеру плавом хита. 

Кад сребрну бакрачлију

Коњ осјети десним боком,

Пут моста је Везирова

Окренуо брзим кроком... 

Под мост хука, пјена, вали -

Зекан нешто ту се жаса -

Страсшило је, није чуда,

Ноћ, висина, лом таласа, 

Па стануо на сред моста

Ка' што страшно да га чека -

Доста пута и хајван је

Још опрезниј' од човјека. 

Тад коњаник, милујућ' му

Десном руком бујну гриву,

Са рамена поче зборит'

Том соколу своме сиву: 

"Ништа, ништа, иди боље;

Изнад главе Дукљанове,

Који синџир доље гризе

Ту под нама у валове 

Мене носиш, па се не бој,

Слободни ти са мном буди

Од ужаса, од мракова,

Од ђавола и од људи!" 

Коњ се саже, скупи, скочи

Као крилат са сред моста

Једном, другом - да мост пр'јеђе

Том соколу бјеше доста. 

Па обрну ливадама,

А у хитри ход придаје -

Тутањ вода морачкијех

За њим даље све остаје. 

Он Вароши Новој хита

Пут свијећа и дућана,

Док му правац други даде

Ђем позлаћен са усана, 

Па ће удрит' неким гробљем

И полакше ићи поче;

Брижном пажњом обилази

Од гробова неке плоче.

Још једном се коњ устави,

У мрак црни загледа се -

Бијеле је неке слике

Опазио наспрема се. 

И јахач се запитао

Што је узрок те коњ неће

Право правцем оних слика

Да исправи и окреће: 

"Зар су сјенке устануле

Помрлијех из гробова,

Да ме врате ил' поплаше

Одјећом им од покрова? 

Лакше сјенке... Лакше... С пута!

Крепост моја, моја снага -

Бог је сами - не бојим се

Ни духова нити врага, 

А у срцу ја не носим

За вас, нако добре жеље,

Да вас Господ успокоји

И рајско вам да насеље!" 

Па ободе крају горе,

Гдје су чешћи још гробови;

Неки стари - Бог зна одкад -

А неки су други нови, 

Па се у мрак преставише

Добром коњу и ноћнику

У бијело као рухо

Скупом неким у облику.

Препрека је и још било:

Лоза, међа, водоваља;

Да пред цркву свету допре

Тај чифт смјели не оставља.

Коњик коња одјахао

Под авлијом, па га веже

О багрену, те ће рећи:

"Причекај ме ту витеже!" 

Па уз благе степенице

У авлију уљегао -

С побожношћу спрама врата

Светога је храма стао. 

Молио се тако дуго,

Молитва је њему мила -

У побожност и молитву

Душа му се кријепила. 

Од како се човјек моли

У поноћи без кандила -

Чини му се жељу сваку

Анђелска му носе крила... 

По молитви врата цркви

Умилно је цјеливао,

Иза тога авлијом се

Светог храма прошетао. 

Гази мјеста освештана

Сузом, тугом, уздасима,

И с љубављу и са жељом

За умрле у прсима.

Чисто му се гријех чини

Газит' она мјеста света

Бродоломља, блага, среће

И радости овог св'јета, 

Па би река' да му нешто

Причуја се на далеко,

Ка' да поје или плаче

У Вароши Старој неко. 

Слуша боље... Сумње није

Да глас женски мрак пробија,

Или славља с Љубовића

Спјев поноћни свој извија. 

Но уз гласе причуја се

И звук лаке тамбурице...

Гдје је оно? - под пећине

И урвине од Рибнице. 

То је мјесто за сеобу

Остављено циганима...

Ох колико л'јепих жена

Лутајући род тај има! 

Боже драги, каквом судбом

Поскита се свијет они,

Која клетва изпод черга

И шатора њега гони?! 

Не зна што је домовина,

Ништа нема од витеза;

С мисирском је постојбином

Без љубави и без веза. 

Презрен, јадан - ништа нема

Без свирале и чекића;

Хљеб насушни с трудом тече

И помало на то пића, 

Али махом весео је;

По наредби вазда поје

Па тамбуру кад дохвати
Заборави јаде своје;

Хармонију пјесме њине,

Чини вам се, кад слушате,

Пирамиде, обелиске,

Нил и Кајир да гледате

И све дражи тих предјела

И чаробну Клеопатру

И пијеском да газите

Угријаним ка' на ватру; 

Замишљате живот слада

Из в'јекова утрнути

И гледате крокодила

Гдје пличине Нила мути. 

Вјечно благо поднебије,

Небо вазда без облака,

Раскош цв'јећа и мириса,

И обилност од воћака, 

Ткања лака и прозрачна

Свиленијех танких жица,

И лепезе ишаране

Мисирскијех љепотица.

Ту се трском од шећера

Половина св'јета храни;

Ту милион колијевка -

Ту се сретни нижу дани! 

Но и тамо гдје се живот

Као шербет слатки пије,

Махом свуда изван земље

Извирују и мумије -  

То су знаци да смрт пуста

И у мјеста влада она,

И да није искључена

Ни у царству фараона! 

Гдје је глава Помпејева

Гдје су двори Птоломеја

Гдје Цезара љубавника

У њих шчека негда сеја? 

Гдје је она величина

Велеможног Рампсенита,

Гдје заљубљен Клеопатром

Антоније помахнита? 

Гдје царева кћерка нађе

Мојисеја у шевару,

Гдје се шатор побијао

Мухамеду и Омару? 

Гдје су орде од мамлука

Што их Селим силни тјера,

Ко се тамо сад спомиње

Бонапарте и Клебера? 

Гдје је безброј умјетника

И поворка великана -

Све то самрт у амбису

Уминулих стрпа дана!... 

У Рибници глас престаде

И свуд жагор уминуо,

У вароши тек потоњи

И фењер се утрнуо.

Тада коњик на гроб хладни

Сједе једног барјактара,

У бојеве српске ком се

Дотле мало нађе пара, 

Па се загна у мислима

Претресајућ' тајност мира

И о судби што постиза

Барјактара и лептира; 

И о смрти и животу

И о мраку и свјетилу

И о души, искри божјој,

И тијела ништавилу.

Што је сјутра? Што је јучер?

Што су љета милиони

И човјеков што је позив

На овојзи васиони? 

Што је слава кратковјека,

Што побједе с крвавилом

И несретни човјек што је

С голотињом и с празнилом?

Браћо, сестре које овдје

Покривају ове раке,

Од свих ваших похлепности

Што сад држе ваше шаке?  

Кажите ми, да ли знате

Јесте ли се и рађали,

А већ нека с чеса сте се

И мразили и свађали? 

О Господе, да нијеси

Још човјеку душу дао

И надом је твог божанства

Са свјетилом обасјао, 

Што би ова шака глиба

Јадовита и ништава,

Што се зноји и крвави

И мотиком прекопава?... 

У то сабља коњанику,

Сабља добра, кова стара,

Пошену се, сама звекну

О гробницу барјактара... 

"Гле, ја ћу те пробудити

Ноћас ка' да барјактаре,

Док ми сабља и мамузе

О твој вјечни стан кутаре, 

Али опет, што му драго,

Разбуди се, то не мари,

Да се са мном разговориш

У мрак овај, друже стари. 

Па ми тајност смрти причај,

Што се живи свако плаши

Те крвнице, те границе

Жалоснијех дана наших"? -  

"Ох смрт, смрт је загонетка

Исто као живот стара" -

Одговара испод плоче

Глас доброга барјактара. 

"Она, она доста пута

Претијече много јада,

Ко на свијет срећан није -

Од живота онај страда"...

"А мрете ли ви јунаци

Ка' сви смртни, ил' другчије,

Ил' да начин за вас лакши

Оставио Творац није?"

"Јест смрт за нас другојача;

Ми се од ње не плашимо,

Као она према нама,

Хладни пред њом ми стојимо; 

Још кад нам се у част такне,

Ил' пријети домовини,

Е тад живот јефтиниј' се

Од свачега нама чини." 

"Ма то вјечно тамновање

Досади ли и тишина -

Је ли земља немилосна

За човјека, земље сина? 

Како вам је, чујете ли

Кад се т'јело уништава

Т'јело, рухо ваше душе

Од којега црв ручава? 

Што трулези предсједава?"

"Ведрим даном сјен црковни."

"А по ноћи" - "Мир, тишина

И свештени сан духовни." -  

"А да, добри барјактаре,

Дуга вјечност, вјечност што је;

Је ли страна за праведне,

Ил' да и зли тамо стоје?" -  

"Вјечност није на небеса,

Ни у тмини ових рака;

У тој страни свијетло је,

Та је страна без облака,

Трајна, свјежа, блага, сретна

Скуто божје без сврштека,

Неумрло, несрушиво,

А створено без почетка. 

Вјечност што је? Величанство,

Сестра божја јединица,

Од вајкада из бескраја

Права сестра и близница. 

Све што бива и бит' што ће

Она држи у наручје -

У њеном је царству данас

Као сјутра, као јуче. 

Ти што сада више мене

Цио и здрав гмижеш ето,

Ти си ка' ја у њезино

Насеоник скуто свето; 

Ти у њему жив пребиваш

Ка' цијела васиона,

И живога и умрлог

Равно вјечност држи она." 

"А да ја сам другојаче

Замишљао да је тамо,

Држао сам да у вјечност

Мртви слазе у њу само, 

Па сам хтио да те питам:

Осјећате л' ишта тамо

За нас, или кад умрете,

Умире ли све овамо?"

"Не умире! Ми видимо

Трвеж вашу и напоре,

Вашу радост и чујемо

Уздахе вам и говоре. 

По том исто сад те гледам,

Ка' они пут под шатором,

Кад ме закле са поштењем

И са милом Црном Гором, 

Пружајућ' ми барјак свети,

Барјак, жељу и сад моју,

И кумећ' ме за род мили

Да не штедим главу своју." 

"Па зар видиш, барјактаре,

Сузе ове, које лијем

Пуне жеље и љубави

Којима ти ја гром мијем?" 

"Лијепо ти видим сузе

И ромор ти чујем душе

Изнад шаке мога праха,

Што га гробне крију тмуше; 

Ми јунаци вјешти смо им,

На њих си нас научио;

Колико си витезова

Њима, друже, ти умио?!

Но их чувај да умиваш

Жртве нове од хероја,

Жељне српског сједињења,

Жељне рата, жељне боја... 

Па сад хајде, зекан вришти,

Ногом копа, мрак пролама,

Ваљана си твога коња

Оставио дуго сама.

Хајде збогом, до виђења -

Већ је доцкан; скоро свану,

Јер и дуси напуштају

Своју владу јасном дану". -  

Дворац Крушевац, 15 октобра 1897.