Петар Карађорђевић
што нам стижу сустопице
од Русије и од цара
и његове престонице –
подложни су свакој бризи
и уздање да охладе:
наш народ је на Русију
вичан сноват' своје наде...
Па је нешто сад стрекнуо -
чудит' му се за то није;
народ српски и ми оба
сираци смо без Русије.
Па зато нам сада треба
да смо живљи и опорни,
да цијелом нашем Српству
дух спремимо непокорни.
А провидност ријеши ли:
звјезда руска да излази -
нама треба вјеровати
у сопственој нашој снази.
Та најпосл'је Србин није
баш слаб тако да сам пане
Он би смио и борит' се
и добитник да остане.
Манимо се, дакле, зебње'
Оставимо мисли црне!
Малодушни бит' не см'јемо.
па нам свијет да с' наврне.
Ко зна опет што бит' може!
издржљивост српска није
да се као прутић слаби
тако лако скрши, свије.
Вјеруј, вјерни брате, Краљу,
пријатељу, друже, зете! -
Јунаци су српски спремни
сви за нама да полете.
само да их пићем духа
веледушног напијемо:
пићем духа Данилова
и Вождова загријемо.
пак онадар враг и пака'
залуду би на нас крета';
опстанак нам зајамчиће
уз прегнуће – слога света...
1905 год.
Петар Карађорђевић (1844 - 1921) је
године 1903. постао краљ Србије. - Од 1883. до 1894. живио је у Црној Гори. Ту
се 1883. и оженио Зорком, кћерком књаза Николе - Пјесма је написана за вријеме
руско - јапанског рата 1904 - 1905.
Нема коментара:
Постави коментар