Књаз Никола са синовима
Син пита, отац
одговара
“Гледао сам, тата
мили,
твоју неку слику
давну,
тамо сликар наслика
је
на глави ти косу
тавну.
Зашто тамо тавна
стоји,
а онаква сада није?
Скоро, тата, имаш
полу
ти на глави
бијелије!”
Па кажи ми, мили
тата,
зашто сликар тако
слика?
Ил' то тако бити
мора,
ил' је грдња, ил'
навика?.."
*
Ко год пита, онај не
зна,
д'јете пита као
д'јете,
а мен' тада сто
мисала
као муња ум пролете.
Е, што ћу му сада рећи?
-
Сликар да се
преварио,
па у мјесто мијешаних
све у црно оставио;
нећу, него нека
знаде,
што је с косом мојом
било,
и што јој је боју
тавну
с оних слика
зам'јенило.
*
"Ка' год и ти,
сине мили,
ја сам некад мали
био,
и по мојим раменима
црни ми се перчин вио
И тако је дуго
стоја',
догод почех путовати
по људскоме жића
путу,
ка' св'јет свијет
сљедовати;
па у томе путовању
коса ми се
изм'јенила;
прашљиви су жића
пути,
па се мало натрунила
Тако једном кад
путовах,
запраши се друм
живота,
у прах они сто хиљада
сретох људи, ђе се
мота.
Кроз ту грдну мјешавину
За' и гори с муком
прођи,
докле опет још у гушћем
мало даље праху дођи.
А дунуше вјетри
страшни
хоће очи да искоче,
а потоци људске крви
крајем тога пута
точе.
Дуну један од Дунава,
Од Србије и Бугарске
-
маглу праха дигле
бјеху
војске веље двије
царске
Тога праха нешто мало
на црну ми косу паде,
па како је тад остао,
не маче се још до
саде.
Људи собом говораху
да ми ружно не
пристаје,
а нимало да ме стара
више него црна да је.
Тако стаде, докле
други
силовити вјетар дуну,
те узбурка изненада
Саву, Дрину, Лим и
Уну,
а прашином задимише
поља Тузле и Требиња,
кроз њу ми се видјет'
даде
српска нада, гдје
излиња.
Та прашина на глави
ми
и на души и још стоји
-
њих не могах да
отресем!
то су, сине, јади
моји.
Од тих јада и жалости,
од тих мука, од тих
страва,
ја се чудим, што ми
коса
није, синко, и -
крвава...”
1881.
Нема коментара:
Постави коментар