Хајдана

                   Хајдана

                         I

Град је Травник од све Босне

и вароша њених глава:

моћ, господство и богатство —

све му царска рука дава.

У њем сједи везир силни,

бирао га цар од цара,

и наша' га, да у царству

мудрости му нема пара.

Вилајету право суди,

ред у војсци обдржава,

сусједима понашањем

уз дивљење страх задава.

С Млечићем се добро пази

дуж цијеле Далмације,

а од стране Нијемаца,

да му шкоде, страх га није.

С Дубровником мирно живи,

слободни га град још мити,

да би лакше промет мога'

по Босни му проносити.

У цијело подручије

мирно живи, мирно влада;

она страна хладне Дрине

под нишкијем пашом спада.

Спокојан би од свуд био,

да га нешто још не смета:

тамо доље на југ тамо,

свог пространог вилајета —

то је крајчић један мали,

што се Црном Гором зове:

колијевка од камена,

што излеже витезове!

С те му стране мира нема,

бој се отуд вазда чује,

што тај крајчић не мирује —

тешко му је, жао му је!

Цар толико до сад пута

обидова с војском јаком,

да то племе, што се крије

за стијеном и облаком.

смрви, спршти и угњечи,

и зли траг му сав истражи,

и устанак тамо вјечни

оконча се једном вражи —

па не мога, не успједе!

То се племе не да смјело,

мре весело за слободу,

пјесма му је за оп'јело!

Државу је основало

у надању на кам сињи.

Танко живи,ал' је срећно

у својојзи сиротињи.

Зрак, ког орли летом кале,

душевним га пићем пита,

свијест му је полубожна,

а груди му од гранита.

Како би се доскочило

том племену, томе јату,

с ужасима што се игра,

а снијева све о рату?!

У Травнику, у свом граду,

везир о том размишљава,

и чуди се шаци људи,

што се Турској упорава,

па се врза са мислима,

час овако, час онако:

Црну Гору савладати,

вјера и бог није лако!

Пробала се свака сила.

кушало се мито, злато:

Црногорац гледао је

са презрењем сваки на то

Нешто ново ваља наћи —

с успјехом се свршит' мора

зар поплави турског вала

да остане Црна Гора?!

„Валан неће — везир рече

шака та се зорит' људи,

која смјелост може лако

дух у раји да пробуди,

но ће панут' у свом кршу

својом руком само-сама

она мала горска снага,

што се диже према нама!

Ја сам чуо да се облик

каменима драгим даје

са трвењем по прашини

од истијех што остаје.

Па кад камен може камен

да уништи, прахом створи -

Црногорац најжешћи би

злотвор био Црној Гори!

А пор'јеклом происходи

од косовских мученика:

Милошеву храброст има,

а ћуд Вука издајника —

онда само кад му завист

у ускоме срцу крене:

посљедица неразума

и нарави преватрене!

То оружје сад нам треба,

а служит' се њиме знамо .

нека, нека Црногорци,

брзо ћемо и ми тамо!"

Ето тако везир смисли,

и тако је био река'.

То оружје да окуша

он прилику само чека.

                 II

Дан лагано уступаше

ноћи сјајну своју владу,

а ходником од сараја

слегли су се, ка' да краду,

два човјека, ка' дв'је сјенке,

у гуњеве и опанке,

без оружја, погрбљени

у стручице своје танке.

А прате их многе слуге,

и кавази и заптије;

пред везиром сад ће изаћ'

два јадова, двије змије

Да их види у сарају,

чиновништво све изврело

у предсобље везирово

дворана их много срело.

Ту стадоше неколико,

па би река' да се стиде.

да су ружно учинили,

обојица сада виде.

Ал' кајању нема мјеста,

нит' се натраг може сада,

у предсобље везирово,

гле, горштачка вјерност пада!

Везир сједи на дивану,

око њега неке паше;

два ускока Црногорца

пред њим слуге пропушташе:

Симо бјеше од Грахова.

а Периша из Цеклина,

од свог јата што одвоји

тјесногрудост и љутина.

Поклонит се не умију,

ка' што треба пред везиром,

но уз ногу ногом сташе,

па већ тако стоје с миром,

Од куд би горштак знао

да се клања и савија?

Врат се његов никад горди

ни пред киме не превија.

Сјај, господство вр'једност малу

за његово има око:

горштак може да уочи

жарко сунце на високо;

спрам природе величине,

коју свиче од постанка,

свака друга величина

за њега је мала, танка!

Везир дуго гледао је

два ускока мрка лица,

пак ће доцкан проговорит':

„Откуд сада ви двојица?"

„Ми смо, пашо, Црногорци!"

— гласно Симо одговара —

свој завичај остависмо,

и свијетлог господара.

С чеса, како? — казаћу ти,

а знам дивно мана ми је,

што сам браћу оставио,

а бој још се тамо бије.

Ево данас десет дана,

дође књига кнезу Даку

од владике господара,

да окупи пушку сваку,

па с племеном да окрене

негдје тамо спрама Зете

— Црна Гора скупљаше се

да скадарског пашу срете —

па на Умац кнез изнесе

на пет чета пет барјака,

а, везире, у нас држе

барјак дику за јунака!

Три раздаде по хајтеру,

један само по правици —

ја заисках онај пети

да га носим у десници!

И право је, пашо, било;

град сам Столац затварао,

с братством својим до Маглаја

јуначки сам четовао!

Па га не хтје мени дати,

но га даде по близици

једном, који још фишека

не опали на граници!

Тврдо ми је жао било;

молио сам и кумио,

ал' ме ништа не помога —

па сам за то ускочио.

Сад под божји и под царски

и твој пашо, скут остајем

и од дана данашњега

ове земље син постајем!"

На то везир главом махну,

па погледа пут Перише,

и погледи других паша

на њега се обратише.

Он забрбља, ни сам не зна

што ће рећи сад пашама,

трља руке, прсте ломи,

а погледа пред ногама:

„Ево ... ево ... три године,

из Кута се бјех вјерио,

и Вукоте Балетића

кћер за собом испросио.

Од братства сам нејакога

у цеклинско силно јато:

у гори ми д'јела нема,

ни у гори, ни у Блато.

Нејакашна гонили ме

и нада мном квечили се,

да ме дигну са Улића,

сви, везире, сложили се . . .

Уто .. . уто.. . из Руспје

од великог Петра цара

сто медаља златних дође

на владику господара,

да их разда јунацима

у лаз-Царев што бој бише;

господар их право даде —

зло главари разд'јелише!

Цеклињане допало је

свако братство по медаља,

а Косијер, нити Улић

за њу рекли да не ваља!

Па ће прочут' вјереница,

да ме руски дар не краси,

с'тога, рећ" ће да ме неће —

дођоше ми тужни гласи!

У нас прстен ком се враћа,

томе друго не остаје,

него у крв прат' увреду —

ил' се смрћу тај вјенчаје-

Откад удес зли ме снађе,

и зађеде јада грана,

четова' сам десет пута

око Чева и Чевљана,

но, везире, знаш Чевљане.

што свој Босни они чине:

дух јунаштва Црној Гори

разбуђују на крајине.

Што им човјек један може,

том гнијезду, томе јату?!

Залуду би на њ шиљао

силу своју обилату!

Па побјегох из Цеклина

к царском скуту од невоље:

д'ако бих се светит' мога'

одовуда како боље!"

Пошто везир саслушао

два ускока издајника,

рећ' ће: „Вама кривица је

обојици превелика!

У цара је добра много;

цар од свашта лијек има:

Никшић скоро основа' је

за насеље ускоцима;

даће вам се тамо доста

и читлука и оваца,

а док добро зарадите,

примаћете и новаца,

па отолен с руке вам је

четовати на Брђане:

не дајте им намолит' се

из њихове кршне стране!

А све за све, пазите се,

да вам харам то не буде:

царски хљебац, царска милос

као отров трује људе!"

Па им рече: „Одлазите!"

Они смјерно изидоше,

везир оста у одаји,

и с њим паше остадоше.

Започеше говорити

за ускоке свакојако,

а укупно свиколици

нахођаху подједнако

да су момчад с поселица,

срднула се нешто мало —

ил' од глади довукло се,

дојадило, добјежало.

Што говоре о барјаку

и о руским медаљама,

рад бољега вјеровања

и личнога њина нама,

рекло би се на везира

да он мисли другојаче.

Стога паша из Требиња

говорити опет заче:

„Нема ћара у њих двоје,

два јадова, два голића,

друкчије би нешто било,

трагом да су од кућића.

А овако — не вриједе,

вјера и бог, једну пару.

Од њих фајде бити неће

нит крајини нити цару!"

И од Тузле паша рече:

„Тако и ми сви држимо

и ка' паша од Требиња,

дозволи нам да мислимо!"

Сребрнички паша викну:

„О Власима доста збора!

Што су они ускочили,

не сјећа се Црна Гора!

Што је једној земљи стало

за празнове, за лакиће?

Ускок село никад неће —

село њега преживиће!"

Везир паше отпустио,

на одаји сам остао,

да доскочи Црној Гори,

једнако је размишљао.

Обрну се око себе,

па кад видје — никог није,

полагано собом збори

као негдје мало прије:

„Ја сам чуо да се облик

каменима драгим даје

са трвењем по прашини

од истијех што остаје!"

                 III

Освануло јутро рано,

Травник сунце- огријало,

ускоци су устанули

и друго је све устало.

У простране конаке су

везирове коначили,

с трпезе му обилате

добро јели, добро пили.

Разгледали намјештаје

и раскоши сјајног двора,

замишљали да у цара

богатије бит' не мора.

Из сребрних сахана су

јели чорбу и пилава,

зачињене чистом машћу

и мирисом разних трава.

Вина пили из тасова

извезених златном жицом,

с филџанима од мерџана

наздрављали шљивовицом.

Шетају се ћилимима,

у Дамасу отканима,

и дивне им конце газе

горштачкијем опанцима,

па почеше говорити:

— Симо говор заподио —

„Не бих овдје остануо,

да би Травник сам мој био! . . .

Ево, видиш, лијепо је,

ка' оно ти код везира,

али, јадан, кад бих мога',

прије много бих избира' —

живовати у Размућу

на два рала орачице,

сркат' скроба ржанога,

но све турске преслачице!

Али само кад би барјак

могао ме допанути ...

За барјак сам тридест пута

ризикава погинути!..."

Тако Симо, ускок, збори,

од братства је Булајића.

То је кућа била трећа

иза куће Даковића.

Периша је другојаче

свој положај худи схваћа':

мрзна му је Црна Гора,

мрзна су му родна браћа.

Колико је роду киван,

колико се расрдио:

у њ све што jе горе-доље,

обратно би он ставио.

Али за што? — Просио је

кћер Вукоте Балетића,

од нахије све катунске

харамбаше и кућића.

Чуо тамо по Ријеци

ње љепоту гдје свак хвали,

па је иска, па је проси,

не би ли је њему дали.

Просио је два-три пута,

а виђа' је нигда није,

село, племе и нахија —

свако му се за то смије.

Како? Зашто? Да он проси,

сиромашак са Улића,

кћер Хајдану Вукотину,

бисер куће Балетића!

Да је проси сердар Јово,

прилика би једва била,

колико се у јунаштву

ње родбина узвисила.

Ал' не треба чудити се:

има људи с поселица,

који дрскост узет' могу

таћ' се првих породица —

без разлога, без заслуге,

само да се горе припа,

ал' бадава — дуб ће дубом,

и липа ће остат' липа!

Од липе се мирис срка,

од дуба се в'јенци граде,

а од врбе — мекше дрво

у све горе не имаде!

Е, бар да је икад виђа'

ту Чевљанку поноситу,

па да се је заљубио

у особу њену виту —

то би богом просто било!

Појмити се то би дало —

зар је тежња, зар је жеља

на овоме св'јету мало?!

Но рад гласа, да се чује

гдје чак прстен човјек пружа'

Живоме се сламе дава,

али никад — кита ружа!

Просио је два три пута,

а без наде и успјеха —

Вукота га одбијао

утјешљиво — без смијеха:

„Ходи, чоче, има кућа:.

има људи и одива!

Прођ ми се, а Хајдана

тебе не би никад жива!

Дијете сам размазио,

удомит' је мислим ближе,

а при томе још је луда,

тек шеснаест љета стиже!"

Мјесто прошњу да укрије,

Периша је разгласио,

па је повод шале, см'јеха

у његово племе био.

Тада ће се домислити

да ускочи, да утече,

и ка' ускок од онуда

браћу тобож да сијече!

И већ зна се, пред везиром

лаж какву је измислио:

за медаље и за прстен,

како му се повратио.

У природи људској стоји

за висином да се тежи,

оправдани нагон овај

у свакоје срце лежи.

Правда, скромност и закони

људског друштва уређују

да вјенчани врлинама

с разлогом се узвисују.

Па ко био, нека буде,

на то свако право има:

Адам, Ева — дјед и баба

зар не бише свим људима?!

                      IV 

Везир након трећег дана

два ускока позват' даде,

и овако обојици

из захода зборит' стаде:

„Ви сте царски сад синови,

у њедра вас цар већ прима,

то ћу у мом подручију

племенима јавит' свима.

Не тражи се од вас ништа.

Вјера наша најбоља је

над све друге испов'јести,

као сунце она сјаје.

Ц'јелог св'јета половини

наша права вјера суди.

Примили је, не примили.

исти ћете бити људи!

Осим, валан, правовјерни

браћом би вас тад назвали

када бисте под барјаком

пророковим с нама стали.

Најбоље је Турчин бити!

То милети већ сви знају;

да смо народ над народе,

душмани нам то признају.

Е ма опет ви гледајте,

с наше стране силе није.

Хришћанима ви остајте,

ако вам је то милије.

Ви сте људи већ настали,

разабрат' се умијете:

што је б'јело, што је црно -

из бешике зна дијете.

Па сад мислим у Никшиће

што скорије вас послати,

гдје ће вам се куће, земље

и имаћа друга дати.

И гледајте, не бисте ли

ког посјекли на границе,

за главе се од Брђана

у нас дају перјанице.

Негдје, дјецо, чујао сам

— то је било поодавно —

да пасиште иза Гарча

находи се једно равно

и да с' оно Лаством зове,

гдје Чевљани овце пасу,

ка' Гласинац, ил' Златибор,

за пашу је то на гласу.

Ту је љетос љетовало

стадо б'јело Балетића,

и катуни ту су били

скоро свијех Озринића.

Рано с Ластве дижу они,

Лисац пасу са јесени,

и до доцна Копитник им

од траве се још зелени.

Стари Раде и Вукота

ту остају најдоцније,

посјећи се, ка' ту што би,

не би могли нигдје прије!"

Преко воље Симо слуша

све што везир говораше,

а Периша у радости

чисто некој растијаше.

Узиграо, боже драги,

увија се, скут му љуби,

а Симо се ијеђаше

на поступак његов худи.

Обећаје он везиру

да зла сва ће учинити,

како јадној Црној Гори

боље ће се доскочити.

И увјерен везир у њих

к Никшићу их оправио,

да ће нешто учинити,

сигуран је сада био.

                      V

Осам дана од Травника

до Никшића хода има;

два су мање требовала

ту доспјети ускоцима.

Тад је Никшић пунан био

од јунака и од људи,

а Осман-бег Мушовићу

свој крајини с градом суди.

Периша му из њедара

везирово писмо даде,

колико га цијењаше,

да га чита, бег устаде,

па ће рећи: „Све ће бити,

ка' што везир наређује!

С вама Никшић биће јачи -

с јунацима цар царује!"

И нађе им танке куле

и даде им земље доста:

све растоке и све луке

до бегова тврда моста.

Ускоци се настанише,

и по нешто собом раде;

сад имају земље доста,

и живота и ливаде.

С Турцима су у лијепо,

у чете их позивају,

на ударце свуд су с њима,

и пл'јен с њима пљењивају.

Једну тетку, близу града,

Симо има у Риђане,

па од жеље к њему дошла,

да код њега мало стане.

Он је дивно дочекао,

тетку грли и целива,

на појаву ње особе

загрија га жеља жива

за све, што је амо наше,

па за сваког жељно пита:

како су му сви домаћи,

и јунака браће кита?

Оцу му је тетка стара

слична била ка' близница,

па на теткин образ љуби

милог оца црте лица.

Он је давно погинуо:

Никшићи га погубише,

на Броћанац, кнезу Даку

када једном ударише.

Старица му казивала

од Грахова што се чује,

да братство му за њим тужи

и једнако јадикује:

„О, да знадеш, синко мили,

црна мајка што ти ради!

Откада си ускочио,

плаче, кука, јаде јади!...

Сестре, браћа твоја драга,

и рођаци и све село,

и племе је, откако си

ускочио, невесело!.. .

Неки су ти скоро клели

од твојијех нарав врућу:

што учини, што оправи,

што остави дом и кућу!..."

— „Зло сам, тетка, учинио.

и сам видим, припознајем,

и жа' ми је и жалићу,

и из дна се душе кајем!

Али барјак . . . ох, барјак сам

у племену заслужио,

по јунаштву, по хитрини

није ничиј' но мој био!

Од петнаест још година

барјака је лепршање

за ме било чаровито,

исто као бој, пуцање! . ..

Па на божју некако ме

правду јадног суминуо .. .

Од Српства сам и од крста

с њега, тетка, отпануо! ...

Па сад што ћу!?" — Братанића

свога баба загрлила,

а из џепа од мерџана

прстен један извадила.

У прстен се каменови

као искре неки сјали:

„Познајеш ли прстен ови,

мој од брата, брате мали?!"

Са осмјехом братанићу

значајнијем прстен дава,

сјај с којега старо лице

и чело јој обасјава.

Симо прстен дуго гледа,

претура га преко шака,

па ће доцкан тетки рећи:

То је прстен кнеза Дака!"

— „Јест дијете, Мјесто књиге

његово је обиљеже

и река је ако ишта

нашој земљи још те веже,

да се вратиш у Грахово,

да не стојиш у Никшиће;

од барјака пет граховских

твој сигурно један биће!

Пријекоран бити нећеш —

тврдо нам је обећао;

а да боље вјерујеш ми,

престен ми је овај дао!"

На то сестрић тетку љуби

и у руке и у чело,

па у први мрак утече

пут Грахова с њом весело ..

Кад сјутрашњи дан освану

по граду се жагорило:

да је Симо умакао —

познато је сваком било.

Никшићке је буљубаше

бег Осман-бег позват' дао,

и Перишу ускока је

ка' остале на хар звао.

Казао им да је Симо

синоћ у мрак ускочио:

Влах погази царски хљебац

срамотно је учинио!

„Стићи ће га! — сви рекоше —

ко се царским хљебом храни,

тога прије, посл'је стиже,

па нека се ма гдје стани!"

Периша ће сјетно рећи:

„Свијема је вама лако,

ал' Симова друга, мене,

прекорити може свако!

Ах, нијесам Турци, знао,

та ме губа не изјела

и тако ме не згодила

из ведрога неба стр'јела!"

— „Не куни се, Црногорче,

— бег Осман-бег њему рече —

ко би тебе кривит' смио,

Граховљанин што утече?!

Али нама на крајини

све је дужност предвидјети:

ми смо Турци, шућур богу,

ми смо цару сви заклети!

Вјерни смо му, ка' синови!

Вјерни смо му, као оцу!

А по данас ускоку ће

забранит' се Црногорцу

да се у наш град настани,

и међу нас ускочити,

ако неће Црногорца

ил' посјећи, ил' убити!

— „Зло је — рече Абди-Љуца

с нама јести соли, хљеба,

па двоумит'! — Нама овдје

само крвав ускок треба!"

— „Без ускока крвавога,

ил' динова измећара,

међу нама што би стоја'?!" -

Бабић-Јакшар проговара.

— „Ви имате разлог, Турци,

ко би сваком вјеровао?

И са Симом што се збило —

највише је мени жао!

И знам дивно да ми мјеста

међу вама више није,

ако главу црногорску

не донесем ту час прије!

Па вас, Турке, богом кумим,

тебе, беже, најпрвога,

скупите ми једну чету,

а јемца вам давам бога

неће проћи десет дана.

окитићу град ја вама

црногорским или брдским

јуначкијем са главама“

Буљубаша седам ту је

што крај бега сједијаше,

један другог, а бег свијех

у исти мах погледаше;

па ће рећи Мекић Дуро:

„Кад говори Влах овако,

по десетак нек му друга

од нас братство даде свако!

До Цетиња све зна кланце,

зна племена и нахије,

зна друмове и пећине,

зна, гдје може да се скрије!"

Сви рекоше: „Даћемо их!"

И чету му направише,

те Перишу и Никшиће

уз Пјешивце отправише.

                     VI

Зла случаја, зла удеса!

Сад зло ће се догодити!

Хвала богу, како ће се

ови јади угодити?!

На малену селу Вишу

племенита кућа има:

проглашена јунацима,

војводама и људима.

Мићко Радов војвода је

свим Брдима тада био,

и славу је свете Петке,

ка' Брђани сви славио.

Мајка му је сестра била

с Чева браће Балетића,

другу сестру бјеху дали

сину Петра Бошковића.

Њежна браћа у године;

стари Раде и Вукота,

жељни видјет' миле сестре

још један пут за живота,

па приликом ове славе

са Ластве су сашли били,

а Мићко их војевода

дочекива, сестрић мили.

И с њима је дошла била

на ту славу свете Петке

Вукотина кћер Хајдана,

да загрли миле тетке.

Уз њих иду два пристава.

коња ради и торбица,

а за службу Хајданину

ходила је и момица.

Весела је Брђанија

кад се добро роди храна

по цијелу јесен, зиму,

све су кола у Брђана.

Још кад им се роди вино,

веселијих нема дана.

Ту се суче црвеника

из каблова и вагана.

Свако вече међу њима

ту је пјесма, ту је шала,

а имена од јунака

изређује звук гусала . . .

У војводе пријатељи

око огња пос'једали,

оба стара Балетића

згријали се, па причали.

Ах, причају свету причу:

старе муке и прегнућа;

набрајају силне жртве

црногорског ускрснућа;

Казивали што је било,

што поднијет' горштак може,

коме нико, осим тебе

не помога, драги боже!

Млађима се коса ]ежи,

ал' прича им душе кали,

и чуде се да су стари

Балетићи остарали!

А у каква страшна хора

сто пута се заиграше,

гдје клепећу љути мачи

и пред очи прах гораше!

Боже свети, дан данашњи

што су борбе, што су муке,

према оним, што очева

савише нам за дом руке?!

У брдскога војеводе

пространа је кула била;

у кули је млађарија

младо коло ухватила,

Одавно се, веле, није

ту хватало љепшег кола,

у коме се надиграва

бујна младост оба пола

А Хајдана зачиња га

својом пјесмом и дражести:

ах, кад млада почне играт'.

можеш остат' без свијести:

Не знаш, мамеж гдје јој лежи

ил' у лицу, ил' у стасу,

ил' у ц'јелу појаву јој,

ил' осмјеху, или гласу.

ил' у дуге плетенице,

ил' фесићу, или челу

ил' ђердану, ил' каници,

ил' у узле њеном велу,

ил' у очи, црне очи —

двије искре с углијева,

из којих те нада нека,

ка' два сунца, огријева!. . .

Ил' у грло, ил' прсима,

ил' у пуца на корету,

ил' игри јој, правој слици

голубице у полету! . . .

Ил' у коби тајанственој,

што копрену над њом стреса,

ил' душевној некој слутњи

зле јој среће и удеса!

Брђани су дочекљиви,

од врснијех кућа свака

радосно би угостила

та катунска два јунака.

И било је части доста,

и било је јела, пића,

и трпеза пунанијех

у част браће Балетића.

Од сестара и сестрића

узели су жељу били,

па тек осмо јутро рано,

да се врћу подранили.

Стриц и отац и дјевојка

узјахали сви тројица,

два им момка по за њима

иду пјешке и момица.

Поље брдско оставили,

а Гарча се дохватише,

пут је рђав, а иде се

до бр'јег Ластве све на више.

При врх брда мјесто има,

Липова се Страна зове;

у липе је обучена

и у јеле и борове.

Колика је гора густа,

сунце никад ту не грије

шушње, које с дрва пада,

нит' га снијег кад покрије;

нити у њој тица има,

од гроба је она тиша.

У тој гори запанула

чета турска и Периша.

па обори ватру живу

на два старца, два витеза.

прасак грозда од пушака

муклом гором сад с' одлеза.....

С коња први Раде пао.

Ни грома им чуо није.

а Вукота иза паса

истргнуо пушке двије.

Једном уби барјактара,

што најбољег у град пишу,

а двојицу другом рани:

једног Љуцу и Перишу;

па се оштра мача лаћа,

ал' му ране одољеше —

уто Турци с ножевима

старог лава ту доспјеше!

Врх њега се рпа веља

од Турака згомилала,

а Хајдана са свог коња

и она је била пала,

пак је оцу полетјела;

шакама га, јадна, брани:

„Дарујте ми мила оца,

ах, забога, не грађани!"

Сила, мрзост, гордост дивља

не зна што је глас невоље,

око главе Вукотине

хоће чета да с' покоље . . .

Један другом не да главу

да посјече од јунака,

но се грабе до чијих ће

допаднути прије шака.

Ножем махну Мехмед Груда,

те Вукотин врат пресјече:

„Ова глава сад је моја!" —

сретни Турчин сада рече.

И Рада су већ посјекли,

и обадва најамника,

а слушкиња Хајданина

из грмена једног вика:

„Бјеж', овамо, јаде, бјежи,

сада ће те заробити!

Овамо је провалија,

овамо се можеш скрити! . .

К њој Хајдана трену живо

да се скрије и утече,

и утећи чисто шћаше,

но Периша рањен рече:

„Не дајте јој . .. држите је!

То је д'јете овог оца!

Глас би дала у Студено —

у Студено и Меоца,

па стотина би чобана

за нама се довезало,

од чете нам до камена

не би ништа ут'јецало!"

Не даше јој маћи Турци

за руку је ухватише,

па са троје носила се

пут Никшића упутише.

Носи чета уб'јенога

барјактара доброг свога,

Салка Љуцу и Перишу,

усред стегна рањенога.

А и главе мртве носи,

низ Оранске стране хита,

а Периша са носила

за Хајдану младу пита.

па јој рече: „Би ли сада

узела ме, цуро млада?

Видиш — твојом данас судбом

цигла моја воља влада!"

- „О невољо од невоље,

и од шпање, шпањо стара,

мојом судбом ти не владаш,

док је пушке и ханџара!

Грађани ме пустит' неће,

крвавци су, знам, и злице

ал' нека их, јунаци су,

чуваће ми част и лице!"

Још Периша зборит' шћаше,

ка' оно ти простачина,

но Барјовић не да Мујо,

једна стара јуначина.

Осјекну се на Перишу:

„Муч'! — што лајеш, мртво Влаше!

да с' вријеђа женска глава,

у адете није наше!

Е, тако ми мога дина,

у тај бих те шкрип турио,

ил' у главу, као змију

каменом те ударио!"

Периша се тад умуча,

ка' оно ти кукавица,

прими плату, коју прима

свака дома издајица!

Ходила је чета брзо

и Никшићу све хиташе,

а од тешке туге, јада

Хајдана се спотицаше . ...

„Боље, боље, мало боље,

дела, цуро, жива била!"

Но снагу је дјевојачку

труд и жалост преломила!

Са врх била од Будоша,

спрам никшићког б'јела града.

шемлук чета учинила

и почину мало тада.

Већ туна се не бојаху,

па с главама неки зборе:

„А бисте ли, главе српске,

погодили све мраморе,

што побише ваше руке

око оног нашег града?

Де, реците, аманат вам,

де, реците нама сада!"

Мртве главе што ће рећи —

не говоре мртва уста;

ал' у срце Хајданино

Вукотина ври крв пуста,

па ускипље, па узавре

од тог грозног разговора,

па ће рећи: „О Никшићи,

број је велик тих мрамора!

Мучно би се пребројили

сви од Таре па до мора,

и високе Романије,

и доклен је Зелен-Гора!

По сто пута те су главе

до данас се зам'јениле,

и стотину преко тога

братскијех су осветиле!"

Утолико очи њене

погледаше главе двије,

Вукотина изгледаше

као да се мало смије!

Зашто јој се, збиља, не би

мртва глава насмијала,

кад онаквом чељадету,

ка' Хајдани дан је дала?!

На шемлуку са Будоша

Никшићи су сви устали,

и заједно с Осман-бегом

у предграђе ишетали.

Брижни били десет дана

за јуначку своју чету,

па хитају да је сада

побједничку пред град срету.

Дође чета и почину

у авлији, под град доље,

у круг злица никшићкијех

на стржево стоје коље

двије главе од јунака,

старе браће Балетића,

сада предмет љубопитства —

прије страва свих Никшића!

О, ужасна судбо клета!

О, Крајино у мукама!

Често ли те крв умива

и притиска праха тама! . . .

Колико су Никшићи се

са главама посилили,

толико су љепоти се

Хајданиној зачудили.

Главе на град Турци пењу,

бег Осман-бег афериме

срећној чети у везирско

и у царско дава име,

а Хајдану попу Шћепу

да је чува, бег предаје,

па сву чету на свом хару,

да је части он позва' је.

За планином, за Ненадом,

коначити сунце оде,

а зракови од мјесеца

на Боровник већ исходе;

и врхове од Зле Горе

и Његоша обгрлише,

и поља се никшићкога

и града му прихватише.

Све је мирно . . . У граду се

скоро нико већ не чује,

Од Војника сјевер мало

теке само попухује.

У конаку Осман-бега

тишина је и ту била;

но спокојство душа му је

тога дана изгубила.

Роб је роба најљепшега

у свом граду он постао:

срце, душу и слободу

он Хајдани сад би дао!

Он њезину д'јели тугу,

и боле га њени јади;

у јаду се своме смео,

не зна ништа шта да ради! . . .

Да л' ће слати у град Травник

посјечене главе двије,

да л' Хајдану задржати,

да л' је пустит' на дом смије?

Одлучит' се не могаше

па му на ум миса' дође:

да полако, да кријући,

код Хајдане младе пође ...

Па што рече и нареди,

и нашто се сама р'јеши,

и приликом том је види,

разговори и утјеши.

Путом правим и сокаком

упутит' се није смио,

да га не би ко познао,

ако би се с њиме срио.

Из конака од момака

лагано се бег искраде,

пак се кришом испод града

уз главицу пењат' стаде.

Стијене су испод града

неприступне, облисите,

маховином и брштаном

све готово обавите;

има голих и бијелих,

изврнуте ка' трпезе,

природа их растурила

без поретка и без везе.

Од конака беговога,

преко крша до чаршије,

иако је ружно проћи,

опет много хода није.

Бег се пење полагано,

пут чаршије да превали,

лако иде и боји се

да се штогод не обали,

па да пашчад не подражи,

повезану крај конака,

на глас чији узбун би се

произвео од момака.

Лако, лако, на руке се

и кољена ст'јеном вуче,

да се боље припат' може

изуо је и папуче.

У залађу од Небојше

бег приспио и стануо,

па узбуђен и задихан

мало ту је одахнуо.

С једне стране остала му

ц'јела варош и чаршија;

спрама себе, пут Острога,

сва никшићка просторија.

На десну му у долини

махала је Мушовића;

под Небојшом, више себе,

има главе Балетића...

Тишина је . . . Живе душе

не чује се горе, доље,

ни у варош, ни чаршију,

нити игдје у све поље.

Мјесец пунан, цар од ноћи,

неизвјесну свјетлост стреса

с бл'једог лица, па је сипље

по свој земљи, сврх небеса.

О крајеви' трепћу зв'језде.

обечила око свака,

а јесења над вароши

подигла се пара лака;

једног ћука глас се чује

из зидова старог града,

те ноћ тиху кобном пјесмом

као оштри нож пробада.

Величанство ноћи дивне

бог зна бега гдје заноси,

и у складу каквоме је

са љубави коју носи.

Промишља ли о мјесецу

и о земљи и сјенкама,

и о кобној пјесми ћука,

и звијезда хиљадама? . .

Што би дао да је мјесец,

а Хајдана земља да је,

да јој озгор свјетлост баца

и шаље јој загрљаје?! . . .

Бег, пошто се одморио,

низ главицу окренуо,

једном крочи и још једном,

па је на мах застануо.

Нешто му се учинило

спрам мјесеца да прелеће,

да одлази ... да долази . . .

и опет се плочом креће . . .

Што је оно?! — Гледа боље,

те још једном крочи ближе.

па се чуди, па се пита:

што по хладној плочи гмиже?!

Стоји, слуша, гледа, пази,

што га вара у самоћи , . .

А сумња га поче хватат'

од те варке усред ноћи.

Чудо збиља! .. . Што је оно?'

Опипат' се ствар не дава,

сад наступи ... сад одступи...

И гле, опет ишчезава . . .

Што је оно?! Лахор лаки

сад, пошто је све заспало,

са перчином Вукотиним

заметнуо игре мало.

Па га некад поисправи,

а другом га доље спусти,

другом опет низ образе

савије се перчин густи.

Па хлад косе спрам мјесеца

на студеној плочи пада,

па већ једва тој појави

сјетио се бег тек сада.

Погледао више себе,

и протрну и уздахну!

Замислио боље љуте,

које 'но су на Хајдану.

„Куд ћу?! Што ћу?! Памет лака

гдје заноси лудог мене.

да вријеђам самрвљено

тугом срце једне жене! . . ."

Па се натраг бег тргнуо,

а на плочи хлад је стао,

да он иде код Хајдане,

није стари отац дао,

но кћер брани и по смрти

том појавом у тој слици,

јер подобном моћи само

вјенчани су мученици.

                VII

Високо је сунце сјајно

на истоку одскочило,

а младога Осман-бега

на видику није било,

да излети, да ишета

иза саме зоре сјајне,

ка' обично, из конака

у чаршију међ' грађане.

Мало се је задоцнио,

за то не зна нико чему,

синоћни му поход оста

тајна једна граду свему.

Нека, нека! Нек почине,

нек одмара дух и т'јело!

Јер ноћ са сном најбољи ће

савјет њему дат' за ц'јело! . .

И било је таман тако;

разабран је бег устао,

те дјевојку са главама

у Травник је он послао . . .

                    VIII

Двије градске буљубаше

са двадесет још Никшића,

са Хајданом и с главама

мученика Балетића

одјахаше пут Травника,

пред сараје везирове,

гдје сам везир изаша' је

срест' никшићке витезове .

„Алах, Алах, богу хвала!'' —

везир збори Никшићима —

дивно ли нас ограшисте

са гостима оваквима!

Посад Босна биће мирна.

Крваве ће престат' чете,

црногорска та два змаја

кад не могу да полете!"

И још везир зборит' шћаше_-

него као изненада,

примјети се да на челу

некаква му смутња пада ..

Живе очи сретоше му

Хајданино сјетно лице,

од којега красан дио

скриваху јој трепавице...

Пометен се нешто нађе,

па већ зборит' не умије . . .

Гледа тамо, гледа амо,

тек забуну да укрије …..

Па пришапта хазнадару

Никшићима дар да даде

и нареди да се главе

на травнички град посаде .

А ћехаји намигнуо

да робињи ужа скине,

и у харем изведе је

да с' одмори и почине...

И сам везир у селамлик

изаш'а је па је сио,

а дуг чибук далеко је

низ одају опружио;

па се често премијешћа

по дивану тамо-амо . . .

„Лијепа је, прелијепа!" —

изговара гдјекад само . . .

Испод феса и турбана

избија му роса лака,

а дим вуче из чибука,

ка' врх горе прам облака ….

Племенит је везир био,

по старини шерифлија,

тој је лози корјен била

пророкова фамилија!

Кућић неће н'ако људски,

сој страстима узду меће,

и властелин властелински,

а друкчије никад неће!

За пунано мјесец дана

под кров исти он је био

са Хајданом, ал' јој лице

није једном још видио. . .

Ма наредбу сваку дава

да се држи, да се пази,

да се као к везиркињи

к њој приступа и улази ...__

Конак му је до конака

Црногорке китне био;

свако вече, свако јутро

крај њега је пролазио

и пита је често пута,

што робиња млада ради,

а слуге му казивале

да је тужна, јаде јади!

Везиру је жао било,

што се мучи то чељаде,

па ће доцкан једно вече

код Хајдане уљећ' младе . . .

У одају дјевојачку

везир лако уљегао,

и клечећи при молитви

Хајдану је затекао … .

Колико се млада била

у молитви занијела,

да је везир к њојзи уша',

није ништа видијела.

Двије сухе паличице,

на зиду је прекрстила,

па спрам тога скромног крста

вране очи дигла била.

Мољаше се млада страсно.

а коса јој струк охваћа,

бујна коса од везирске

сабље није била краћа . . .

Дивну главу издигнула.

опустила трепавице,

испод којих бисер сипа

низ чаробно своје лице.

Прекрсти се, крст цјелива,

измаче се и уздахну,

и од крста на противну

обрати се лако страну . . .

Слободна је Црногорка,

необичне живце има,

ка'оно ти привикнута

чудесима, ужасима . ..

Па нимало не трже се,

нити врисну, ни узблену,

нит' појава везирова

не препаде младу жену . . .

А и везир благим гласом

ње спокојству прискочио,

назва лако; „Добро вече!"

и дивно се њој јавио.

,,Како ти је овдје, цуро?

Што? ... Не бој се, жива била!"

Па руку јој везирска је

б'јела рука потражила . . .

Хајдана се мало тргну;

не да руку, но говори:

У тебе је добра много,

пунани ти свашта двори!

И робињи још ни једној,

као мени удобније

у твојему, пашо, здрављу,

до сад, мислим, било није!"

Осмјехну се везир мало,

па ће рећи: „Мило ми је,

но у томе ћошку тамо

што чињаше мало прије?"

— „Својему се мољах богу,

да ме спасе и избави,

да ме тужном дому моме

твоја брзо милост справи!"

„Што?. .. Зар овдје?. .. Како'?

Немој, цуро, жива била!.. .

Као дома код нас буди.

Ти си сваком овдје мила ...

Цвјетови се пресађују

из бостана у бостане;

ти по свему овдје можеш

пролазити срећне дане"

— „Ја сам биљка истргнута

с коријена родног свога,

немилосно и ненадно,

од крвника заклетога!

Извјесно ћу угинути,

пренагло ме злотвор трже.

ако на свом коријену

не вратим се изнајбрже'.

Но смјерно те молим, пашо,

на откупе пусти мене;

вилајет ти мутит' неће

руке слабе једне жене!"

— „Е, па дану, дану, цуро,

да и о том говоримо,

но сједимо на дивану,

што на ноге да стојимо?!"

Сједе везир, а Хајдана

сјест' до њега не хоћаше,

а да сједе, опет везир

Црногорку позиваше ...

„Робиња сам! Да те дворим,

судба ме је назначила . . .

Дворићу те, кад немила

овако је досудила ..."

— „Е па нека! Што би дала

да слободу ноћас стечеш,

реци, цуро!" — „Ја, везире,

чекам да ти мени речеш!"

— ..Не, не, но ти кажи, д'јете,

за слободу што би дала,

почем видиш у рукама

мојима си судбом пала!"

— Ах, везире, што ћу рећи,

и смије ли роб зборити?

Ал', кад велиш, говорићу

па да ћеш ме објесити.

Судбо клета! Што нареди

да цијеним сама себе!

Куку, доме! Аох, стрико,

слатки тата, благо тебе!"

Па дјевојка заплака се,

врхом косе очи брише,

а пусте јој прси трепћу,

кад потхвати и уздише ...

Дивна ли је у свом јаду!

Туга њена велика је,

па још веће њено лице

туга тешка пољепшаје!...

„Ја вриједим, пашо, мало;

дијете сам из планине,

не знам рада ни језика,

ни што амо жене чине;

Јединица међу браћом

у мајке сам своје била,

само плести, мало вести

мајка ме је научила.

Знам јахати добро коња:

знам биљегу да убијем;

знам сукати фишечине;

знам и киту да савијем .

Планинске сам руже брала

на висове и литице,

женског пола, гдје допирах,

не допира осим тице.

Сњежану сам воду пила

са сатова меда јела,

а мајка ме умивала

са јамужом, да сам б'јела . . .

Слободна сам као вјетрић

миле наше горе била

и ничијој никад срећи

ја нијесам завидила .. .

Ах, слободо! Што ћу овдје?!

Овај живот за ме није,

него узми што год хоћеш,

па ме пуштај, што мож' прије!

У браће ми има блага,

има коња и говеди,

и оваца пет стотина,

и све друго што год вр'једи.

Узми, узми! Све ће дати,

па ако је и то мало,

село ће се порезати,

па и племе све остало.

Не буде ли ни ту доста,

цикну млада као змија -

и господар даће пара,

наш владика Василија.

Господару, круно сјајна,

чуј глас своје поданице,

сад везира босанскога

једне тужне робињице!

Моји стари служише ти

твоје старе и државу;

ни за тебе, ни за земљу

не штедјеше никад главу!

Помози ми, круно наша,

или благом или силом,

поврати ме, како знадеш,

завичају моме милом!"

„Немој тако, жива била!

Зла за тебе овдје није,

а што мало ц'јениш себе,

то је мени најжалије!

Какво благо, какве паре

твога села и племена?

Какву ситну бесцјеницу

на најљепшу стављаш жену'

Видиш, д'јете,  ја те не бих

ни за једно благо дао!"

— Па бијелих грозничаво

рука јој се дочепао. —

„Не, никада! Зато, што ти

ја не видјех до сад пара,

вјенчанице са тајнама

од мађија и од чара,

појаве си чудновате:

кобним оком све запалиш,

и године да повраћаш,

на образу тајну храниш;

знадеш  јесен у прољеће

измијенит' у природи;

знаш рећ' сунцу на заходу

неким чаром: не заходи!

Реци мени: не умири

и природу сву прекрши

само р'јечју: да ме љубиш,

ах, чудеса та заврши!"

Па јој обје тресну руке

и живо их отурио,

да их не би у заносу

без дозволе пољубио.

О, како му пламти око

под просједе обрвице

и какав му страсни израз

зажарено носи лице!

Узбуђен је био силно,

без чибука, без бињиша

ни да рече: остај збогом! -

напрасно је ван изиша'.

Сабија га неразмјерност

са дјевојком у данима:

он педесет броји љета —

тек шеснаест она има!

Он сломио по вијека —

она само тек настаје! —

Он је отац, дјецу има —

она љубав не познаје!

Он пунани харем има —

она ништа до спомена

једног младог Црногорца,

кога данас жива нема!

Лани јој је погинуо

на Грахову од Турака —

цио народ и господар

за њиме је кука', плака'! .

                    IX

Хитри Татар долетио

једну вечер изненада,

те донесе ситну књигу

из стонога Цариграда:

цар везира њом позива

равну Босну да остави,

па багдадском вилајету

да он пође на управи.

Тај вилајет отео је

султан Мурат од Персије;

у све царство отоманско

тај вилајет најљепши је!

Столицом је с калифима,

но с већијем и још гласом,

био некад у земане,

као Корду са Дамасом;

а највише прослави га

Харун-Рашид, мудра глава,

којега је полубожна

на истоку била слава.

Најбогатиј' крај од царства

он богатством надмашује,

спрам Мисира и Сирије

тај крај сретни султану је.

Њега траже многе паше,

и у мито све издају,

тек везирства над Багдадом

да се шака докопају.

Три године — то је доста

везироват' у Багдаду,

да четврту над Босфором

б'јеле дворе сви имаду!

                   Х

Везир књиге расписао

на босанске капетане,

и јавља им да ће брзо

на источне поћи стране,

па комору покупио:

коње, кола,тахтреване,

да му носе дјецу, жене,

слуге, робље, ствари, хране.

Пред конаком везировим

св'јета много сабрало се,

бремена се и товари

у авлији пред двор сносе.

Врева жива наступила:

трче слуге горе-доље;

за полазак скори свако

приправља се изнајбоље.

Кола пуна и коморе

већ одмичу и одлазе,

а свилени тахтревани

пред бијели двор долазе;

ка' пчелице из улишта.

измиљеше из конака

неке женске замотане —

на тахтреван сједа свака

Најдоцније једна иде,

права као горска јела,

на најзадњем тахтревану

и она је млада сјела.

Такве справе људи носе

— ил' да речем јадна раја —

Турчин за пут начин овај

за лијепи пол усваја.

Коњаници узјахаше,

још везиров хат се чека,

док чу му се танка вриска

и ратова златних звека.

Лако везир окрочи га,

и мало је поизмака',

за њим кита нагна дивна

од момака и јунака.

Ни пут Клека ни пут Брода

полазити везир неће,

право џади цариградској

с фамилијом својом креће.

До Пазара Босном хоће

преко тврде Романије,

и отолен преко Скопља

ка Солуну да избије.

Све се дивно упутило,

да не може љепше бити,

у маленој Бусовачи

путници ће коначити.

Са потоњег тахтревана

она жена често гледа

травиичкоме б'јелом граду,

док јој неста из догледа ...

Виђаше се да марамом

често своје лице брише,

а онизи, што је носе,

чујаху је, гдје уздише ..,

Па мислили: були овој

у Травнику род остаје,

те јој жалост младом срцу

истрзава уздисаје!. ..

Ал' то није була била,

но Хајдана — несретница!

С главом оца опрашта се

и стричевом — кукавица!

Витез село уминуше,

к Бусовачи иду горе,

на обали од Косице

побијају већ шаторе.

Велика је каравана

починула на ливаду,

док шатори попере се,

у букову сјела хладу.

Вриште коњи, керад лају,

а дозива слуга слугу;

да се конак брзо справи,

помагаше ту друг другу.

По петина комад јеле

на рамена ето носе,

други већ су уложили

да за коње траву косе.

Неки ситне гране купе,

други крешу у кресиво,

они ватру укресаше,

наложише ови живо.

Коноп онај размотава,

онај трчи — спотиче се,

онај ватру да напали,

хита паши да донесе.

Мала дјеца везирова

од харема одмакла се,

трчкарају тамо-амо,

и весело играла се . . .

Гле, и они пруће сухо

у нарамке окупљају,

и ти мали хоће људи

своју ватру да имају!

Кад се логор већ уреди,

и послуга одступила,

везирова чељад сва су

под шаторе ушла била

и за дневи вечерала,

а обашка везир ио,

и на шатор Хајданин се

два-три пута намолио;

па се шета по ливади,

док сва пратња вечерала;

мјесечева свјетлост логор

иза горе обасјала . . .

Под највећом оном јелом

Бошњак млади из теркија

извадио тамбурицу,

па је спрема и навија.

Гусле други удешава,

око њега неки стоје,

а из гласа, без гусала,

Херцеговац  један поје:

„На обалу студена Дунава

цар Сулејман шатор разапео.

Спрам бијела Беча њемачкога

и латинског краља Фердинанда!

Краљ се маче Линцу и Салцбургу,

а Беч султан туче из топова“

Тако скоро до поноћи

пјевало се и играло;

на први се конак често

мало спава, ил' ни мало.

Сјутра опет поранили

пут Клокоти, Кисељаку,

те приспјеше у Блажују

истог дана, баш у мраку.

На пут, здесна, Фојница је

и манастир францискана,

који ферман освајача

још имаде ид султана.

Ту је руда од жељеза

ту Бошњаци сабље кују,

којијема царевину

пут сјевера проширују.

Даље мало — Кисељак је,

под њим извор чудотворни,

гдје немоћни оправља се

и боле'сни и уморни.

Ту се хладна Лепеница

са Фојницом, сестром, стаје,

да заједно у Високи

данак својих вода даје.

Како не би давале га?

високи је био прије

од све Босне мјесто прво,

стоно мјесто најглавније!

Колико је видијело

и краљева и банова,

и господе и властеле,

и босанских витезова!

Ту се опет на ћуприју

пролазило на Крешцоку,

р'јеку малу, рибе пуну,

воде бистре, недубоку,

па се брдом лако пели,

што с' Кобиља глава зове,

док су сашли у долину,

зујевине низ висове.

У подножју Игман-горе

Блажуја се слегло село,

под које се везирово

ту шаторје распе б'јело,

гдје путници боље ноћас

него синоћ много спаше,

па у саму б'јелу зору,

да су спремни, сви усташе.

Равним пољем сарајевским

отолен ће моћи лако,

под високом Романијом,

стић' у Мокро, све полако.

Требевић су видијели,

чим је сунце огријало,

мало прије но су Врело

уминули, село мало;

па су на мост од Миљаче,

Сарајево која д'јели,

прешли р'јеку, те се за њим

уз брдашце неко пели.

К Сарајеву не свртали,

но на Мокро право иду,

да за дневи у то мало

Романије село сиду.

Ту се нешто везир боји:

сјеновита Романија

није 'никад без орлова,

без хајдука и без змија! . . .

Па кад њоме наљегао

сумњу хоће да завара —

те Звиздића Гачанина

свог дозива барјактара:

„Еј, Бешире, није право

Романијом ићи мучки,

ни ка' влашки калуђери

проћи овај дом хајдучки,

но циликни — Бешир коња

до везирског примакао,

па ријечи неколико

пјесме ове испјевао:

„Романијо, вила постојбино,

што облаком замотаваш главу

и што храниш више од облака

спомен вјечни старине Новака!

Романијо, дебелог ти хлада,

у пештере, ако кријеш сада

ја ли вука, ја л' мрка хајдука -

нек изиде из твојега скута,

или ближе примакне се пута,

да он види багдадског везира,

и преброји маске везирове,

што му благо гоне у товаре!"

— „Тако, тако, барјактаре,

Новак да је и Грујица

у тој гори, вјера и бог! —

прошли бисмо ми двојица!"

Везир збори, а Мокро се

већ отвара ено доље.

Сеоце је то малено,

у мало се слегло поље.

Везирови шаторови

свега скоро притискоше.

под којима сви путници

уморени упадоше.

Везир опет поранио

низ Гласинац к Рогатици.

крај Ковања, колијевци

Бранковића породици.

Отолен ће наставити

стрмо Дрини валовитој

и пријећ' је на ћуприји,

под Вишеград, каменитој.

Србин, паша Соколовић,

тој ћуприји темељ стави,

да би бога ублажио

што род и крст свој остави.

Отолен ће на Прибоју,

па на Нову Варош саћи,

да приспије у Сјеницу,

пут је њему то најкраћи.

Међу морем и Дунавом

на положај' Сјеница је

најљепшему, свако живи

варошици тој признаје.

Раскош вода, раскош горе

то мјестанце краси мало:

плод два пута на годину

земље ондје дава рало.

Ливадама одјело се

и са воћком свакојаком,

а куће јој покривене

све готово шиндром лаком.

Васојевић, веле, Стево

ка' намјесник царски стоја'

у ту варош све до самог

косовскога страшног боја;

па ће и сам на то поље

с ваистином пасти слугом,

ах, онакву може слугу

племић вазда назват' другом.

Под Сјеницом везир хоће

да почине два три дана;

чељади му уморнојзи

треба мира, треба сана .. .

Јер у варош богиње су

завладале тако јако,

да му пратњи и харему

пријенути могу лако.

Муфтија му и кајмакам

изашли су у сретање,

и били му казивали

за сјеничко здравља стање:

„Кисмет — веле — у све влада

ал' рад дјеце и рад жена

конак ти се ноћас, пашо.

подалеко града опрема''.

Покрај тога, рекоше му.

чете двије да се чују

околицом од Сјенице

и око ње хајдукују.

Једна да је од Грахова,

по чистоме извјестију,

друга да се саставила

Васој'вића у нахију;

па обије ударају

околицом од Сјенице,

те по гдјешто опљачкају,

ка' грабљиве какве тице.

— „Собом имам сто Бошњака,

Херцеговца полу тога,

а цијела друга пратња —

вилајета то је мога.

Херцеговце и Бошњаке

оставићу у град вама,

да их трагом у планине

ви пошљете за четама.

А земљаке задржаћу

да ме прате до Солуна,

и што са мном не поведем,

оставићу од њих туна.

Но тијема, што остављам,

свима добар конак дајте,

па сад одмах у Сјеницу

ви заједно с њима хајте!"

Дв'је сјеничке старешине

с Бошњацима окренуше,

а све сами Анадолци

код везира остануше.

                     XI

У претијец из Никшића

Периша је похитао,

те везира стига' брзо;

за њим исти дан дошао

у Сјеницу — мало нешто

од рана се понадига',

па је срећан и везиру

мило бјеше, што га стига'.

Милује га и дарива

и хвали га пред Турцима,

те ускока сва му пратња

ка' рођеног брата прима.

Он се зори и диже се,

и хвали се и размеће:

забадава! Она сорта

поступати људски неће.

Ни од чеса не узмиче,

као човјек што би прави.

но често се навалице

спрам Хајдане каткад стави.

Она, чим га видијела,

из шатора не излази;

да је јутром ни вечером

изван нема, везир спази;

па ће опет једну вечер

код дјевојке уљећ' махом —

не учтиво, као прије,

но са неким крутим бахом:

„Зар си бона, кауркињо;

те на видик нема тебе,

ил' се апсом градиш ка' да

у м'ој логор сама себе?

Што ти фали? Што би хтјела?

Од ког ти је овдје криво?

Немилосна, неопитна

из планина ти одиво!

Никада се не осмјехну,

нит' поклони, ни захвали,

ка' да су ме брда ваша

робом власти твојој дали!

А знаш што си, а знаш ко си,

а знаш су чим располажем?

Знаш подносит' више нећу

суза твојих, ја ти кажем!

Код љубави моје вруће

и код пажње свакојаке,

мислим, милост већ бих наша'

и чак тамо међ' дивљаке!

Харем ми је омрзнуо,

а и дјеци жље се јављам,

заврга' сам после важне —

и за опет све остављам.

Не знам ништа, ни куд идем -

врти ми се свијет цио;

час све мрзим, и мрзи ме

и мој живот и св'јет био! . . .

Другда опет чини ми се,

да сам срећниј' од свакога,

кад случај'но па'не на ме

поглед који с ока твога! . .

Није право, цуро млада,

да си са мном стога тако,

а угодит' моћи мени,

мислим да је тврдо лако.

Што ти не бих жртвовао,

ил' рад тебе учинио?

Земљу, цара, породицу

бих за тебе оставио! . . .

Дану реци, наређуј ми

што ћу, што ћеш, што би хтјела -

Би л' у кршну отаџбину

собом мене ти одвела?

Би ли да се покаурим,

би ли онда моја била?

Одговори, па бјежимо;

одговори, душо мила!" . . .

— „Пашо, ти ме застиђујеш,

доброта ме твоја дира!

Грехота је, што ти срце

предмет други не избира,

на који би излит' мога'

силу таквих осјећаја,

јер у моја уска њедра

ту за тебе нема раја!

Ја знам, што сам, ја знам, ко сам:

ропче јадно из планине,

сиротица изгубљена,

жртва једна зле судбине! . . .

А знам ко си и што можеш

и у власти што ти стоји;

вељи дио царевине

од тебе се, пашо боји,

нека ли ја, сирота,

у твој логор без никога —

само сама кукавица,

и без нигдје никог свога,

без одбране, без заштите,

самовољи подвргнута!

Куку мени, куку мени,

куку мога злога пута!"

Па ће улит, у сузама

и на грло руке стави,

као да би себе саму

хтјела цура да удави!

— „Немој, немој — везир збори

па руком јој струк обхвати.

а другом јој трза њене —

немој, мила, живота ти!

Зашто? Што ћеш? Зар си луда?

Дану амо, немој тако!" —

па му чело дјевојачко

додирнуше уста лако .. .

Ц'јеђ љепоте, св'јеж младост;:

с надисајем крв запале,

страст врлину би свладала

да су у њих душе мале . . .

Но он племић — она тврда;

он је велик — она веља;

она чезне за слободу —

он љубавних пунан жеља! . .

Уто ће јој пустит' руке,

па лагано зборит' оде:

„Чудна ли си, боже живи

кукајући без слободе.

када ти је савршену

и потпуну ја даривам

и при томе у ланцима

твојима се сам окивам!

Што ћеш више? Ево мене

да хришћански крст целивам,

па да срећан, гдјегод хоћеш,

покрај тебе ја пребивам!

Не зазири од година

и прос'једе моје косе,

срце ми је вјеруј, младо,

а ноге ме добро носе!

Угљијевље церовине

боље траже занатлије —

од младика и прутића

ваљанога угља није!

А тражбином живот дуги

лозе крв ми обећаје,

па блаженство неко с неба

с љубављу ми бог пружаје!" .

— ,,Ја ћу, пашо, да полудим:

врти ми се свијет ови!

Те ријечи, ти зборови —

за мене су, вјеруј, нови!

Церовина и младика . .

Међу нама сад што хоће!?

Вијек дуги ... или кратки —

бог зна од нас имат' ко ће?!

Но те молим, пусти мене,

имам мајку, имам браћу

и већ тако кад си добар —

један целив теби даћу,

ал' у руку . .. као оцу . . .

и вјечно ти харна бити,

ако ћеш се смиловати —

мене дому повратити!" . . .

— „Вратићу те, али са мном.

ако хоћеш ове ноћи . . .

Све ћу овдје оставити —

а с тобом ћу, мила, поћи.

Нека Стамбол — пропао се.

а нек Багдад ђаво носи!

Судбу своју ја привезах.

о твојојзи црној коси!

У ћустеке, за шатором,

свезани ми коњи стоје —

нико ништа рећ' не смије,

сви се мене овдје боје!

Ходи, јаши! Ноћ и поље

и слобода ван те зове!

Води пашу на Цетиње

Окова ти у узлове!"

— „О честити, нека, пашо,

аох, море, мојих зала! . . .

Ја нијесам ништа рекла —

нит' што теби обећала!

Под цијеном да сам твоја,

на слободу теби хвала!

Преварити никог нећу,

да б' у ропству остарала! . . .

Не љуубим те, нит' бих могла

сад икога завољети!.. .

Не љубим те, добри пашо,

па да ћеш ме изгорјети' . . .

Зашто бих те преварила,

милостива и доброга?

Душа једна врата има,

а све вјере — једног бога!

Не, не љубим ја никога,

осим миле домовине!

Без ње ми се и небеса,

вјеруј, пашо, туђа чине!

Ох, пусти ме, ти остани!

У наше је горе мука:

хљеб с' од суза тамо ије

из крвавих често рука! . . .

С душманима од постанка

и с природом завађени —

ал' слободом дани су нам

тамо златом позлаћени!

Што би горштак без планина

што л' планине без јунака?

Куд би виле становале

или муње без облака?

Српство горе у горштака

завргле су жртве наше;

љубав, пјесма и слобода

дух горштаку уздизаше,

да презире метеж јада

у долини од невоља —

судбина је Црногорца

од свачије опет боља!" . . .

Везир не хтје, н'јем од чуда.

да под шатор даље стоји;

од заноса к домовини

цурином се уму боји;

па изађе полагано,

под теретом туге, чуда —

над Сјеницом и логором

тишина је била свуда . .

Роса пала на ливаду,

по роси се везир шеће.

ноћ је хладна, ал' у шатор

везиру се сада неће.

но премишља и размишља,

што остаје њему сада:

да ће цура бит' његова —

оставља га свака нада.

А близу је била зора;

Даница је на прозорје

и лаки се жагор чује

гдјегдје, гдјегдје у шаторје . .

Погледује пут истока,

на млади се дан не срчи,

кога тмуша у завоје

неизвјесне и још грчи;

па се с' зором разговара:

„Благо теби, зоро млада,

што ти вјечну младост даде

онај који св'јетом влада!

Понављаш се свако јутро

у најљепшем вазда бају,

те мним, откуд ти истичеш

да су врата божјем рају!

А смртнима небо нама

само једну младост даје;

ах, на жалост, младост наша

за час само један траје!

Па зашто бих огорчио

дане младе Хајданине? . . .

Нећу, нећу! Нек слободној

њојзи ова зора сине!"

Суврати се . . . па уљеже

под шатором опет к цури,

па црвену кабаницу

пред њезине ноге тури:

„Црногорко, зора свиће

у најљепше руменило!

Слици њеној, ка' ти сада,

још вјерније није било!

Слободна си, као гениј'

твојих гора поносити'!

Данас ћу те отаџбини

милој твојој повратити!"

Уто пушке из омарка

на шаторје запуцаше;

с двије стране чете двије,

ка' орлови, загракташе!

Стаде вика, стаде цика

од јунака с обје стране;

Срби добро кидисаше —

и Турци се добро бране.

Пушке пламте по пољани.

сјеча наста и рвање!

Скрај дјевојке витез паша

смрти трену у сретање! . .

На пет крока од шатора

с' Србима се везир стучи.

а повика Анадолце,

па их грди, па их бручи!

Сијева му дамаскија,

и крваве мушке руке . . .

Али што ће? — Све су пусте

махом токе на хајдуке!

Три четири оборио,

и још стоји, још се брани,

док по десној мало руци

Краљанин га један рани . . .

Из рукава од доламе

везирове крв ста тећи,

те не може, као прије,

ни замахнут' ни посјећи . . .

Јунаштву се везирову

скоро хајдук сваки диви,

док Радуле Јоксимовић,

Из  Забрђа — соко сиви,

паши скочи на рамена

и посјећ' му главу шћаше,

али млада једна жена

посјећ њега не даваше,

но све куми, богаради, —

ах, њезине веље муке!

Око врата везирова

склопила је б'јеле руке!

Српски збори . .. српски куми

Србе браћом називаше —

докле Срби при расвитку

у жену се упознаше:

„Хајдана је! Хајдана је!

Доље пушке и ханџаре!" —

сви гракнуше, Уто Симо

до ње доспје барјактаре:

„Ти си жива, благо нама!

Ми за тобом и ходисмо

и да није везир ово,

Турчина ти дали бисмо!"

Од повратка у Грахово

мучио се да с' опере

јадни Симо, што с' одмета

свога јата, своје вјере.

Уто преста жива сјеча

по ливади код шатора,

пред лицем је б'јела дана

узмакнула рујна зора,

па се види по разбоју

гдје до л'јеша лијеш лежи

и с ливаде крв гдје дими

и пење се у зрак свјежи . . .

Перишину стрв познао

Ново Марков из Лопата,

па је врхом од опанка

теке гура и дохвата . . .

Тако сваки издајица

нос побио у ливаду,

ко издаје отаџбину

и о њеном ради паду! . . .

Многи бјеху Анадолци

оне зоре погинули;

многи опет пут вароши

без обзира умакнули . . .

Ту и Срба број лијепи

бјеше пало убојника,

а везир је међу чете

оста' с нешто рањеника .

Од харема и дјеце му

погинуо нико није;

он једини рањен мало

од цијеле фамилије . . .

Сабраше се Црногорци

на увитак око паше,

с љубопитством у јунака

јунаци се загледаше.

Он, горд, рече међу њима,

без иједа и без страха:

„Није вашег, Црногорци,

нит' ударца нити маха!

Ка' гром с неба ударите,

било ноћу, дању било.

Оружје вам свијетло се —

побјеђиват' научило!

Валан нешто жалим само,

што је мене поштедјело,

те из ваших џевердара

ту ме није зрно срело!

Ја за свијет већ не марим;

у зору је мркло мене,

кад навијек раздвојих се

од лијепе ове жене!"

Многе руке јатагане

од хајдука дотакоше,

а везиру сви се мало

у један мах примакоше —

док Хајдана ста крај њега,

како вила крај сокола,

па говорит' живо поче

из братскога тога кола:

“Стан'те мало, Црногорци.

браћо дивна, осветници!

Кунем вам се на ћивоте

и причешћа на ожици

да дуж свега робовања

била ми је част на миру,

као да сам у морачком

живовала манастиру.

Видјела сам доста људи

и главара поштеније' —

ал' од паше, овог чојка,

поштенијег нигдје није!

Па вас молим, као браћу,

част, јунаштво кад му знате

да слободу том јунаку,

ка' јунаци одмах дате!"

Сви рекоше: „Ето му је!"

Пут Сјенице паша оде,

а Хајдану уз планину

Црногорци — к Чеву воде.

По народном предању Хајдана није била кћи Вукоте Балетића него његова сестра и у вријеме када су је Турци заробили била је већ удата за Вука М. Вукотића, унука Вукоте Вукашиновића. Турци су је једног дана пресрели уврх Липове стране када се с браћом Радом и Вукотом враћала са славе из Бјелопавлића, њих су посјекли, а њу су одвели у Никшић, одакле је послије дванаест година робовања побјегла. По повратку наставила је да живи са својим ранијим мужем.