Женидба бега Љубовића

Женидба бега Љубовића

-По народном казивању-

                    I

Ситна књига на жалосни

Љубовића двор долеће;

Алил-бег је чита, гледа,

па је на скут мајци меће:

“Види, мајко моја мила,

бег Лакешић што ми пише

да Хајкуна, вјереница,

не зове се мојом више.

Даље - вели - да му вранца

у сватове за њу спремим,

ил’ је сјутра у Бишину

на мегдану с њим под’јелим.

Него момку Хусејину

реци нека ков удари

вранцу моме, крилатоме,

и дивно га отимари,

Те ујутро, сабахиле,

нек ме чека у авлији,

да на сусрет ја изађем

Лакешићу, љутој змији.”

Бег то рече при вечери,

пак се бојној припе кули,

с чивилука сабљу скиде

и куне се Хајки були:

"Хајко душо, ти си моја!

дан без тебе не кабулим;

но што ће ми цио свијет,

Ако тебе не пољубим?!"

Куне јој се бег Алил- бег

и тврду јој вјеру дава,

баш ка да му на миндеру

у одаји до њег спава.

"Ех, ово је сабља бритка

покојнога баба мога;

Она пуста нек закоље

вјереника, Хајко твога;

Ако тебе Лакешићу,

Ил' другоме ма буд коме

жив те пустим - дај, о Боже,

крв попио своју њоме!".....

Бег остави сабљу бритку

и спреми се да почине;

заспа момак са одлуком,

за Хајкуну - да погине.

                 II

Цура чула у родбини

за просидбу Лакешића,

па говори оцу, браћи:

“Бићу само Љубовића!”

“Немој, кћери!” “Сестро, немој!”

- говорили они њојзи -

“Кад га не би шћела, Хајко,

грдан ископ нама грози!”

Бег  Лакешић скупио би

Цио Мостар и Љубиње

и свих петн'ест  кадилука

изузевши Невесиње.

Па би силан удрио нам

бутун кућу угасио;

Његова би опет била,

јер би тебе заробио!'

Стари отац  још умилно

за тим кћери проговара:

"Узми Хајко, жива била,

Лакешића из Мостара!"-

“Хоћу, бабо! - рече цура -

спас  је рода мала жертва:

гвожђе, коноп, кам о грлу

и вјечити дом Неретва!”

                     III

Бег на танкој кули спава -

снови су му за Хајкуну;

а гдје му је стара мајка? -

Код вранца је у подруму,

па шта ради? - Грли вранца,

а уздом га зауздава,

па га слуги Хусејину

на подрумска врата дава:

“Води коња у Бишину

силном бегу Лакешићу,

и реци му, нек се мане

тужног дома Љубовића!”

Баба момку тако рече

и рукама стиште очи,

да не види кад јој вранац

на жалосни измет крочи.

Пође коњиц, пође сјетно,

а сјетниј’ га слуга води;

вришти вранац из далека,

а слуга га даље води.

То је вранац старог бега,

Алинога милог баба,

који но је погинуо

на јуришу од Багдада.

Вришти вранац све то јаче,

цио Мраваљ одврискује,

а Алина гине мајка

да ту вриску син не чује,

па се мучи кроз одају,

мира нема, нема мјеста,

докле у мрак, у даљину,

милом вранцу гласа неста.

Жа’ старици бјеше коња,

Лакешића кунијаше:

“Што мегдане не пошиља,

Љубовића док бијаше,

но нам тобож да изведеш

на Алију мога луда,

који би те послужио

у Бишини, па и свуда!

Сиротан си дом напао

витезова Љубовића,

па у гњезду соколова

тражиш кога? ... луда тића!

Мој бег гдје је и дјевери,

гдје синови моји врли?...

За част Босне живјели су,

и сви пали и умрли!

А ти, рђо, која сада

сирочету млађаноме

зулум радиш - би ли с њима

на мегдану јуначкоме?

Но у доба војевања

босанске те удовице

изгоњаху из домова,

безобразна кукавице!

Несретна ти свадба била,

чујеш, беже Лакешићу -

правда ће ме осветити,

пропаст твоју доживићу!”

                     IV

Мратинску је ноћ цијелу

млад Али - бег преспавао

и у сну је са Хајкуном

непрестано пребивао,

Па устаде од миндера,

а још нигдје зоре нема;

Свијећу је упалио ......

за мегдан се момче спрема.

Кад се дивно наредио

и Богу се помолио:

"Извед'те ми вилу вранца!"

Момцима је говорио.

Момци ћуте и боје се.

Урочени дан освану,

те Алина стара мајка

у одају к сину бану:

“Благослов ми твој још треба!”

јунак мајци проговара,

па јој вреле сузе брише,

са марамом, лица стара.

- “Гдје ћеш, Але, срце моје,

ком ћеш мајку оставити...

Дијете си - Лакешић ће

ласно тебе погубити!”

- “Неће ласно, мајко моја,

дохватит’ се мога врата

код бабове оштре ћорде

и његова врана хата!”

- “Ја сам синоћ нашег вранца

по сејизу Хусејину

отправила несретноме

Лакешићу у Бишину,

Но ако ти, мисли сине,

за Хајкуну крви треба,

проли’ моју сада овдје,

а ја примам гр’јех од неба”...

Бег поражен ријечима

остарјеле своје мајке

у поразу видје слику

прелијепе своје Хајке,

заклетва му на ум паде,

коју синоћ учинио

на бабовој бриткој сабљи,

па је одмах повадио -

бјеше прега’ да не живи

и заклат’ се чисто шћаше;

нешто мајка, нешто слуге,

извршит’ му то не даше...

- “Буд ми живот сад чувате,

куд ће понос Љубовића,

куд поштење, куд ли Хајка -

зв’језда тужног мога жића?”

- “Седам брата имао си -

баба каже, сузе лије -

два су теби погинула

на вратима од Кандије,

а два су ти под Беч кости,

мој Алиле, оставили,

кад њемачком краљу Турци

град су овај отимали.

Маџари ти заробише

на Варадин брату Мусу,

а Мехмеду Далматинци

посјекоше главу русу;

Ахмет мали умро нам је

ах, на мојој старој руци;

рањена га донијеше

с Црне Горе браћа Турци.

Бабо т’ оста под Багдадом,

а два стрица на Озију

кад хоћаше цар велики

да освоји Московију.

Сви су пали за поштење,

укорит’ их нико неће;

знаду људи да њихова

крвца твојим срцем креће,

али луде и нејаке

издале би тебе силе,

када би се на разбоју

с Лакешићем измјериле!

Ја ћу другу цуру наћи,

с њом те дивно оженити -

оџаке ће Љубовића

Бог милостив напунити!”...

- “На ахаре, пред бегове

зазор ће ми, мајко, бити;

ту срамоту, ту неправду,

ја не могу претрпити!”

- “Срце, Ало, племство Босне

зачуђено да те види

на мегдану с Лакешићем,

хоће, богме, да се стиди!

Пар ти није јучерашња,

повечерња удворица -

Љубовић си - знаш ли, синко,

ти си Босни перјаница.

Зар да сабља Љубовића

по несоју једном махне!?

Лакешићу част би била,

да под удар њен издахне.

Име, благо које стече,

имао га лани није,

док не паше у Маџарској

наши бези и спахије.

Као врана на оџаке

угашене њине паде,

рашћера им дјецу луду

и оглоби и покраде,

па сад на нас ред је доша’,

те нам пакост ову чини...

Ублажи се, мој Алиле,

презри рђу и почини!”...

Страшан ијед бега мори,

у миндер га положише,

више њега стала мајка,

па га тјеши и уздише.

Жива мука на душеку

Љубовића подузима,

а међу тим бег Лакешић

у Бишини вранца прима.

Би му мило кад га виђе,

весео га дочекива,

још што Алил с њим не дође

зоран Турчин сазаљива,

Па за узду коња хвата,

оде с њиме низ планину;-

-"Хајде преди с Алил - бегом"-

слузи рече Хусејину.-

                          V

Под Благајем бега чека

биранијех триста свата.

- “Ев’ од страха бег Љубовић

мени спреми свога хата”.

Чим их стиже, силан рече,

А свати му из хајтера

афериме таке дају,

да им нема ни тефтера.

"Е, сад свати, бег повика-

по дјевојку да идемо;

Ја пред вама, а ви за мном,

ту до подне стић' можемо!"

Сви на коње усједоше

и низ поље игру своју

на коњима разиграше,

а сватовске пјесме поју.

Пољем Турци прелијећу;

брзина је њих хатова,

као што је над пучином

лет лакијех лабудова.

Лакешић се смије, пјева,

друштво му је све весело -

уто му се Морињ-брдо

указало све бијело.

О Митрову дану често

копнина је у равнине,

када снијег и сметови

пут затисну у планине.

Бјеше снијег попрштао

по Морињу високоме,

ал’ то мала би препона

овом бегу силеноме.

С триста свата ста се пети,

војска му је лака, брза,

није зима, вјетра нема,

нико му се није смрза’.

Већ и Морињ прегазише,

а срете их друго поље,

исте игре започеше

и исте су свати воље.

А касаба једна лежи

при врх саме те равнице,

у којој су двори оца

преотете вјеренице;

Под касабом свати коње

уморене одјахују,

да их српска раја вода,

а ту рају они псују.

За готову софру сјели,

ама адет сватовски је

мало јести, много пити -

пију кафе и ракије.

Ђувегија с два дјевера

тастовој се попе кули,

па на чардак прво иде

к Хајки својој, младој були.

Опремљена бјеше дивно -

орфане је наредиле;

невјеста је она красна

и од сваке љепша виле.

Знак с чардака сватовима

Лакешић је учинио,

те је сваки свога коња

у једанак окрочио,

а дјевери приведоше

коња цури Алинога.

Скочи млада на вранчића

полагано молећ’  Бога:

“Бог хајдуке намјерио,

да ме њина рука скине,

а ти, вранче, свједок био

погибији све дружине!”

Пак се равна поља свати

са дјевојком дохватише;

весели су, пјесме поју

сад но прије много више.

Морињ брдо магла густа

свеколико оклопила,

а сватове још у пољу

веља киша ухватила;

зорни свати кабанице

под Благај су оставили,

па скинули с’ главе шале,

те дјевојку обавили.

Дими, јечи Морињ тврди,

у пољу се јека чује,

силни сјевер са мећавом

њега ц’јелог опасује.

Сватови се окупише

на измаку од равнине;

страх свакога стао хватат’

од изгледа те планине.

Већ почели они зепсти,

ракија их и труд стиже,

све што с’ више примицаху

тој стравичној гори ближе.

- “Како ћемо и што ћемо?

Један другог гледа, пита.

- “Тако, како бег нареди!”

А заљубљен бег све хита.

“Уз планину!” - бег повика;

љубавна га жеља грије:

“Напр’јед, свати!” - Они за њим;

мећава их већ прикрије.

Види Хајка што ће бити;

и њу зима ста да хвата,

па бијеле руке пружа

добром коњу око врата.

Нова снага, нова сила

придолази у вранчића -

у гриву му заплијеће

бурму млада Љубовића.

“Ако остах, ка, што хоћу,

у Морињу под сметове,

хајде право, мили вранче,

ти на дворе Алилове,

понеси му бурму ову -

коњу цура говорила -

знаће по њој да сам душом

ја његова вазда била!”

Свати прте пред дјевојком,

ал’ пртина та се скрије

под снијегом, који сјевер

на исти је мах завије.

Дуго тако не ходили -

Већ друг друга не виђаше;

коњи су им позапрли,

а сам галеш придаваше.

Гази вранац кроз вихоре,

иде зорно, иде холо,

с њега цуре свате гледа,

гдје се мету наоколо;

сви под сн’јегом остадоше.

Два дјевера још њу прате

и Лакешић ђувегија,

ал’ с’ и њине силе крате.

Кад при самом врху били,

дјевера јој оба сташе,

пак уморни и озебли

у најдубљи смет  упаше...

Гази вранац кроз вихоре,

иде зорно, иде холо,

а цура се обратила

око себе наоколо -

види само Лакешића,

гдје се и он смрћу бори.

“О души ти триста свата!”...

њему цура проговори.

Даље вранац кроз вихоре

зорно иде, иде холо;

кад изађе на Мориње

мрак свуда је наоколо.

А Хајку је љута зима

већ готово освојила -

из руку јој озеблијех

узда сам пала била;

сам коњ стао на планину;

гледа - нема нигдје пута,

пак сметима обратио

опет своја прса крута.

Кроз мрак, тмушу, дим вихора,

гле, зрак неки бјелуцка се;

граби коњиц, живо граби -

зрак тај стиће, не дава се.

Така свјетлост низ планину

брзо бјежи, бјежи дубље;

ама шта је? Правда света

послала је своје зубље!

Добро вранац свјетлост прати...

Вихор мало одумину,

те с невјестом полумртвом

сиђе соко у равнину.

Кад се поља дохватили,

равна поља, живља свога,

ко би више овој хали

закратити путе мога’ -

нити поље, нити р’јека

помамноме скок не смета,

а фереџа дјевојачка

уза њ трепти од полета.

Њег’ то дивно поље равно

на Алила опомиње,

првог свога господара; -

то је поље Невесиње.

У дно поља два су пута:

један води пут Мостара,

б’јелом двору Љубовића

онај други пут отвара,

њим је вранац окренуо,

чува своје бреме мило,

које ’но је половином

у Морињу обн’јемило.

Дјевојка се сва следила,

чувства нема о свом бићу;

ништа не зна куд ће вранац,

док пред дворе Љубовићу -

устави се соко врани.

Устави се, вриском врисну,

а у кући Алилова

мајка стара из сна врисну:

“Ето вранца, благо мени!”...

Па отвори брзо врата,

зове сина, зове слуге,

да прихвате добра хата.

Из хаљина Алил скочи,

низ бијелу стрча кулу,

кад ал’ збиља, хат му доша’

и донио Хајку булу!

Алил брже прилетио,

диже цуру са вранчића:

“Алах ми те, рече, врати;

благо дому Љубовића!”

                                     1868