субота, 15. октобар 2011.

Звоно Цетињскога манастира



1859

Насред поља, усред горе,
кад твој човјек чује звек,
очи небу дигне горе,
свом гријеху тражи л'јек.

На кољена земљи пане: -
"Помози ми Боже мој!"
Склопи руке и уздахне:
"Мио творче, ја сам твој"

Када свети твој глас хуји,
он свједочи Бога двор,
гдје: "Господе, помилуј нас!"
српске дјеце пјева хор.

Звони, звони, мило звони,
Србима је то олтар;
за њ се р'јека крви проли,
то је Христа Бога дар!

И кроз ваздух и облаке
твој нек с' ори слатки јек
и поздравља све јунаке,
којима се диви в'јек;

Карађорђа и Данила ...
И кажи им, звоно, хој,
да је већа турска сила,
срушиће је народ мој!







Нема коментара:

Постави коментар