Ave Caesar! Morituri te salutant!

Залази сунце, лијепо сунце,
што наше грије просторе;
хлад је притиска и српска брда,
и српска поља и српско море.

По нашој земљи, у сваком крају
исти, исти уздах летука;
народна душа смућена плаче;
на нас је сада велика мука.

Бијели вео низ раме виле
виси онако као без душе;
пјесама нема у наше племе
да сутон овај разбију, сруше.

Мрак нам пријети невиђелицом,
и ноћ се ближи и обухвата
не само нејач, жене и старце,
но момка српског и српског хата...

- Причекај сунце, ту на заходу!
Лакше!...Куда ћеш?...У морске вале?
Зар хиташ тако да не озариш
још једном Српства пропаст, развале?...

Устав' се мало на небосклону!
Ту скупи своје последње зраке,
па с' осмјен' мало на ову земљу,
њене синове, њене јунаке!

Они ће да мру, као у море
што твоји ноћас умиру зраци...
На Србе сунце, насмиј' се мило,
јер они јадни бар су јунаци...

Ах, јесу!...Сјутра, кад ти сјајни
природим бљесну зракови врући -
од њих ћеш чути: "Поздрављају те,
о царе сунце умирујући!"

                                                                       (1908)

 

 

 

Пјесма је испевана на петнаест дана послије анексије Босне и Херцеговине.