Звоно Цетињскога манастира

1859

Насред поља, усред горе,

кад твој човјек чује звек,

очи небу дигне горе,

свом гријеху тражи л'јек.

На кољена земљи пане: -

"Помози ми Боже мој!"

Склопи руке и уздахне:

"Мио творче, ја сам твој"

Када свети твој глас хуји,

он свједочи Бога двор,

гдје: "Господе, помилуј нас!"

српске дјеце пјева хор.

Звони, звони, мило звони,

Србима је то олтар;

за њ се р'јека крви проли,

то је Христа Бога дар!

И кроз ваздух и облаке

твој нек с' ори слатки јек

и поздравља све јунаке,

којима се диви в'јек;

Карађорђа и Данила ...

И кажи им, звоно, хој,

да је већа турска сила,

срушиће је народ мој!