Искрице о човјеку

Искрице о човјеку

Је л по гријеху првих родитеља,

ил страстима њиних потомака,

те сад ово моје братство страда?

Не - јер човјек тога се опрао

кад је суза Голготу осула

и крви се божјом напојила.

Ја сам млад још, могу прећерати,

неправедно осудит човјека;

тек сам стазу живота почео,

а лукавством и општом пакости

ово ме је братство задахнуло.

Када крилом по бистру језеру

при полету дирне ластавица,

тихе воде смрси површину,

таласића начини стотину,

те се један бори са другијем,

тако ми се узмућује душа

разматрајућ неке људске ствари

са попришта двадесетљетног мога,

те данашњи човјек ми се каже

ка највеће на земљи страшило.

О човјече, рђа те убила,

на што твоје сплетке и лакомство,

на што завист и убиство вољно?

Ти у штети твојега ближњега

срећу тражиш и њој се радујеш,

задатка се свога удаљивши,

без никакве нужде и невоље

ти на тренут бића заборављаш,

а нишан си југа ил сјевера

или друге смућене вјетрине.

Сад те ево - до часа те није...

Час је оно, што ти вјеком зовеш,

а вјек бива, што сам тако хоћеш;

ти га чиниш простором мучења,

у њем страда душа и тијело.

О човјече, дану, разбери се,

бог те даде да природом владаш.

Украси те и душу ти даде

међ тисућом друге животиње.

Он ти рече да направиш узду

да над бјесним коњем господариш;

моћ ти даде да га припитомиш,

да га јашеш и с њим земљу радиш

и његовом користиш се снагом.

Он ти слабе оборужа руке,

да се јакој браниш животињи,

да се лаву и пантеру ругаш;

ђе су других милион работа,

што с од руке примио вишњега

земљи живот да њима усладиш?

Све ти даде до ли бесмртија

земљи, коју тијелом називаш,

ал дио ти и од тога даде -

красан дио ту бесмртну душу,

коју твојим квариш неваљалством;

неваљалством воље покварене

код толико дивнијех предмета,

чим те творца рука обдарила.

Разбуди се и очи отвори,

књигу старда расклопи Аврама,

Јосифовим сљедуј поступцима,

учи закон Христа Спаситеља

и далеком приправљај се путу! 

                                                           1864.

Пјесму  "Искрице о човјеку", која мислима, осјећањима и дикцијом подсјећа на Његошеву "Лучу микрокозма", први пут је Јован Сундечић објавио у "Орлићу" за 1865. годину са потписом К. Ц. Н....