Бој на Граховцу 1858. године

При Гарчу се еко хори,
С Ловћена се разговара -
"Као да се нетко бори",
Из њег' вила проговара.

Пак са крилах тресну росу,
Окрену се на све стране,
Плаву своју свеза косу,
У букове скочи гране.

Цјелом душом она пази,
На пјесме се птицах гњави,
А глас топа што долази
Са Граховца, све јој јави:

Да јој синци муку гризу,
Да се лије њина крвца,
Да су живе ватре близу,
Ђе се суде мушка срца.

Мисли, да се задоцнила,
Пак с високе скочи гране,
Кроз облак се упутила,
Ђе с' ње храбра ђеца бране.

У простору ваздух ц'јепа,
Граховцу се приближава
Та Ловћена вила л'јепа
Коју Србин обожава.

К небу свезат' мрачни облак,
Заустави нашу вилу,
Из ког зачу с': "Ко је момак!"
Агарјанску гони силу.

Пак се мало спусти ниже
На лагана своја крила,
Рада виђег све изближе,
Код шанца се српског свила.

На врх њега млада сједи,
Небоји се турског зрна,
Мирно обје војске гледа,
Код кумпарах барјак дрма.

Сад наједном Црногорци:
"Ха, напријед!" повикаше,
Ка' торину мрки вуци
Тако шанце поваљаше.

Пут Тураках јуриш чине
С ножевима у рукама;
Неки пјева, други гине
Турке морећ' на мукама.

Тама паде на бојиште,
Јуначки се ломе клици,
Аман! Турчин клети иште -
Умирају убојници.

Ту безбројна пушка пуче,
Побједа се крвљу граби,
С јунаком се јунак туче -
Ал' је Турчин сада слабиј!

Од Ровинах духну вјетар,
Таму с' обје војске диже:
"Помоће ни свети Петар!"
Рече Мирко - ступи ближе.

"Гардо храбра мога брата!
Данилово десно крило!
Напред ићи, вјеру фата
Пред њим скоро ту је било.

Ко својега књаза љуби,
Ко слободу мајку служи,
Трзај сабљу! не дангуби!
Име Срба не наружи!"

Ка' вихором талас ћеран,
Кроз пијесак што пут крчи,
Тако сада Србин сложан
Кроз низаме сабљом трчи.

Још са шанца б'јела вила
Гледа, шта се чудо ради,
Л'јепим цв'јећем в'јенац свила,
Из башче га пјесме вади.

Пак се диже к небу брже,
Просипљући ове р'јечи:
Слогу сада Срби држе!"
Ране старих да зал'јечи. -
---------------------------
---------------------------
Рајске сласти оставите,
прађедовах свете душе!
За час један да видите,
Како турства бјеже тмуше!
---------------------------
---------------------------
Цар Лазар се с Обилићем
У весело царство смије
А Данило с Мандушићем
Од радости сузе лије.

Хајдук Вељко шћеде доћи,
Да бијесна хата трчи,
Миротинском долу поћи
Да кубурах кремен мрчи.

17. новембар 1863.