Посланица Г. В. С. П......

Посланица Г. В. С. П...... 

У опсади од сметова,

од студени и од леда

ова строга мене зима

ни праг кућни пријећ' не да; 

Па сам ти се усједио

Уз топлу ми оџаклију,

До прозора који стиже

Снијег, што је у авлију. 

Јутрос рано сердар Раде

Поднесе ми молбенице:

Свијет ми се наврнуо-

Хоће пара и правице. 

А ја пара мало имам-

У тебе је правда, Боже!

А свакога задовољит'

Човјек смртни који може? 

Е па тако један сахат

Оставимо око тога-

С лаком душом да сам неког

Утјешио невољнога 

Ја започнем стари занат:

Бавити се с рапортима,

И прогледат' тамо, амо,

Да ли ново штогођ има. 

И у тај ми поса' прође

Или сахат, или више-

То зависи, има ли се

Што биљежит' ил' да с' пише.

Иза тога на реду су:

По гдјекоја приступања-

Неки хоће ово, оно,

Неки прича, што је сања.

Овај живот није смиље,

И то ваља прогутати;

Свакојему посјетнику

Књаз је дужан - џевап дати. 

Па се тиме сахат трећи

Мог раднога дана скрши;

И када се све по реду

Тако прође и доврши, 

Ја прихватим лаку лиру,

Ил' ћу пјесму прочитати:

Тако ми је нешто лакше

Мед и чемер мијешати. 

Особито код нас овдје,

Гдје се мучни дани нижу,

Удобности гдје још свјетске

Не допиру и не стижу: 

Ваља чојку снаодити

Да мислима не очаје,

Но да души већу крјепост

И све већу храну даје. 

Куку томе који клоне-

Тај погине у комате;

Томе људи и ђаволи

И завојиште и зарате! 

Па је стога добра лира,

Звуци њени крепост дају-

С новом снагом, с новом вољом

И слабога објачају. 

Ја, Бога ми, не знам што је-

Ема, кад јој такнем жице,

Чини ми се да сам лакши

Од небесне сваке птице; 

Срце ми се објуначи

И тад чини да бих свеза'

Не једнога, него седам

Под оружјем Ђерђелеза.

Ни то није на одмету-

Кад у души снага гори,

Са свијема невољама

Може човјек да се бори .....

И ово је час четврти

Јутарњега мога рада,

Иза кога неизбјежни

Чин наступи један сада.- 

Таман, када глас бакрени

Јави дана половину,

Дође слуга да ме зове

С фамилијом на ужину. 

И копачи и орачи

И проклети дипломати,
И паметни и будале-
Свак природи данак плати! 

Тако и ја у круг мили

Домаћијех мојих сједем,

Хљеб насушни у тој сретној

Заједници да изједем, 

Ручајући смијемо се,

Кад завргну дјеца шалу,

Ил' причицу смијешну им

Ја испричам коју малу.- 

А ове се зиме више

Ми смијемо но икада;

Родило је љето добро

Глађу нико сад не страда ....

Колико сам прошлих љета

Са чемером хљеба ио,

И ка' нијем за трпезом

Међу своје ја сједио.

Када год сам помишљао

На несретње неродице,

И народа сиромашког

Инокосне породице- 

С јадом сам га црним ио!

И, тако ми божје вјере,

С трпезе сам више пута

Уставао - без вечере! 

То је прошло, Богу хвала!

Земља стоји сад друкчије;

У државу чељадета

Гладног, чујем скоро није. 

О, хвала ти, Теби, који

Од вјечности дне набрајеш,

Творче свега оног, чему

Са опстанком хљеб пружајеш! 

Па по ручку сједем мало

Опет покрај оџаклије;

Иза јела, кажу људи,

Радит' здраво ником није. 

Сједим тако и премишљам

О свачему и ничему,

Док жагором дјеца мала,

Крај не вргну томе свему. 

Понекада, гледећ' ватру,

Угљијевље и палице,

Тегота ме нека узме

И спопане трепавице ..... 

И то стање брзо прође,

Па облакшам изновице

Као момче испред огња,

Ја устанем са столице. 

Узмем књигу, ил' новине,

До пет сати радим тако:

Вријеме ми брзо прође,

Те дан послом сломим лако.

Тад ми мудри Савјет дође,

Сви су махом добри људи-

За срећу се од њих сваки

И народску славу труди. 

Вијећамо, претресамо

О државној свакој грани:

Што нам треба разбирамо

И унутра и на страни. 

Малена су средства наша,

Не може се доспјет' свуда;

Ал' са чим се располаже-

Готово се творе чуда. 

Рад, прегнуће - надокнађа

Гдје нам средства запру мала,

Жива воља чиновништва

Никад није малаксала. 

Па вијеће кад се сврши,

У дослуху и тишини

Као вазда отпуштам га

У харности и милини. 

У то други чин наступи:

Момак зове изновице,

И ја пођем гђе клепећу

Опет пјати и ожице. 

По вечери сјешћу мало

У салону код чељади,

Док са грајом и жагором

Истјера ме свијет млади. 

Па на другу бјежим страну

од клавира и те граје;

Да на сједник људи дођу

Слуга за њих већ поша'  је. 

А кад дођу, ја изберем

За "преферанс" по тројицу,

Па сједемо играт' карте

У ту малу околицу. 

Све је мирно, само један

Што Рус мали виче често,

Није чудо, када мисли

Да он само игра вјешто. 

У сали га "губом" зовем

А, вјере ми, губа није;

Пошље цара, краљ ни један

Од мене му - милиј' није. 

Мила му је Црна Гора,

За Русијом најмилија:

Па какав је, да је човјек,

Њега добро хоћу и ја! 

Не дај Боже да је јачи!

Сатр'о  би он свакога-

Кад овакви као што је

Не да мира никаквога 

Све о врагу неком ради,

И на игри да се пане-

Генерала кад не свали,

Адет му је да уздахне. 

Често и спрам свога шефа

Тај човјечић тјера своју,

И ка' тобож не радећи

Учини му шалу коју....... 

Па у то се игра сврши

И убије комад ноћи;

Лијегати сваки пође,

Ја останем у самоћи. 

Заљегле су часне пости

седам-осам има дана,

Жље се спава, кад се чојку

Само посна даје храна. 

Ко ће поћи сад да лежи,

И преврће у постељу?

"Нећу, него посјеђети"

Ја у самом себи вељу. 

У собу се облак дига'

Од чибука и цигара-

Како неће, кад се врата

Нити прозор не отвара? 

А да сада - у дим ови

Да се сједи да се дише?-

Вјера и Бог, не може се

Ни за часак један више! 

Па обоја на балкону

Врата живо отворићу,

И свјежијем зраком груди

Моје мало напојићу. 

Ту се нађох лицем к' лицу,

Оком к оку црној ноћи,

Ненаредан с огртачем,

А без капе у хладноћи. 

Мјесец бјеше таман заша',

Ни звијезде не виде се,

Врх Цетиња успаваног

Мрак копреном тамном тресе. 

Као мртвац у свом гробу

Спава моја престоница,

И би река' ноћ да плаче

Са капљама од стрехица. 

А снијег је обавио

Као покров умрлога-

Ње тишини предсједавам

Са балкона овог мога. 

Ух! Хладно је .... ал' чар нека

мене овдје задржава;

Мило ми је ноћ гледати

У тишини како спава 

И замишљат' многе ствари,

Што залијек назиремо:

И зашто се човјек рађа?

И што бива, кад умремо? 

Будит' прошлост са мислима

к будућности отрзат' се

Ал' све с душом без ропота

Пут Вишњега уздизат' се.- 

Није гријех! - Ни тумарат',

и истине тражит' путе;

И вирети ка' дијете

У природе тајне скуте- 

Није гријех. - Насмијат' се

Кад се човјек види нага',

Убезекнут  у чудеса,

И под сумњом гдје се сага'- 

Није гријех! ... Ух, хладно је!...

Студено је моје чело,

Чувство ми се душе, т'јела

Нешто мало већ помело ... 

Да улазим! Ал' ме мами

И још један предјел пусти! ...

Него што се оно диже

Спрема мене у мрак густи? .... 

За Божовом биће кућом

Старе неке дв'је тополе,

Па бих река' - ноћ у муке

Да подиже руке голе, 

И преклиње небо, сунце

Да је топлим дахом такне,

И са земље покров хладни

Са моћном јој руком макне. 

Ух, хладно је ! .... Гроб је ово-

Какав друкчиј' бити може-

За природу и за чојка

Ти једнаки створи, Боже! 

Хоће ли се ускрснути?-

Хоћ' из овог хладног гроба:

Човјека ће рај причекат'

Као мене топла соба.

                                   1892.

"Посланица Г. В. С. П." упућена је војводи Симу Поповићу (1844 - 1921), новинару, књижевнику и државнику, родом Сремцу из Товарника, који је скоро четрдесет година провео у Црној Гори (1870 - 1906) , гдје је заузимао најистакнутије положаје. Поповић је био интимни сарадник краља Николу у политици и у књижевности.