Драмски чин
Опет ме је вила занијела
низ лијепу Зетску бановину,
гдје нападох причу из прошлости
на забаву МИРКУ, драгом сину.
Књаз Иван-бег с братом Арванитом
педљу земље царства сурванога
не пушташе без велике крви
да притисне освајача нога.
Искушења из оних времена
поучна су за од срца људе -
како љубав, слога и јунаштво
окруњава витезова труде.
"Тешко брату који брата нема!"
Брат је добро од свих одвојено;
слога братска кр'јепост је и снага,
а неслога оружје сломјено.
НИКОЛА
Лица
Књаз Арванит Црнојевић, брат Иван-бегов
Војвода Гојко
Војвода Влајко
Кнез Богиша
Кнез Станоје
Фатима, потурчена Војислава, кћи војводе Жарка, зетског племића
Аиша, потурчена Зећанка
Скендер-паша
Одо-бег, Жарко, отац Фатимин
Али-бег, муж Фатимин
Мурат-бег
Јусуф-бег
Један кадија
Муфтија
Војска, један слуга, коло од војника, један војник, стражар,
сви, један глас, други глас, трећи глас.
ПРВИ ПРИЗОР
СКАДАР
(Једна соба нимјештена по начину турском)
ФАТИМА и АИША
ФАТИМА
Тешко ми је помислити, друго,
на земане, јада и невоље,
када оштра сабља Мехмедова
запомину да хришћане коље!
Тешко ми је што сам муслиманка!
Тешко ми је усред Скадра града!
Ја хришћанка, прије Војислава,
да се Меки сада клањам млада!
Еј, судбино, да те бог убије,
што присили родитеља мога
да похули вјеру праотаца,
да род изда и да изда бога?
Видиш, млада Аишо дјевојко,
ја се сјећам, давно није било,
у двор мога Соколовић баба
кад се јато витезова вило -
кад се увис чаше уздизаху
најљепшега црмничкога вина
у част, здравље, војводе Стефана
и његова Арванита сина!
Арваните, Арваните,
жељо моја, књаже млади,
да мож, знати, Војислава
што осјећа и што ради!...
(Плаче)
АИША
Фато, злато, није лако!
Хришћанка сам и ја била,
као твоја и моја се
сва родбина потурчила.
Зао удес крст постиже.
Полумјесец да објача,
бог нареди преко сабље
најсилнијег освајача.
Скадарски се Срб предаде
од невоље и од страха
самовољи јаничара
и његова смјелог маха.
ФАТИМА
Јест, ал' Зета још и данас
сва хришћанску вјеру слави
и Балшића круна сја се
на Ивана књаза глави.
Сви су моје Балше били
чврст ослонац, узданица,
а сада је Зети, вјери,
родбина ми издајица!
АИША
Издајица!... Безазлено!
Оцу ти је мила Зета;
он њој до сад не науди,
нит' њезиној срећи смста.
ФАТИМА
Не, ал' ја бих сад радија
уз Ивана да војује,
но од врага што до врата
турскијех се паша снује!
Од страха је мене дао
за синовцем Скендер-паше,
код толико дивотника,
што узгоји племство наше!
Бачена сам као козле
у огради пред курјаком;
потурчену у харему
ринуо ме отац лаком!
Тешко ми се булом звати.
Ух, немила судбо горка
и несрећна срећнија је
свака но ја Црногорка,
која муке тешке мучи
и на дому јаде пара,
или трудна са таином
за војскама сад удара.
АИША
У оне се влашке горе
такви накит гледа' није;
твом од'јелу богатоме
би с' дивиле султаније.
ФАТИМА
Е, што ће ми накит овај,
ова свила и ђердани?
Ово није живовање -
овдје с' тешки нижу дани.
Кад из куле гледам ватру
и бој чујем гдје се бије,
више Враке потрчати,
би ми било најмилије!
У редове Иванове
бих тјешила рањенике,
превртала, исправљала
попадале убојнике.
Молила се спаситељу
да заштити српску страну;
све бих силе уложила
милом роду на одбрану.
Час нека је проклет онај
кад се бабо мој потурчи,
што рад' вјере и слободе
до краја се не помучи,
но се боја и удвара,
тек имање да сачува,
а на вјеру заборави
рад' комада једног крува!
А што ће му данас пусто
све имање које има,
ако срца јуначкога
још осјећа у грудима,
кад бој гледа напрема се
по Кастрата гдје се бије,
па на патње родне браће
ни уздахнут' он не смије!
АИША
Ја нијесам ка' ти што си
властелинског трага, Фато,
ал' злу судбу нашег Скадра
не осјећам мање за то.
Све што о твом рече роду,
и ја о мом могу рећи,
што очеве збиља смета
код Ивана не утећи,
па да тамо заједнички,
док изгину, вјеру бране,
и слободу с Зећанима
по горама на све стране,
него у бој на Зећане
у редове Мехмедове
шиљу ето истурчену
своју браћу и синове!
Суђено је!... Но сад, драга,
да т' Аиша твоја пита:
нешто прије ти за књаза
проговори Арвани та?...
ФАТИМА
Зар си чула ил' нагађаш
за велике моје јаде,
моје жеље утопљене,
моју љубав, моје наде?
Немој, друго, живота ти,
спомињати Арванита,
ако нећеш да ти Фата
од жалости помахнита!
Несрећници... с морем јада
лик му дивни ту још траје;
ја увенух, а он мене
можда само тек познаје!
Кад књаз Стефан Скадар брани
од Турака с Млечићима,
ми то љето љетовасмо
у Дољане под Кучима.
Навре војска од свих Брда
и цијеле Горе Црне,
сва са жељом опојена,
да од Скадра Турке врне.
Међ' Рибницом и Морачом
паде војска да почине,
док у кули оца мога
снађу вође што да чине.
Ја у коси бјех дјевојче,
и кријах се и не кријах;
као луда и невина
свачему се чуђах, смијах.
Отац с старим војводама
вијећаше на чардаку,
уто млади књаз Арванит
сподби своју лиру лаку;
измаче се од главара
па, натежућ' лири жице,
диже главу, а обрну
пут нас цура дивно лице;
па запјева пјесму нову
од бојева и љубави...
Е, тада ме јад задеси;
е, тад' плам ми овдје стави'
Колико је пјесмом оном
надахнуо витезова,
колико је у нас цура
подјарио њежних снова!..
.
Пошто поход одлучи се
и отргну војска кроком,
пут мене се књаз осмјехну
и погледа враним оком.
"Свршено је!" - другарице
завикаше ондје моје -
"Посл'је рата в'јенац с књазом
чека дивно чело твоје!"
И под Скадром бој се уби,
крв се проли с обје стране,
град Латини упорито
и Зећани с њима бране.
И било је сто излета
под управом Арванита:
Кир, Бојану оцрвени
од јунака крв пролита.
Али храброст и прегнуће
устукнуће у хришћана
само испред већег броја
рјешитељних муслимана.
Те град Скадар напусти се;
пут Улциња Латин мину,
а Срби се измакоше
под Румију, у Крајину.
АИША
Знам од тада започињу
зетске б'једе и недаће
и душевно очајање
очева нам и од браће.
ФАТИМА
Оца мога добра веља -
двори, млини и ливаде
иза тога у рукама
освајача све остаде.
Та су добра Дечанскијем
још прадједу моме дата
за услуге учињене
и за вјерност даровата,
па га исти султан нуди,
и књигу му ситну пише:
све да ће му повратити,
и три пут му дати више,
теке само да се врати
и над Скадром главарује,
ал' умјесто Спаситеља
Мухамеда да поштује.
Услов царев отац прими,
и ланих се повратисмо;
обећање цар испуни
и ми сви се - потурчисмо.
АИША
Ух, сјећам се оног јада
и жалосног раздвајања
и твојега плача, суза,
и силног ти туговања.
ФАТИМА
Како ми је души било
и бол њену ко ће знати,
кад се почех заувијек
с родним крајем раздвајати;
кад цјеливах најпотоњом
хладну раку мајке моје,
да ме браћа не тргоше,
сломих о њој чело своје.
Мој је отац нијем иша',
а ја сузе све сам лила;
њега, браћу, сву тројицу,
једнако сам ја корила.
Као да ме тајанствена
натраг сила нека вукла,
или раван Ћемовскога
ка' преда мном да је пукла -
устављах се на крок сваки
и опраштах с околицом;
поздрављах се са народом
и са китном Подгорицом.
С водопада од Рибнице
која скаче низ јазове,
мишљах с гласом тајанственим
да ме р'јека натраг зове:
а предгорја мила комска
к њедрима ме намамљују,
па се срде, па ме грде,
нијемим ме чаром псују,
што напустих њине куте,
одлежуће од пјесама
и кавала пастира им,
што ми слатка бјеше мама.
Кад Цијевни приступисмо,
обрнух се на све стране:
Жабљак био у дну поља -
раздражи ми срца ране!
Све спомене из прошлости
родољубља и прегнућа
са погледом на том граду
буђаше ми машта врућа,
престоница гдје остаје
Црнојевих потомака,
главно мјесто и гнијездо
слободњака и јунака!
А кад поток под Кастрате
пријеђосмо, с тешком тугом,
обрнух се пут Жабљака
нехотице опет другом;
на'м паде ми за јунака
кога видјех у Дољане...
Што ћеш даље да ти причам
за крваве моје ране!
АИША
Не говори! Спомени те
силно, Фато, раздражују,
те ти овај живот нови
са горчином само трују;
но се стишај и преклони
с покорношћу главу судби;
твоју младост и љепоту
навалице ти не губи:
навалице, рекох зато
рашта сад си турска була,
а Арванит ожењен је -
ја мним и то већ си чула.
ФАТИМА
Све сам чула и све знадем;
знам све да ме уминуло,
мени тужној да је мркло,
а другој је освануло;
с том и пород већ да има -
једну кћерцу, мјесто сина,
којој име при крштењу
поставише Анђелина.
АИША
Е па сада што ћеш, драга,
што је било, већ је било!
Под вјере си пророкове
десила се сада крило.
Имаш твога дичног бега,
имаш блага, имаш свашта;
што да срећу поткопаваш
с пустих жеља - кажи рашта',
ФАТИМА
Ја још љубим!
АИША
Грехота је!
Властелинки то не треба
брачни живот изневјерит'
и светињу соли, хљеба!
Ах, Фатима!...
ФАТИМА
Не знам ништа,
што с' у мени ц'јелој збива:
да л' ме љубав Арванита
или родни крај позива;
да ли вјера, да л' уздаси,
да ли српска крв у жиле?
Једном р'јечи, тежње тешке
душу су ми освојиле,
те ми другда миса' дође,
да учиним бог зна чеса;
не стављам се за дужности,
ни грјехове, нит' небеса.
Смрти бих се насмијала,
а у свашто уложила;
Љубав ми је ево овдје
страшну ватру наложила...
Дрим помамни ако не би
њу на брзо угасио
или удес какви други
од мука ме избавио,
ја ћу скочит' с ове куле,
гдје бег сваку ноћ дохита,
изустићу једно име -
име књаза Арванита!
(Иде прозору и гледа висину куле)
Три су боја, па стијене,
а под њима вир у пјене -
дивни кревет заљубљене
до лудила једне жене!
АИША
(одмичући је од прозора)
Немој, тако, тебе врази,
млада жено, искушају,
чим ти пусти уобрази
тако душу обмотају,
(додајући јој чашу воде)
него сркни мало воде,
коју капљу узми само,
а не гледај на ту страну!
У мрак што ћеш видјет' тамо?
ФАТИМА
(идући опет к прозору)
Моје груди изгорјеше -
свијежега хоћу зрака:
ах, пусти ме да ми мисли
залете се усред мрака.
Иза дугог ћутања Аиши, која стоји
близу ње и држи је зи хаљину.
Ах, Аиша, силна ватра
зазире се на далеко,
ка' лазину у планини
запалио да је неко!
Што је оно?
АИША
Логор Срба.
Јоште синоћ глас је стига'
да је војску књаз Арванит
пут нашега Скадра дига'.
Стога можда Али-бега
досад твога ноћас нема;
зар га с војском Скендер-паша
у сретање Срба спрема!
ФАТИМА
Бои!... Арванит!... Ноћ!... Огњеви!...
Скадар, Зета, вјера стара,
робовање - а Али-бег
да ме вјечно псује, кара!
Велики је често простор
међ филџаном и устима;
да га сломе ил' испију,
суђено је смјелијема.
Додај мени дивит онај
па Селима зовни брата,
докле свршим књигу ову,
нека чека ту на врата
.
(Одлази Аиша; Фатима пише)
"Поздрав сину зетског војеводе,
Арваниту, књазу свијетломе,
а од кћери Соколовић Жарка,
сад Фатиме, прије Војиславе.
На знање ти чиним књажевићу,
што на Скадар водиш српску војску,
да се не би, књаже, преварио
и на мјеста тврда ударио
и сломио српској војсци крило,
предлажем ти, ако ти је мило,
да се, књаже, негдје састанемо
и о паду града углавимо,
јер је Скадар тврђи него прије,
опкопи су нови ископани,
а зидови дигли обурвани;
страшно га је оком погледати,
а камоли с војском нападати;
важност моје понуде измјери -
чувај писмо, а повјеруј вјери"
(Звони звонцем - улази Селим)
Као сестру, Аишу ти,
познајем те ја, Селиме,
док хришћанин ти бијаше,
теби Марко бјеше име.
На спахилук баба мога
настали сте обојица;
ја се сјећам из дјетињства
с вама играх игралица.
Затим у двор вас је бабо
као слуге прихватио;
а дјед ваш је дједа мога
до самрти послужио.
Ви сте чељад ка' домаћа,
што ми дакле зборит' треба?
Сто година кућа ваша
у нашој је јела хљеба.
Ти су узли понајтврђи
и вјерношћу они спају,
да властела пази слуге,
а њу слуге не издају.
Ово писмо, како знадеш,
прије зоре стићи мора
у Сијерча - Арванита,
младог књаза код шатора.
(Даје писмо Селиму. Завјеса пада)
ДРУГИ ПРИЗОР
КРАЈИНА
Логор, шатори, Књаз Арванит сједи, држи једно
писмо у руци, опкољен војводама на вијећу.
КЊАЗ АРВАНИТ
Ово писмо, господо главари
што прочитах међу вама сада
добро дође, поса' лакше пада.
ВОЈВОДА ГОЈКО
Е па сада, војсковођо млади,
укриј поход који си смислио.
Укри ли га, вјеруј мени, књаже,
душмана си на мегдан добио.
КНЕЗ СТАНОЈЕ
Никад ка' сад! Турчин се не нада,
нит нас чека на градске зидове,
него твоју сада прихватимо:
сјутра вече сву увести војску
у лађама па преко Језера.
Осване ли војска преко Кира,
до подне смо Дриваст освојили,
а до мрака Орош попалили,
у недјељу Љеш у наше руке,
одвојисмо Скадар од Турћије,
држим, књаже, сада друге није.
ВОЈВОДА ВЛАЈКО
Сви ће к нама прећи Миридити
и шаљски ће слетјет' планинаши,
Малесија сва ће прискочити,
војске ће се доста окупити.
А војска нам и треба велика,
јер бој вељи ваља учинити
у Задриму, негдје до Медове.
Ту на нашу буде л' срећа страну,
сам ће Скадар нама се предати.
КЊАЗ АРВАНИТ
Скадар, браћо моја и господо,
свакојако узети се мора.
Мој брат Иван књаз је преко мора,
нови савез склапа са Млеткама.
Зета према силе Мехмедове
као досад неће стати сама.
Сви сте Иву као и ја мили,
али Скадар да му освојимо,
бисмо њему још милији били.
Замислите његово весеље,
радост нашу и лијепу славу,
да у Скадар с чашћу дочекамо
владајућу наше Зете главу!
Ја ни часа почасити нећу,
но на ноге, нека чете крећу!
(Устаје)
Свод'те војску Блату на обалу,
прибор, коње и све што нам треба.
У мрак први нек су спремне лађе,
и сјутрашње рано нека сунце
војску нашу преко Кира нађе.
Ја ћу писат' Жарковици младој
како знадем и како умијем,
а углавном да ја овдје стражим,
а на Скадар удрит' да не смијем...
Па ме ево код вас на обалу.
Одлазе војводе. Књаз Арванит и кнез Богиша остају.
КЊАЗ АРВАНИТ
(пише)
Је ли добро, што би река' кнеже?
(Чита писмо)
"Из логора у Крајини мога
својеручно ово писмо пишем
и шаљем га Војислави младој,
милој кћери Соколовић Жарка -
отпоздрав јој на поздрав опремам.
Хвала теби, свијетла госпођо,
на понуду да се састанемо
и о граду Скадру прозборимо.
Град скадарски нас је уминуо
оно јутро, кад лубарде тешке
које Мехмед са Кроје довуче,
сурваше му дебеле зидове.
Ми о њему сада не мислимо,
но држимо у манастир стражу,
чекајући Ива господара,
док доведе помоћ из Млетака."
КНЕЗ БОГИША
Тако, књаже, већ немој никако!
КЊАЗ АРВАНИТ
Само ово додати ћу овдје:
"Мило ми је да си се сјетила
твога рода, твога завичаја,
да т' у груди српско срце туче
и да нешто још те амо вуче..."
КНЕЗ БОГИША
Како хоћеш. А ма, Арваните,
видиш... Жене - жене су махните!
Оне рјечи: "... још те нешто вуче"
да те у што, књаже, не навуче!
Кад женама човјек књигу пише,
нека пише а три пута брише,
сваку ријеч мјери на боланџу,
да не пане под лафице канџу... Жене крију и обича писма,
њине мисли на далеко лете;
не пођеш ли њиховијем путем,
хоће жене с писмом да се свете.
КЊАЗ АРВАНИТ
Човјек-јунак жени никад неће
пребацити тренут заборава.
КНЕЗ БОГИША
Жена о злу јунакову смишља
и када му у наручју спава!
КЊАЗ АРВАНИТ
То је грозно и помислит', кнеже,
жене такве називат' женама.
То је стока!... У висини части
право жена стоји прама нама,
а ја сам се ланих оженио,
па знам што је жена властеока.
КНЕЗ БОГИША
Женска школа, књаже, је дубока,
па сталежа кога она била -
при жени је вражја нека сила.
КЊАЗ АРВАНИТ
Доста, кнеже, сада на час хулиш,
а да жену, ка' ја моју љубиш,
никад не би то изговорио.
КНЕЗ БОГИША
Колико се ја од жена бојим,
нијесам се, књаже, ни женио!
КЊАЗ АРВАНИТ
Стога такве разговоре луде
о свијета љепшој половини
уста твоја и срце ти чини.
Без жене је човјек ка' пањина
усред горе свему изложена -
или струли ил' је наложена.
Кад дрвећа друга расцвјетају,
хлад и воће птици и човјеку
са свог стабла низ гране спуштају.
Голуб има своју голубицу,
а ти, кнеже, нити кукавицу -
па се машаш тајна и светиња.
Ти да имаш што срећни имају,
да те с женом жарка љубав веже,
ти зборио не би тако, кнеже.
Ја кад гледам с горе у језеро,
ја на моју помишљам Милицу:
спи ли вода мирно у корито?
Она лицем у вео завитим
спава тихо и о мени сања,
па кад воду лахорић помрси,
тада чедо, Анђелина слатка,
знам да мајци ручицама тражи
свето пиће из њенијех прси!
Кад језеро са трскама шене,
у кревет се Крајини окрене;
поврх воде кад се галебови
вину зраком с хиљадама птица,
милу другу заносни јој снови
остављају - устаје Милица!
А кад вали узбуркани
запјенуше уз главицу,
те на леђа не пуштају
нит' пријеход нити птицу -
онда жеље Миличине
отржу се на валове,
нукајућ' ме отаџбини,
да ја стечем славе нове!
Па сад, кнеже, држ' то писмо,
Селиму га додај слуги,
а пут Скадра, акобогда,
узећемо правац други.
КНЕЗ БОГИША
Књаз овако мисли о женама,
узмисли ли вазда, благо нама!
Но ја... (коље прст зубима) мислим, женско око
ко издржи то је прави соко.
Жена брата са братом завађа;
жена чојка на сва зла навађа;
жена вара себе и другога;
жена вара и самога бога.
Крстоносци, благо им душама,
носили су при срцима близу
ову дивну ритерску девизу:
"Све за бога, госпу и за краља!"
"Tout pour Dieu, ma Dameet mon roi!" Ја пак, брате, друкчије бих река':
Tout pour Dieu, Roi et pour moi! Нашки нећу, но ето га нека!...
(Завјеса пада)
ТРЕЋИ ПРИЗОР
ГРАДИЋ ДРИВАСТ
Војска
КОЛО
(војника)
Што ће јато голубова,
кад се кобац на љ' наврани,
што ли Дриваст пред Србином,
којег јутрос Турчин брани?
Што се Орош градић пења
у висине код облака,
кад га сурва низ литице
Србинова снажна шака!?
А Љеш што се опасива
плавим морем и са Дримом,
зар да врата не отвори
пред српскијем смјелим сином?!
А што Скадар на клисури
спрема нас се онај зори,
страх оружја када нашег
Скендер-пашу у њем мори?!
КЊАЗ АРВАНИТ
(војницима)
Крв данашња да је богом проста,
ловор кад се отачанству бере
и диже се част хришћанске вјере!
Ријетки су ка' данашњи дани!
Браћо моја јунаци Зећани,
у име вам брата мога хвала!
ВОЈСКА
Књаз живио с братом Арванитом!
КЊАЗ АРВАНИТ
(војводама)
Размакните војску у хладове,
нек почива, нека се одмара,
кад чудеса овакова ствара,
да се воде студене напије,
да с' од зноја и крви умије.
(Војска одлази; чује се пјесма од војника)
"Дриваст, Орош и Љеш горе
небо с димом сада драже.
Османлији пророк свети
ка' да више не помаже!
А књаз Иван из Млетака
што овамо сад да хита,
кад сокола брата има
међу нама Арванита!"
Војска излази с позорнице. Књаз Арванит сједи
с неколико војвода под једним хладом.
КЊАЗ АРВАНИТ
(гледа пут Скадра)
Одовлен се дивно види Скадар -
лијеп ли је хвала теби, боже!
Бог ће дати што да му се може
без топова и доста џебане...
С краја у крај српске царевине
Скадру града не би наша' равна!
Ево поља, пучина ливада,
ево гора да с' подижу стада,
ријеке га двије натапају,
рибе пуку свакојаке дају;
за одбрану ево му крајева,
у планине љутијех змајева;
ево мјесто вину и пшеници,
мјесто раду и свакојем ћару;
а са морем Бојана га веже,
како видим биће много теже
освојит' га, но смо помишљали.
ВОЈВОДА ГОЈКО
Сви да би му у јендек остали,
срећу ћемо на њем окушати -
а да што смо дошли из Крајине?
Без Скадра нам повратишта нема,
но нека се све за напад спрема.
ВОЈВОДА ВЛАЈКО
Добро рече, војевода Гојко!
Када нам се омрсила војска
крвљу турском, што би размицали?
ВОЈВОДА СТАНОЈЕ
А ја бих се, браћо, зачудио
за свакоје о том колебање.
Што зар једне да се не држимо?
Оставите, о чем говорите!
Нема збора, одлагања нема,
него војска нек се ноћас спрема.
Бијмо гвожђе док је угријано,
сјутра Скадар напанимо рано!
КЊАЗ АРВАНИТ
Сви велите срећу окушати,
али мени како ми се види,
ја с нападом сад бих причекао,
док господар са пута се врати.
Он ће довест' од мора топове,
којим Скадар одржат' се неће.
Кад би овдје лудо изгинули,
кара' би нас и жа' би му било,
а и нешто зебем од напада...
Дан се дану помиче другоме,
а свакоји своју судбу носи, -
зли понесе што добри покоси.
Ја животу не бојим се моме,
но се бојим ископати војску,
на аманет што ми је предата
од Ивана књаза, мога брата.
(Долази један слуга и шапти књазу Арваниту)
ЈЕДАН СЛУГА
Преобучен у нашке хаљине,
момак дође Али-бегов сада,
нешто тајно има да ти каже.
КЊАЗ АРВАНИТ
(војводама иза малог размишљања)
Уосталом да се размислимо,
но нек војска још сјутра почине,
да јој добро тешки умор мине.
Па и сами пођ'те коначити.
Што ријешим ноћас о нападу,
вас ћу сјутра свијех обзнанити.
Одлазе војводе, књаз Арванит,
један слуга, а послије Селим.
КЊАЗ АРВАНИТ
(к слузи)
Нека момак уђе Али-бегов!
СЛУГА
Хоћу ли му одузет' оружје
и још неки пртљаг који носи?
КЊАЗ АРВАНИТ
То у наше није обичаје
да распасе примамо војнике -
ми гледамо у брк разбојнике!
(Селим долази - клања се)
СЕЛИМ
Селам имаш хануме Фатиме,
дивне љубе бега Али-бега;
честита ти лијепе добитке
од Дриваста, Љеша и Ороша.
Јутрос рано с пенџера од куле
гледала је ваше нападаје
и чула је Дриваштана ваје.
Весела је као икад била,
ову ти је књигу отправила.
(Предаје писмо. Слуга излази и Селим с њим)
КЊАЗ АРВАНИТ
(чита писмо)
"По првоме моме писму
могао си вјеровати
страшну миса' коју икад
прегну жена засновати...
Пак си ипак ноћас с војском
превеза' се Блатом, Киром,
а ујутро заузео
сву скадарску раван широм.
У писму ми твоме стаја
поход срећни прошле ноћи,
ка' да радих о превари,
ил' издајству, црној злоћи.
Али просто, кад успјеси
оружје ти крунисаше
и тврђаве три значајне
војници ти обурваше.
Сад је Скадар на ред пада -
пануће ти без отпора;
он у твоје биће руке,
докле друга сване зора.
"Како?" - Лако! Само прегни
да се са мном ноћас станеш,
па да опет у логору
добитноме твом осванеш.
Пристаде ли - Селим слуга
теби турско носи рухо;
облачи га, па у ноћи
Скадру хитај - доба глухо.
Чекаћу те на капију,
одзив ћу ти страже дати,
она ће те на све стране
с тим одзивом пропуштати.
Ходи, ходи, о витеже,
не дангуби ни час само,
или мене у твој логор
још до мало чекај тамо.
Ил' удесно мјесто снађи
искрај тебе до мог двора
на средину, па гдје видиш
до свиленог твог шатора."
КЊАЗ АРВАНИТ
А сад? Сада властелинка чека,
ил' да дође, може бит' се спрема...
О, за ово размицања нема!
Одлучност је жене превелика,
а предмет је важнога облика;
Скадар стећи без мртвијех глава,
срећа једна то би била права!
Какве жртве сјутра би пануле,
да с' јуриша на онакве куле,
која би се крв људска пролила,
а дјетића Зета изгубила!
- Зето, Зето, постојбино драга,
колијевко Црнојева трага,
да ти могу труде уштедјети,
да ти муке могу накнадити,
да ти љубав могу наградити,
да те срећну могу загрлити,
мој бих млади живот жртвовао
слатко жељно ка' да бих заспао
у хладове раја небескога,
у подножје бога великога!
Сунце жарко, ти си на високо,
брате Иво, ти си надалеко;
брате слатки, очи обадвије,
око Скадра твој се братац бије,
Зети твојој штогод да добије!
Ја знам Зету твоју како љубиш,
знам ти труде што око ње трудиш,
знам да имаш два нејака сина:
ја и они - сва смо ти родбина,
и да нас је десет пута више:
"Сви за Зету!" у срцу нам пише.
У мој логор ноћас, брато, спава
на тисуће силнијех момака,
који не би цијенили главе
ни ка' копчу за нас у рукаве.
Спрема томе свако колебање
издало би малодушно стање.
(Бије руком о руку. Долази један слуга)
Дората ми - пратња нек' почива!
(Одлази слуга)
Одох куд ме Туркиња позива,
па што бог да и срећа јуначка!
(Завјеса пада)
ЧЕТВРТИ ПРИЗОР
СКАДАР
Одаја и намјешће исто као у почетку.
ФАТИМА
(шета по соби)
Боже, часи дуги ли су!
Што се Селим још не врати - .
ко зна - можда Арванита
пут наручја мојих прати?
Ако јунак ноћас крене
мени младој у походе,
па од руке да погине,
издајничке ил' уходе -
што би ова црна друга?
Куд ме кобна мис'о носи?
О, онда бих замакла се
ја у бујној мојој коси!
Ид'те, ид'те, страшне сумње,
што мучите срце моје;
но да мало принаредим
сада чари ове своје.
(Узима огледало и огледа се)
Дивна ли сам! Аох бруке,
аох бруке и грдила,
у што сам се невољница
у мом уму заумила!
Какав могу ја утисак
на тог књаза учинити?
Гдје су женске моје власти
да га могу плијенити?
Какве су ми обрвице
под блиједо чело ово,
да навучем момку пажњу
ил' му око соколово?
Коса ми је помршена
и низ образ ево лети,
ка' зле мисли худе жене,
кад јој блисну по памети.
Појаву ће видјет' моју
просту, нагу, у пличину,
још у душу донесе ли
дивну слику Миличину!
(Слуша)
Ка' да кроци?!... Зар Аиша?...
Ах, звекет се сабље чује...
Срце моје... лакше... лакше!...
Благо мени - он већ ту је!
КЊАЗ АРВАНИТ
(свлачи турске хаљине и срдито их баци)
Нека турство и рухо му пада!
(Фатими)
Добар вечер, властелинко млада!
ФАТИМА
Ноћ ти добра свака била,
а ноћашња најсрећнија,
када сваком зађе сунце,
тад најљепше мени сија!
КЊАЗ АРВАНИТ
Ево мене на рочиште твоје!
Биће скоро пет година дана
да се војска крену са Дољана.
Захвалити мутнијем данима
од тада те не виђах очима.
Еј, колико у томе простору
изм'јени се ствари и работа!
Мој се отац ланих преставио,
а твој, кажу, да се потурчио! -
Све неталих нашу земљу прати!
ФАТИМА
Само твоја срећна рука
удес Зете поправиће;
са твојима успјесима
њој сјајнија зора свиће!
КЊАЗ АРВАНИТ
Уопште су тешка ратовања,
страшна, грешна, с људског поклањања!
Оно мало што се стече славе,
све загрче изгубљене главе.
Ка' зло свако, рат се повтораје,
у њ' што љепше има, народ даје:
крв, имање, сузе и поштење;
неко пане, а неко се пење;
све у за' час - ка' да је речено
и самијем богом наређено -
а не глупе мисли и инати
људе воде с људима се клати.
Откада је свијет настануо
и за' човјек спрам чојка стануо,
није било рата оправдана
за обије стране, ни мегдана.
Ал' најпосл'је на једну се сведе
и до ове ужасне доведе:
отац плаче, сина на обору,
а добитник брата у шатору.
ФАТИМА
Ах, остави, храбри књаже!
То су мисли старе главе.
Теби младом треба рата -
треба теби бојне славе!
КЊАЗ АРВАНИТ
Нећу славу него срећу,
док добијем оно моје;
за лакоме освајаче
нек тријумфа части стоје!
ФАТИМА
Града јуче три освоји,
на њих ти се барјак вије,
а за овај град мислити,
потреба ги, књаже, није.
У њему су три бунара,
три бунара хладне воде,
доведене с Тарабоша
кроз лучеве водоводе.
А лубања има много
по бедему овог града;
нека од њих још је свјежа,
друга с коца сама пада.
Те ћу главе сјутра вече
У бунаре утурити:
с трулим мозгом смијешане,
ко ће од те воде пити?
Крв хришћанска и мождање
не згаде ли воду хладну,
ја ћу у њу утурити
још и неку вижлад гладну,
па од такве мјешавине
војник неће кап попити;
кабулиће по сто пута
безусловни роб твој бити.
КЊАЗ АРВАНИТ
(за себе)
Ух, грозоте досад нечувене
још из уста једне красне жене!
ФАТИМА
Е ма војску попримакни
наоколо око града,
то толико да се види,
а да нико не пострада;
а викну ли "аман" Турци
и затраже условија,
нек слобода моја буде
члан најпрви преданија;
па кад књаже, ја њу стечем,
уз тебе ћу свуд ходити
и анђео твој хранитељ
док уздишем све ћу бити!
(Устаје и примиче се Арваниту)
КЊАЗ АРВАНИТ
(за себе)
Сад сирота, видим на што циља!...
(к Фатими)
То је добро и хвала ти, млада!
У твом здрављу Скадар онда пада!
Ка' што рече, то ћу учинити.
Ти предаје услов први бити,
земља то ти заборавит' неће -
наша ће те славит' постојбина,
углед први стећ' ће ти родбина,
хвалиће те жене и јунаци -
име турско, вјеру с' себе збаци.
Овдје онда неће бит Турака,
но Србина избери јунака,
који ће се с тобом поносити -
срећан онај ком ћеш љуба бити!
ФАТИМА
Ако среће за ме нема
испод сјајног тог оклопа,
мени ништа не требује
до мотике и до попа!...
(Војник пјева с града. Глухо доба ноћи)
ВОЈНИК
"Султан Мехмед нас је оставио
у тврдоме Скадру на Бојану,
који оте бану Лоредану
и зетскоме војводи Стефану.
Граде тврди, царев аманете,
ком пријете Иванове чете,
мирно сједи на темељу твоме!
Књаз Арванит, што сан сада спава,
књаз Арванит, каурима глава,
неће твоје гледати капије,
не, тако ми Муја и Алије!"
КЊАЗ АРВАНИТ
Што бог суди, слава нека му је!
(Смије се)
Лијепо је кад Турчин не псује.
ФАТИМА
(гледајући на страну одакле се чује пјесма)
С Проклетија и с Комова
кад фрлекне соко доље,
ни жбун ни грм не може му
скрит' голуба у све поље.
Град у руке Арваниту
замркнуће сјутра вече,
повјеруј ми као исти
ово да ти пророк рече!
КЊАЗ АРВАНИТ
Срећан онај ком ћеш љуба бити!
Рекох срећан и биће, занаго,
заувијек том ће бити благо!
Људска срећа често нема вида,
ни ко видје кад се с' неба скида,
али твоја срећа је очита -
у сретање теби младој хита!
Чим си тако небом одабрана,
теби срећа - вр'јет ће са свих страна.
Твоја уста, два ока велика,
што сјај хране с оклопа челика,
твоје чело као мјесец млади,
косе т' мирис чак што овдје кади...
ФАТИМА
(мало увријеђена)
Нека, нека, мирис косе
и блијесак ока мога,
ја већ видим не допиру
до предмета жељенога,
но у логор сад се враћај,
још је мало до сабаха,
па и бег би мога' доћи
изненада - изубаха.
КЊАЗ АРВАНИТ
(дохватајући се за сабљу)
И да дође не би излазио!
ФАТИМА
Дакле, онда до виђења!
Све уреди, све приправи.
Барјак на град! У срце ми,
ако хоћеш, нож тад стави... .
Пошто рече да избирам
ког јунака из твог стана,
видим да сам изгубљена
и играчка лажних сана
Моје срце смрвљено је,
наде ми се утопише;
ни на земљи ни на небу
за ме нема ништа више.
(Дохватајући га за руку, тужно)
Арваните, погледај ме...
Што сам сада реци право!
Ха, ха, ха, ха - смијешна сам...
Збогом, књаже, пођи здраво!
КЊАЗ АРВАНИТ
(дохвата је за руку)
На то чело, које бег целива,
нека и мој пољубац почива!
Гдје те љубим, ту те Зета љуби...
(цјелива је у чело, па одлази. За себе)
Црнојевић, вођ и супруг,
што бих друго смио рећи?
Скрај овога искушења
најбоље је сад утећи.
ФАТИМА
(сама срдито)
Људи, људи!... Што су људи!? -
Варалице, издајице!
Час нас дижу до небеса,
час презиру наше лице...
(Гледа се у огледалу)
А и ти си једна лажа,
цкланце крто и провидно,
ја нијесам тако ружна,
него лажеш, лажеш стидно!
Е тако ми турске вјере,
е тако ми слатког дина,
овако ћу смрвит' главу
тог поносног каурина!
(Баца огледало о таван и срдито баца појас и фес)
Што ће ово? Ово што ће?...
Појас овај, фесић нови...
(мисли)
Ух, гдје ће ми памет поћи,
гдје се дјеше моји снови?...
(подругљиво)
"На то чело гдје те бег целива,
нека и мој пољубац почива:
гдје те љубим, ту те Зета љуби..."
Руга, шала, или гордост,
величанство рода пуста,
сметнуло га да му целив
на врућа ми пане уста!
Мухамеде, ја сам луда,
потребујем твоје моћи;
научи ме осветит' се,
добри свече, ове ноћи!
Ви књажеви презирете
често пута госпођицу,
а без срама и без стида
загрлите најамницу.
Тежње ваше разуздане
мекуљавом сладострашћу
од послова државнијех
раздражен вам ум одвраћу.
Презиреш ли зар и мене,
не чиним се теби чиста?
Облик влашки Миличин ти
пред слијепе очи блиста!
Еј, Милице, те ћеш плакат'
враг ћу црни ја твој бити!
С твојим ћеш се Арванитом
вјеруј брзо раздвојити!
(Послије неколико одмора)
Хој, хој, душо, Јадна душо
моја, сада куда блудиш,
те поштено, узвишено,
Миличино добро жудиш?
Туђе добро, туђег друга,
туђу радост и весеље
да разоре, да подору
неопране моје жеље!
Стид ме било — а гријеси
не дали ми у гроб мира;
у пака' ме враг одвео,
ка' вук овцу без пастира...
О, Исусе, ког божанство
мога оца одби рука,
при преступу његовоме
што је ова моја мука!
Родитељски гр'јех постиза
у бешици праунуче;
гријех с крвљу и с пор'јеклом
од дједова унук вуче.
Вјеро света православна,
слатка вјеро тјешитељко,
вјеро добра, јединствена,
вјеро душа спаситељко,
торжанствено онда ћу се
повратити у твом крилу,
примићу те с увјерењем,
загрлит' те свету, милу!
ПЕТИ ПРИЗОР
ГРАД СКАДАРСКИ
Топови, барјаци, војска.
Скендер-паша с неколико главара турскијех.
Одо-бег, отац Фатимин, Али-бег, њен
муж, кадија и муфтија.
СКЕНДЕР-ПАША
Нема сумње, ноћас или сјутра,
каур ће нам на град ударити.
Каури су зорни и махнити.
Чим се малим добитком опију,
они смјело уложити смију.
Него да се добро наредимо,
што нам треба данас припремимо,
јер индата ничесова нема -
султан нам се на Маџаре спрема;
у Азији настанула буна;
колеба се сада цару круна,
привремено. Цар ће све добити -
цар ће цио свијет освојити!
Ми с' у нашем не бојимо граду,
нит' мислимо о његову паду!
Доста хљеба, доста џебеане,
доста рука да Скадар одбране;
топова је доста на табљама.
Колико нас, бисмо са сабљама
тврди Скадар цару очували!
У бунаре има доста воде,
него, дјецо, срца и слободе!...
ЈЕДАН КАДИЈА
Свакоја је добра у везира,
али једна мени не да мира:
у град има сваке мјешаније -
хришћанлука, има Латиније,
дјечурлије, сиротиње, жена -
неко има, неко ништа нема.
Суграђани то су махом лоши -
све то, пашо, стјерај у вароши.
А град Скадар нека чист остаје,
и ко нашег свеца не признаје,
нека прти, ил' ће низ бедеме!
Ја, кадија, ово рекох стари,
кад муфтија наш за то не мари.
МУФТИЈА
Ја се бавим само шеријатом
и искрама, из Корана златом,
а твоја је: народ и кануни -
па луч пали или га удуни.
СКЕНДЕР-ПАША
Примак'те се овамо, бегови!
Одо-беже, ти наш беже нови,
теби двије табље повјеравам
и стотину момака ти давам,
доње табље спрема Тарабоша
да одбраниш, кад би Србин доша'.
Градска врата, тачка најважнија,
нек их чува стотином заптија
мој синовац, бег Али-бег млади.
Хамбар, храну, воде, џебехане,
нек кадиј'не вјеште руке бране,
и дајем му стотину момака.
Мурат-беже, ти ћеш на топове;
ти Јусуфе, узми сто момака,
па посједни двије куле горње.
Осталу ћу разредити војску
наоколо около бедема,
да свак своју пушкарицу чува,
па гром да нас са небеса грува
и њему се бисмо одржали!
(Завјеса пада. - Сви одлазе)
ШЕСТИ ПРИЗОР
Мјестимице, покоја стража, нека с оружјем, нека без оружја.
Кадија, носећи неколико кључева у руци, шета се.
КАДИЈА
(сам)
Еј, какав је кисмет у исана!
Ја чак овдје са источних страна
доведен сам ка' пас за личину,
да се борим! Зашто и са киме?
С чојком, ка' ја од крви и меса,
а за другог чојка величину!
Је ли правде? Поса' шејитана,
но је људство спопала помама...
Цари, краљи, бези и књажеви
врагу су се црноме предали -
свијет кољу као животињу,
а не маре за бића светињу!
Они воде губилишту људе,
да постигну што им срца жуде...
А та жудња, је ли вјечна, људи?
Не, но с јадом та кад се испуни,
друга хуђа још хуђију буди...
А о мору суза и чемера
кад помисле слађа је вечера!
Боже свети, што заносиш главу,
што за твоју милост и за славу
не ошинеш бичем кавгаџије,
да ратова на свијету није?
Твоје небо, јорган за све људе,
трпи многе страсти и пожуде,
неправедне и злом надахнуте.
Стоко, људи, главари вас муте!
Не слушајте, но брата грлите,
брата чојка, па с њим воде пијте
из истога богоданог суда.
А граница, што ће међа луда?...
Ми имамо у нашем Алепу
воћа, цв'јећа, бијела пилава
и бумбула у гране смокава.
Браћо људи, с југа и запада,
и сјевера и са свијех страна,
божји максул једимо заједно,
да одане човјечанство б'једно.
Вај Алепе, кога сунце грије,
ког вал бистри Еуфрата мије,
земљо света, чудесима славна,
не од јуче него ли одавна,
гдје је крава пророка Аврама
са млијеком нахранила сама
бедуина педесет хиљада!
У непреглед твојијех равница
Захариј'на нашла се гробница.
Селим Јауз, на те се прогласи
да је калиф, те да Турке спаси!
Па како те жељковати нећу?
Моје мисли к теби се окрећу.
Жељкујем ти небо без облака,
жељкујем те, земљо од јунака,
жељкујем те, корпо од цвјетова,
и ергело бијесних хатова!
Кад већ људи без рата не могу,
ја се благом смјерно молим богу
започети да се сврши ови -
да не гину људи ка' овнови...
(Сиједа на један сандук од џебане.
К једном од стражара без оружја)
Ти, момчићу, код бунара тамо,
каблом воде захвати ми мало!
(Кадија пије)
Пу, вода је боља са извора...
(К стражару чистећи браду)
А чиј' си ти, лијепи дјетићу!
СТРАЖАР
Ја Османов...
КАДИЈА
Ти си нешто сјетан,
или си се препануо, сине?
СТРАЖАР
Да опростиш, мајка ми је слаба.
КАДИЈА
Што је њојзи?
СТРАЖАР
На налет је стала;
ноћас јадној баш ту код бунара
нешто јој се старици призрело.
Од тада је пала у несвијест,
те за себе не зна ништа живу.
КАДИЈА
(као надахнут)
Код џамије и вакуфа
злих духова нигда није.
Наљегао ноћас неко
жедан воде да с' напије,
па се баба препанула
у мрак можда своје сјени,
а да друго што бит' може
осим тога старој жени?
Дуси само благи бдију
око вода и нимета,
а злочести дух код тога
никад, синко, не долета.
Алах ће јој у индату,
ја се уздам, брзо бити,
или ће је свети пророк
у наручје прихватити.
Него и још мало воде, синко,
донеси ми опет из бунара,
код кога се нена твоја стара
без узрока никаква снемогла.
Ха, ха!
Стражар иде да захвати воде у каблу;
назире се над бунаром.
СТРАЖАР
Вода ова заудара,
ефендијо, не може се пити...
КАДИЈА
Ну, будало, суд донеси амо!
(Стражар му доноси кабао с водом,
кадија пошто намириса воду)
Пу, пу, аман што је ово!?
(Стражар се вратио на бунар, па мирише)
СТРАЖАР
Ова вода смрди, ефендијо!
КАДИЈА
(за себе)
Пошто си ме с ње напио, змијо!
(Иде и он к бунару, па мирише)
Вода грдно смрди из бунара,
ка' каурска да стрв заудара...
(Гледа у воду)
Видим нешто поврх воде плива,
као патке да су упануле...
Ну, дијете, нађи једну куку.
СТРАЖАР
(за себе)
Биће неко учинио бруку.
(Тражи куку)
Куке нема, него ево коса.
(Додаје је кадији)
КАДИЈА
(тражећи косом у води)
Гле, она је пуна од нечеса...
Ха, ево сам нешто закучио!
Помози ми, тешко нешто вучем.
Стражар му помаже. Пренеражени, бацају косу с главом
људском на врху и по средини једно пашче. Кадија изненађен.
Пун је бунар оваквога гада -
црне слутње за опстанак града!
Трчи, синко, те везиру кажи.
(Долази везир)
ВЕЗИР
Знаш, кадијо, један случај вражји:
с оне стране она два бунара...
(Налазећи на мртву главу и пса)
Гле! Зар и та вода отрована?...
(Долази један бег и виче)
БЕГ
Срби, Срби, врве са свих страна!
СКЕНДЕР-ПАША
Е сад видим дивно што ће бити,
мени Срби град ће предобити!
Долазе заповједници: Одо-бег, Али-бег,
Омер-бег, Јусуф-бег и муфтија.
ОДО-БЕГ
У војску је мутња наступила -
чула вода да је отрована...
АЛИ-БЕГ
Заптије ће оставит' капију,
када воде немају да пију...
ОМЕР-БЕГ
Без једнога остаћу тобџије,
теке воде нема да се пије!
ВЕЗИР
Мука, мука, што би ово људи,
ко то сколи - бог нека му суди!
КАДИЈА
И ми овдје, ако смо јунаци,
сви на лонџу да се искупимо,
да злотвора црна потражимо.
Своју булу сваки сад за руку
и дијете од седам година,
па ту, пашо, лијепог ти дина,
да се свако испита чељаде,
гдје је било јуче од сабаха,
неће ли се ко казат' од страха.
Нећете ли тако учинити,
а ја другу иза ове храним,
то је ова, не хтјесте ли ону:
ако ћете, прво ми главари
од те воде каблом захватимо,
па у здравље царево испијмо
и одбрану скадарскога града!
МУФТИЈА
Та, кадија, не ваља ти сада!
То нам свети ћитап забрањује.
Псом и влахом вода отрована,
да окуси, вјерног она трује,
но ми овдје да се погледамо...
(К Одо-бегу)
Одо-беже, ти блиједиш нешто?!
Каурине и каурски сине,
издајниче вјере и дружине,
ти си ову воду отровао!
Ти једини, ти си, копиљане!
Познајем те! Ти нијеси Одо,
ти си Жарко, аналет те било,
хришћанство је теби и још мило -
мило ти је, три пут, копиљане!
Одо-бег се мијења и мучи, не зна ни одговорити.
СВИ
Он је, он је, нек под сабљу пође!
МУФТИЈА
Не, но њему нека гешко гвожђе
о врату се и ногама свеже,
па све боље, боље да се стеже,
докле каже има ли дружине!
Сви приступају, безоружавају Одо-бега и вежу у гвожђа.
МУФТИЈА
Казуј, Жарко, с ким си у завјери!
ОДО-БЕГ
Ни с ким, него прав сам као правда!
МУФТИЈА
О ђауре, како лажеш сада!
Казуј, море, друге бит' не море -
казуј!
ОМЕР-БЕГ
Казуј!
ЈУСУФ-БЕГ
Казуј!
КАДИЈА
Хришћанине!
Улази Фатима и живо се баца оцу у наручје,
као изван себе.
ФАТИМА
Оче слатки, ти у везе!
Зли те Турци вежу, муче,
да истину из уста ти
о отровној води скуче.
Видиш, оче, што су Турци,
што вјерова икад злима,
што не оста код Стефана,
но се јадан преда њима!
ОДО-БЕГ
Прав сам, синко, за тровање воде -
прав сам! Наше гнијездо слободе
ја оставих, синко, тебе ради,
рад' браће ти, да јадни од глади
не страдате и не мучите се
по горама и по планинама.
Та побуда родитељска сама
на зло ме је ово одлучила:
у срцу ми српска вјера била
и када сам клања' у џамији...
ФАТИМА
Ех, сад хвала, мили оче,
за хришћанска твоја чувства,
и ријечи које твоја
изрекоше сада уста -
али ти је дужност била
са народом патит' муке,
па уз нашег господара
у крв с браћом прати руке.
Пред богом је преча вјера,
но сва блага овог св'јета,
а слобода узапћена
људској срећи мах помета.
Са кртолом у торбици
ја шћах бјежат' боса, нага,
ка' остале зетске кћери,
испред нашег дома врага,
па би у то бог помога',
и срећна бих свуда била,
гдје барјака милог нашег
би ме сјенка захватила.
(Турцима)
Турци, вуци, воду у град
ја сам синоћ отровала,
да ће Србин данас доћи
око града, то сам знала!
Робовима вас направих,
не рад' блага, ни рад' мита
него просто из љубави
красног књаза Арванита!
ЈУСУФ-БЕГ
(шапти Скендер-паши)
Скендер-пашо, Срби се примичу,
ка' печурци од свукуда ничу!
ФАТИМА
(крсти се)
Турци, вуци, и то чујте:
оче, сине, душе свети,
једносушна о Тројице,
од њих српство ти освети!
ЈЕДАН ГЛАС
Срби!
ФАТИМА
Вама сад се ругам,
нек се моја сјече глава.
Ја сам срећна кад умирем,
христијанка Војислава!
(Чује се хука људи, окреће се оцу)
Оче мили, чујеш оно,
знаш ли шта је она вика?
Но умримо христијански -
оно глас је осветника!
(Турци је вежу и злостављају; виче преко бедема)
Збогом, Срби, Војислава,
ваша вјерна к смрти хита,
поздравља вас, а загрља
храброг књаза Арванита!
ЈЕДАН ГЛАС
Срби под град! Степенице раде!
НА ДРУГОЈ СТРАНИ ГЛАС
И овамо већ су до јендека!
ТРЕЋИ ГЛАС
Ни овамо већ Србин не чека!
СКЕНДЕР-ПАША
Што је ово те пушка не пуца?
А што сте се, Турци, препанули?!
(Вади кубуру и иде пут бедема)
КАДИЈА
(фатајући га)
Не, видиш ли људи бит' се неће!
Нико неће да умре од жеђе -
но друкчије!
СКЕНДЕР-ПАША
А како кадија?
КАДИЈА
(показујући му барјак)
С оним доље! Гласника на поље,
да услове примирија пита
у зетскога књаза Арванита.
СКЕНДЕР-ПАША
Зар?!
КАДИЈА
Већ нема, пашо, одмицања!
(Даје знак да се барјак скине)
СКЕНДЕР-ПАША
(поражен)
Скадар једном султанов је био!
Ој, ој!
(Чују се гласови опсадника)
Живио! Живио!
(Долазе три Србина)
КАДИЈА
(броји)
Први, други, гле ено га, трећи ..
Ево ка' да сви ће сад уљећи -
а само смо једнога искали,
да се у град с нама стане, звали.
(Излазе пред њих)
Срби, је ли вјера, витезови,
нашој части, нашим животима?!
ВОЈВОДА ГОЈКО
Турци, вјера даје вам се свима
тврда вјера, тврђа од камена,
а од стране гласа и имена
Арванита, младог војеводе!
КАДИЈА
(пружа руку Гојку)
Вјера?!
ВОЈВОДА ГОЈКО
Вјера!
КАДИЈА
Божја?!
ВОЈВОДА ГОЈКО
Тврда, света!
КАДИЈА
(Турцима)
Е сад свака престаје освета!
ВОЈВОДА ГОЈКО
Кад ти више крви није било,
па сад, аго, би нам било мило,
да видимо бега Одо-бега
и Фатиму његову дјевојку,
што су с наше стране и крајине.
КАДИЈА
Умрли су сада обојица,
наше су их сабље сарезале -
оно двоје нас у вас издали...
ВОЈВОДА ГОЈКО
(дохваћа се за сабљу)
КАДИЈА
Вјера?!... Ми смо у разлогу били..
ВОЈВОДА ГОЈКО
Јест! Но жену једну сте убили!...
КАДИЈА
Издајницу! Знај вјеру си дао?!...
АЛИ-БЕГ
(срдито Гојку)
Је ли адет у вас за мегдане?
ВОЈВОДА ГОЈКО
Ко га тражи, лако ће га наћи,
гдје на српску ногом земљу стане!
(Турци одбијају Али-бега)
АЛИ-БЕГ
А што питаш за Фатиму жену?
Фатима је моја жена била,
ах, да ми те срести гдјегод сама!
ВОЈВОДА ГОЈКО
Гдје год хоћеш одолен до Шама!
СКЕНДЕР-ПАША
(исправља се)
Момче оно лудо и срдито
презри, Србе, оно је махнито.
Ти, кадијо, дај ми градске кључе,
оне исте што ти дадох јуче,
да их носим књазу Арваниту.
Ви ме, Срби, њему поведите;
ви пак Турци, град сад напустите,
и одласте к Љешу и Медови;
ту ће доћи цареви бродови,
повешће вас Драчу и Авлону.
Ком опанци, а неком обојци;
а град Скадар Иванову трону!
Опет ме је вила занијела
низ лијепу Зетску бановину,
гдје нападох причу из прошлости
на забаву МИРКУ, драгом сину.
Књаз Иван-бег с братом Арванитом
педљу земље царства сурванога
не пушташе без велике крви
да притисне освајача нога.
Искушења из оних времена
поучна су за од срца људе -
како љубав, слога и јунаштво
окруњава витезова труде.
"Тешко брату који брата нема!"
Брат је добро од свих одвојено;
слога братска кр'јепост је и снага,
а неслога оружје сломјено.
НИКОЛА
Књаз Арванит Црнојевић, брат Иван-бегов
Војвода Гојко
Војвода Влајко
Кнез Богиша
Кнез Станоје
Фатима, потурчена Војислава, кћи војводе Жарка, зетског племића
Аиша, потурчена Зећанка
Скендер-паша
Одо-бег, Жарко, отац Фатимин
Али-бег, муж Фатимин
Мурат-бег
Јусуф-бег
Један кадија
Муфтија
Војска, један слуга, коло од војника, један војник, стражар,
сви, један глас, други глас, трећи глас.
СКАДАР
(Једна соба нимјештена по начину турском)
ФАТИМА и АИША
ФАТИМА
Тешко ми је помислити, друго,
на земане, јада и невоље,
када оштра сабља Мехмедова
запомину да хришћане коље!
Тешко ми је што сам муслиманка!
Тешко ми је усред Скадра града!
Ја хришћанка, прије Војислава,
да се Меки сада клањам млада!
Еј, судбино, да те бог убије,
што присили родитеља мога
да похули вјеру праотаца,
да род изда и да изда бога?
Видиш, млада Аишо дјевојко,
ја се сјећам, давно није било,
у двор мога Соколовић баба
кад се јато витезова вило -
кад се увис чаше уздизаху
најљепшега црмничкога вина
у част, здравље, војводе Стефана
и његова Арванита сина!
Арваните, Арваните,
жељо моја, књаже млади,
да мож, знати, Војислава
што осјећа и што ради!...
(Плаче)
АИША
Фато, злато, није лако!
Хришћанка сам и ја била,
као твоја и моја се
сва родбина потурчила.
Зао удес крст постиже.
Полумјесец да објача,
бог нареди преко сабље
најсилнијег освајача.
Скадарски се Срб предаде
од невоље и од страха
самовољи јаничара
и његова смјелог маха.
ФАТИМА
Јест, ал' Зета још и данас
сва хришћанску вјеру слави
и Балшића круна сја се
на Ивана књаза глави.
Сви су моје Балше били
чврст ослонац, узданица,
а сада је Зети, вјери,
родбина ми издајица!
АИША
Издајица!... Безазлено!
Оцу ти је мила Зета;
он њој до сад не науди,
нит' њезиној срећи смста.
ФАТИМА
Не, ал' ја бих сад радија
уз Ивана да војује,
но од врага што до врата
турскијех се паша снује!
Од страха је мене дао
за синовцем Скендер-паше,
код толико дивотника,
што узгоји племство наше!
Бачена сам као козле
у огради пред курјаком;
потурчену у харему
ринуо ме отац лаком!
Тешко ми се булом звати.
Ух, немила судбо горка
и несрећна срећнија је
свака но ја Црногорка,
која муке тешке мучи
и на дому јаде пара,
или трудна са таином
за војскама сад удара.
АИША
У оне се влашке горе
такви накит гледа' није;
твом од'јелу богатоме
би с' дивиле султаније.
ФАТИМА
Е, што ће ми накит овај,
ова свила и ђердани?
Ово није живовање -
овдје с' тешки нижу дани.
Кад из куле гледам ватру
и бој чујем гдје се бије,
више Враке потрчати,
би ми било најмилије!
У редове Иванове
бих тјешила рањенике,
превртала, исправљала
попадале убојнике.
Молила се спаситељу
да заштити српску страну;
све бих силе уложила
милом роду на одбрану.
Час нека је проклет онај
кад се бабо мој потурчи,
што рад' вјере и слободе
до краја се не помучи,
но се боја и удвара,
тек имање да сачува,
а на вјеру заборави
рад' комада једног крува!
А што ће му данас пусто
све имање које има,
ако срца јуначкога
још осјећа у грудима,
кад бој гледа напрема се
по Кастрата гдје се бије,
па на патње родне браће
ни уздахнут' он не смије!
АИША
Ја нијесам ка' ти што си
властелинског трага, Фато,
ал' злу судбу нашег Скадра
не осјећам мање за то.
Све што о твом рече роду,
и ја о мом могу рећи,
што очеве збиља смета
код Ивана не утећи,
па да тамо заједнички,
док изгину, вјеру бране,
и слободу с Зећанима
по горама на све стране,
него у бој на Зећане
у редове Мехмедове
шиљу ето истурчену
своју браћу и синове!
Суђено је!... Но сад, драга,
да т' Аиша твоја пита:
нешто прије ти за књаза
проговори Арвани та?...
ФАТИМА
Зар си чула ил' нагађаш
за велике моје јаде,
моје жеље утопљене,
моју љубав, моје наде?
Немој, друго, живота ти,
спомињати Арванита,
ако нећеш да ти Фата
од жалости помахнита!
Несрећници... с морем јада
лик му дивни ту још траје;
ја увенух, а он мене
можда само тек познаје!
Кад књаз Стефан Скадар брани
од Турака с Млечићима,
ми то љето љетовасмо
у Дољане под Кучима.
Навре војска од свих Брда
и цијеле Горе Црне,
сва са жељом опојена,
да од Скадра Турке врне.
Међ' Рибницом и Морачом
паде војска да почине,
док у кули оца мога
снађу вође што да чине.
Ја у коси бјех дјевојче,
и кријах се и не кријах;
као луда и невина
свачему се чуђах, смијах.
Отац с старим војводама
вијећаше на чардаку,
уто млади књаз Арванит
сподби своју лиру лаку;
измаче се од главара
па, натежућ' лири жице,
диже главу, а обрну
пут нас цура дивно лице;
па запјева пјесму нову
од бојева и љубави...
Е, тада ме јад задеси;
е, тад' плам ми овдје стави'
Колико је пјесмом оном
надахнуо витезова,
колико је у нас цура
подјарио њежних снова!..
.
Пошто поход одлучи се
и отргну војска кроком,
пут мене се књаз осмјехну
и погледа враним оком.
"Свршено је!" - другарице
завикаше ондје моје -
"Посл'је рата в'јенац с књазом
чека дивно чело твоје!"
И под Скадром бој се уби,
крв се проли с обје стране,
град Латини упорито
и Зећани с њима бране.
И било је сто излета
под управом Арванита:
Кир, Бојану оцрвени
од јунака крв пролита.
Али храброст и прегнуће
устукнуће у хришћана
само испред већег броја
рјешитељних муслимана.
Те град Скадар напусти се;
пут Улциња Латин мину,
а Срби се измакоше
под Румију, у Крајину.
АИША
Знам од тада започињу
зетске б'једе и недаће
и душевно очајање
очева нам и од браће.
ФАТИМА
Оца мога добра веља -
двори, млини и ливаде
иза тога у рукама
освајача све остаде.
Та су добра Дечанскијем
још прадједу моме дата
за услуге учињене
и за вјерност даровата,
па га исти султан нуди,
и књигу му ситну пише:
све да ће му повратити,
и три пут му дати више,
теке само да се врати
и над Скадром главарује,
ал' умјесто Спаситеља
Мухамеда да поштује.
Услов царев отац прими,
и ланих се повратисмо;
обећање цар испуни
и ми сви се - потурчисмо.
АИША
Ух, сјећам се оног јада
и жалосног раздвајања
и твојега плача, суза,
и силног ти туговања.
ФАТИМА
Како ми је души било
и бол њену ко ће знати,
кад се почех заувијек
с родним крајем раздвајати;
кад цјеливах најпотоњом
хладну раку мајке моје,
да ме браћа не тргоше,
сломих о њој чело своје.
Мој је отац нијем иша',
а ја сузе све сам лила;
њега, браћу, сву тројицу,
једнако сам ја корила.
Као да ме тајанствена
натраг сила нека вукла,
или раван Ћемовскога
ка' преда мном да је пукла -
устављах се на крок сваки
и опраштах с околицом;
поздрављах се са народом
и са китном Подгорицом.
С водопада од Рибнице
која скаче низ јазове,
мишљах с гласом тајанственим
да ме р'јека натраг зове:
а предгорја мила комска
к њедрима ме намамљују,
па се срде, па ме грде,
нијемим ме чаром псују,
што напустих њине куте,
одлежуће од пјесама
и кавала пастира им,
што ми слатка бјеше мама.
Кад Цијевни приступисмо,
обрнух се на све стране:
Жабљак био у дну поља -
раздражи ми срца ране!
Све спомене из прошлости
родољубља и прегнућа
са погледом на том граду
буђаше ми машта врућа,
престоница гдје остаје
Црнојевих потомака,
главно мјесто и гнијездо
слободњака и јунака!
А кад поток под Кастрате
пријеђосмо, с тешком тугом,
обрнух се пут Жабљака
нехотице опет другом;
на'м паде ми за јунака
кога видјех у Дољане...
Што ћеш даље да ти причам
за крваве моје ране!
АИША
Не говори! Спомени те
силно, Фато, раздражују,
те ти овај живот нови
са горчином само трују;
но се стишај и преклони
с покорношћу главу судби;
твоју младост и љепоту
навалице ти не губи:
навалице, рекох зато
рашта сад си турска була,
а Арванит ожењен је -
ја мним и то већ си чула.
ФАТИМА
Све сам чула и све знадем;
знам све да ме уминуло,
мени тужној да је мркло,
а другој је освануло;
с том и пород већ да има -
једну кћерцу, мјесто сина,
којој име при крштењу
поставише Анђелина.
АИША
Е па сада што ћеш, драга,
што је било, већ је било!
Под вјере си пророкове
десила се сада крило.
Имаш твога дичног бега,
имаш блага, имаш свашта;
што да срећу поткопаваш
с пустих жеља - кажи рашта',
ФАТИМА
Ја још љубим!
АИША
Грехота је!
Властелинки то не треба
брачни живот изневјерит'
и светињу соли, хљеба!
Ах, Фатима!...
ФАТИМА
Не знам ништа,
што с' у мени ц'јелој збива:
да л' ме љубав Арванита
или родни крај позива;
да ли вјера, да л' уздаси,
да ли српска крв у жиле?
Једном р'јечи, тежње тешке
душу су ми освојиле,
те ми другда миса' дође,
да учиним бог зна чеса;
не стављам се за дужности,
ни грјехове, нит' небеса.
Смрти бих се насмијала,
а у свашто уложила;
Љубав ми је ево овдје
страшну ватру наложила...
Дрим помамни ако не би
њу на брзо угасио
или удес какви други
од мука ме избавио,
ја ћу скочит' с ове куле,
гдје бег сваку ноћ дохита,
изустићу једно име -
име књаза Арванита!
(Иде прозору и гледа висину куле)
Три су боја, па стијене,
а под њима вир у пјене -
дивни кревет заљубљене
до лудила једне жене!
АИША
(одмичући је од прозора)
Немој, тако, тебе врази,
млада жено, искушају,
чим ти пусти уобрази
тако душу обмотају,
(додајући јој чашу воде)
него сркни мало воде,
коју капљу узми само,
а не гледај на ту страну!
У мрак што ћеш видјет' тамо?
ФАТИМА
(идући опет к прозору)
Моје груди изгорјеше -
свијежега хоћу зрака:
ах, пусти ме да ми мисли
залете се усред мрака.
Иза дугог ћутања Аиши, која стоји
близу ње и држи је зи хаљину.
Ах, Аиша, силна ватра
зазире се на далеко,
ка' лазину у планини
запалио да је неко!
Што је оно?
АИША
Логор Срба.
Јоште синоћ глас је стига'
да је војску књаз Арванит
пут нашега Скадра дига'.
Стога можда Али-бега
досад твога ноћас нема;
зар га с војском Скендер-паша
у сретање Срба спрема!
ФАТИМА
Бои!... Арванит!... Ноћ!... Огњеви!...
Скадар, Зета, вјера стара,
робовање - а Али-бег
да ме вјечно псује, кара!
Велики је често простор
међ филџаном и устима;
да га сломе ил' испију,
суђено је смјелијема.
Додај мени дивит онај
па Селима зовни брата,
докле свршим књигу ову,
нека чека ту на врата
.
(Одлази Аиша; Фатима пише)
"Поздрав сину зетског војеводе,
Арваниту, књазу свијетломе,
а од кћери Соколовић Жарка,
сад Фатиме, прије Војиславе.
На знање ти чиним књажевићу,
што на Скадар водиш српску војску,
да се не би, књаже, преварио
и на мјеста тврда ударио
и сломио српској војсци крило,
предлажем ти, ако ти је мило,
да се, књаже, негдје састанемо
и о паду града углавимо,
јер је Скадар тврђи него прије,
опкопи су нови ископани,
а зидови дигли обурвани;
страшно га је оком погледати,
а камоли с војском нападати;
важност моје понуде измјери -
чувај писмо, а повјеруј вјери"
(Звони звонцем - улази Селим)
Као сестру, Аишу ти,
познајем те ја, Селиме,
док хришћанин ти бијаше,
теби Марко бјеше име.
На спахилук баба мога
настали сте обојица;
ја се сјећам из дјетињства
с вама играх игралица.
Затим у двор вас је бабо
као слуге прихватио;
а дјед ваш је дједа мога
до самрти послужио.
Ви сте чељад ка' домаћа,
што ми дакле зборит' треба?
Сто година кућа ваша
у нашој је јела хљеба.
Ти су узли понајтврђи
и вјерношћу они спају,
да властела пази слуге,
а њу слуге не издају.
Ово писмо, како знадеш,
прије зоре стићи мора
у Сијерча - Арванита,
младог књаза код шатора.
(Даје писмо Селиму. Завјеса пада)
КРАЈИНА
Логор, шатори, Књаз Арванит сједи, држи једно
писмо у руци, опкољен војводама на вијећу.
КЊАЗ АРВАНИТ
Ово писмо, господо главари
што прочитах међу вама сада
добро дође, поса' лакше пада.
ВОЈВОДА ГОЈКО
Е па сада, војсковођо млади,
укриј поход који си смислио.
Укри ли га, вјеруј мени, књаже,
душмана си на мегдан добио.
КНЕЗ СТАНОЈЕ
Никад ка' сад! Турчин се не нада,
нит нас чека на градске зидове,
него твоју сада прихватимо:
сјутра вече сву увести војску
у лађама па преко Језера.
Осване ли војска преко Кира,
до подне смо Дриваст освојили,
а до мрака Орош попалили,
у недјељу Љеш у наше руке,
одвојисмо Скадар од Турћије,
држим, књаже, сада друге није.
ВОЈВОДА ВЛАЈКО
Сви ће к нама прећи Миридити
и шаљски ће слетјет' планинаши,
Малесија сва ће прискочити,
војске ће се доста окупити.
А војска нам и треба велика,
јер бој вељи ваља учинити
у Задриму, негдје до Медове.
Ту на нашу буде л' срећа страну,
сам ће Скадар нама се предати.
КЊАЗ АРВАНИТ
Скадар, браћо моја и господо,
свакојако узети се мора.
Мој брат Иван књаз је преко мора,
нови савез склапа са Млеткама.
Зета према силе Мехмедове
као досад неће стати сама.
Сви сте Иву као и ја мили,
али Скадар да му освојимо,
бисмо њему још милији били.
Замислите његово весеље,
радост нашу и лијепу славу,
да у Скадар с чашћу дочекамо
владајућу наше Зете главу!
Ја ни часа почасити нећу,
но на ноге, нека чете крећу!
(Устаје)
Свод'те војску Блату на обалу,
прибор, коње и све што нам треба.
У мрак први нек су спремне лађе,
и сјутрашње рано нека сунце
војску нашу преко Кира нађе.
Ја ћу писат' Жарковици младој
како знадем и како умијем,
а углавном да ја овдје стражим,
а на Скадар удрит' да не смијем...
Па ме ево код вас на обалу.
Одлазе војводе. Књаз Арванит и кнез Богиша остају.
КЊАЗ АРВАНИТ
(пише)
Је ли добро, што би река' кнеже?
(Чита писмо)
"Из логора у Крајини мога
својеручно ово писмо пишем
и шаљем га Војислави младој,
милој кћери Соколовић Жарка -
отпоздрав јој на поздрав опремам.
Хвала теби, свијетла госпођо,
на понуду да се састанемо
и о граду Скадру прозборимо.
Град скадарски нас је уминуо
оно јутро, кад лубарде тешке
које Мехмед са Кроје довуче,
сурваше му дебеле зидове.
Ми о њему сада не мислимо,
но држимо у манастир стражу,
чекајући Ива господара,
док доведе помоћ из Млетака."
КНЕЗ БОГИША
Тако, књаже, већ немој никако!
КЊАЗ АРВАНИТ
Само ово додати ћу овдје:
"Мило ми је да си се сјетила
твога рода, твога завичаја,
да т' у груди српско срце туче
и да нешто још те амо вуче..."
КНЕЗ БОГИША
Како хоћеш. А ма, Арваните,
видиш... Жене - жене су махните!
Оне рјечи: "... још те нешто вуче"
да те у што, књаже, не навуче!
Кад женама човјек књигу пише,
нека пише а три пута брише,
сваку ријеч мјери на боланџу,
да не пане под лафице канџу... Жене крију и обича писма,
њине мисли на далеко лете;
не пођеш ли њиховијем путем,
хоће жене с писмом да се свете.
КЊАЗ АРВАНИТ
Човјек-јунак жени никад неће
пребацити тренут заборава.
КНЕЗ БОГИША
Жена о злу јунакову смишља
и када му у наручју спава!
КЊАЗ АРВАНИТ
То је грозно и помислит', кнеже,
жене такве називат' женама.
То је стока!... У висини части
право жена стоји прама нама,
а ја сам се ланих оженио,
па знам што је жена властеока.
КНЕЗ БОГИША
Женска школа, књаже, је дубока,
па сталежа кога она била -
при жени је вражја нека сила.
КЊАЗ АРВАНИТ
Доста, кнеже, сада на час хулиш,
а да жену, ка' ја моју љубиш,
никад не би то изговорио.
КНЕЗ БОГИША
Колико се ја од жена бојим,
нијесам се, књаже, ни женио!
КЊАЗ АРВАНИТ
Стога такве разговоре луде
о свијета љепшој половини
уста твоја и срце ти чини.
Без жене је човјек ка' пањина
усред горе свему изложена -
или струли ил' је наложена.
Кад дрвећа друга расцвјетају,
хлад и воће птици и човјеку
са свог стабла низ гране спуштају.
Голуб има своју голубицу,
а ти, кнеже, нити кукавицу -
па се машаш тајна и светиња.
Ти да имаш што срећни имају,
да те с женом жарка љубав веже,
ти зборио не би тако, кнеже.
Ја кад гледам с горе у језеро,
ја на моју помишљам Милицу:
спи ли вода мирно у корито?
Она лицем у вео завитим
спава тихо и о мени сања,
па кад воду лахорић помрси,
тада чедо, Анђелина слатка,
знам да мајци ручицама тражи
свето пиће из њенијех прси!
Кад језеро са трскама шене,
у кревет се Крајини окрене;
поврх воде кад се галебови
вину зраком с хиљадама птица,
милу другу заносни јој снови
остављају - устаје Милица!
А кад вали узбуркани
запјенуше уз главицу,
те на леђа не пуштају
нит' пријеход нити птицу -
онда жеље Миличине
отржу се на валове,
нукајућ' ме отаџбини,
да ја стечем славе нове!
Па сад, кнеже, држ' то писмо,
Селиму га додај слуги,
а пут Скадра, акобогда,
узећемо правац други.
КНЕЗ БОГИША
Књаз овако мисли о женама,
узмисли ли вазда, благо нама!
Но ја... (коље прст зубима) мислим, женско око
ко издржи то је прави соко.
Жена брата са братом завађа;
жена чојка на сва зла навађа;
жена вара себе и другога;
жена вара и самога бога.
Крстоносци, благо им душама,
носили су при срцима близу
ову дивну ритерску девизу:
"Све за бога, госпу и за краља!"
"Tout pour Dieu, ma Dameet mon roi!" Ја пак, брате, друкчије бих река':
Tout pour Dieu, Roi et pour moi! Нашки нећу, но ето га нека!...
(Завјеса пада)
ГРАДИЋ ДРИВАСТ
Војска
КОЛО
(војника)
Што ће јато голубова,
кад се кобац на љ' наврани,
што ли Дриваст пред Србином,
којег јутрос Турчин брани?
Што се Орош градић пења
у висине код облака,
кад га сурва низ литице
Србинова снажна шака!?
А Љеш што се опасива
плавим морем и са Дримом,
зар да врата не отвори
пред српскијем смјелим сином?!
А што Скадар на клисури
спрема нас се онај зори,
страх оружја када нашег
Скендер-пашу у њем мори?!
КЊАЗ АРВАНИТ
(војницима)
Крв данашња да је богом проста,
ловор кад се отачанству бере
и диже се част хришћанске вјере!
Ријетки су ка' данашњи дани!
Браћо моја јунаци Зећани,
у име вам брата мога хвала!
ВОЈСКА
Књаз живио с братом Арванитом!
КЊАЗ АРВАНИТ
(војводама)
Размакните војску у хладове,
нек почива, нека се одмара,
кад чудеса овакова ствара,
да се воде студене напије,
да с' од зноја и крви умије.
(Војска одлази; чује се пјесма од војника)
"Дриваст, Орош и Љеш горе
небо с димом сада драже.
Османлији пророк свети
ка' да више не помаже!
А књаз Иван из Млетака
што овамо сад да хита,
кад сокола брата има
међу нама Арванита!"
Војска излази с позорнице. Књаз Арванит сједи
с неколико војвода под једним хладом.
КЊАЗ АРВАНИТ
(гледа пут Скадра)
Одовлен се дивно види Скадар -
лијеп ли је хвала теби, боже!
Бог ће дати што да му се може
без топова и доста џебане...
С краја у крај српске царевине
Скадру града не би наша' равна!
Ево поља, пучина ливада,
ево гора да с' подижу стада,
ријеке га двије натапају,
рибе пуку свакојаке дају;
за одбрану ево му крајева,
у планине љутијех змајева;
ево мјесто вину и пшеници,
мјесто раду и свакојем ћару;
а са морем Бојана га веже,
како видим биће много теже
освојит' га, но смо помишљали.
ВОЈВОДА ГОЈКО
Сви да би му у јендек остали,
срећу ћемо на њем окушати -
а да што смо дошли из Крајине?
Без Скадра нам повратишта нема,
но нека се све за напад спрема.
ВОЈВОДА ВЛАЈКО
Добро рече, војевода Гојко!
Када нам се омрсила војска
крвљу турском, што би размицали?
ВОЈВОДА СТАНОЈЕ
А ја бих се, браћо, зачудио
за свакоје о том колебање.
Што зар једне да се не држимо?
Оставите, о чем говорите!
Нема збора, одлагања нема,
него војска нек се ноћас спрема.
Бијмо гвожђе док је угријано,
сјутра Скадар напанимо рано!
КЊАЗ АРВАНИТ
Сви велите срећу окушати,
али мени како ми се види,
ја с нападом сад бих причекао,
док господар са пута се врати.
Он ће довест' од мора топове,
којим Скадар одржат' се неће.
Кад би овдје лудо изгинули,
кара' би нас и жа' би му било,
а и нешто зебем од напада...
Дан се дану помиче другоме,
а свакоји своју судбу носи, -
зли понесе што добри покоси.
Ја животу не бојим се моме,
но се бојим ископати војску,
на аманет што ми је предата
од Ивана књаза, мога брата.
(Долази један слуга и шапти књазу Арваниту)
ЈЕДАН СЛУГА
Преобучен у нашке хаљине,
момак дође Али-бегов сада,
нешто тајно има да ти каже.
КЊАЗ АРВАНИТ
(војводама иза малог размишљања)
Уосталом да се размислимо,
но нек војска још сјутра почине,
да јој добро тешки умор мине.
Па и сами пођ'те коначити.
Што ријешим ноћас о нападу,
вас ћу сјутра свијех обзнанити.
Одлазе војводе, књаз Арванит,
један слуга, а послије Селим.
КЊАЗ АРВАНИТ
(к слузи)
Нека момак уђе Али-бегов!
СЛУГА
Хоћу ли му одузет' оружје
и још неки пртљаг који носи?
КЊАЗ АРВАНИТ
То у наше није обичаје
да распасе примамо војнике -
ми гледамо у брк разбојнике!
(Селим долази - клања се)
СЕЛИМ
Селам имаш хануме Фатиме,
дивне љубе бега Али-бега;
честита ти лијепе добитке
од Дриваста, Љеша и Ороша.
Јутрос рано с пенџера од куле
гледала је ваше нападаје
и чула је Дриваштана ваје.
Весела је као икад била,
ову ти је књигу отправила.
(Предаје писмо. Слуга излази и Селим с њим)
КЊАЗ АРВАНИТ
(чита писмо)
"По првоме моме писму
могао си вјеровати
страшну миса' коју икад
прегну жена засновати...
Пак си ипак ноћас с војском
превеза' се Блатом, Киром,
а ујутро заузео
сву скадарску раван широм.
У писму ми твоме стаја
поход срећни прошле ноћи,
ка' да радих о превари,
ил' издајству, црној злоћи.
Али просто, кад успјеси
оружје ти крунисаше
и тврђаве три значајне
војници ти обурваше.
Сад је Скадар на ред пада -
пануће ти без отпора;
он у твоје биће руке,
докле друга сване зора.
"Како?" - Лако! Само прегни
да се са мном ноћас станеш,
па да опет у логору
добитноме твом осванеш.
Пристаде ли - Селим слуга
теби турско носи рухо;
облачи га, па у ноћи
Скадру хитај - доба глухо.
Чекаћу те на капију,
одзив ћу ти страже дати,
она ће те на све стране
с тим одзивом пропуштати.
Ходи, ходи, о витеже,
не дангуби ни час само,
или мене у твој логор
још до мало чекај тамо.
Ил' удесно мјесто снађи
искрај тебе до мог двора
на средину, па гдје видиш
до свиленог твог шатора."
КЊАЗ АРВАНИТ
А сад? Сада властелинка чека,
ил' да дође, може бит' се спрема...
О, за ово размицања нема!
Одлучност је жене превелика,
а предмет је важнога облика;
Скадар стећи без мртвијех глава,
срећа једна то би била права!
Какве жртве сјутра би пануле,
да с' јуриша на онакве куле,
која би се крв људска пролила,
а дјетића Зета изгубила!
- Зето, Зето, постојбино драга,
колијевко Црнојева трага,
да ти могу труде уштедјети,
да ти муке могу накнадити,
да ти љубав могу наградити,
да те срећну могу загрлити,
мој бих млади живот жртвовао
слатко жељно ка' да бих заспао
у хладове раја небескога,
у подножје бога великога!
Сунце жарко, ти си на високо,
брате Иво, ти си надалеко;
брате слатки, очи обадвије,
око Скадра твој се братац бије,
Зети твојој штогод да добије!
Ја знам Зету твоју како љубиш,
знам ти труде што око ње трудиш,
знам да имаш два нејака сина:
ја и они - сва смо ти родбина,
и да нас је десет пута више:
"Сви за Зету!" у срцу нам пише.
У мој логор ноћас, брато, спава
на тисуће силнијех момака,
који не би цијенили главе
ни ка' копчу за нас у рукаве.
Спрема томе свако колебање
издало би малодушно стање.
(Бије руком о руку. Долази један слуга)
Дората ми - пратња нек' почива!
(Одлази слуга)
Одох куд ме Туркиња позива,
па што бог да и срећа јуначка!
(Завјеса пада)
СКАДАР
Одаја и намјешће исто као у почетку.
ФАТИМА
(шета по соби)
Боже, часи дуги ли су!
Што се Селим још не врати - .
ко зна - можда Арванита
пут наручја мојих прати?
Ако јунак ноћас крене
мени младој у походе,
па од руке да погине,
издајничке ил' уходе -
што би ова црна друга?
Куд ме кобна мис'о носи?
О, онда бих замакла се
ја у бујној мојој коси!
Ид'те, ид'те, страшне сумње,
што мучите срце моје;
но да мало принаредим
сада чари ове своје.
(Узима огледало и огледа се)
Дивна ли сам! Аох бруке,
аох бруке и грдила,
у што сам се невољница
у мом уму заумила!
Какав могу ја утисак
на тог књаза учинити?
Гдје су женске моје власти
да га могу плијенити?
Какве су ми обрвице
под блиједо чело ово,
да навучем момку пажњу
ил' му око соколово?
Коса ми је помршена
и низ образ ево лети,
ка' зле мисли худе жене,
кад јој блисну по памети.
Појаву ће видјет' моју
просту, нагу, у пличину,
још у душу донесе ли
дивну слику Миличину!
(Слуша)
Ка' да кроци?!... Зар Аиша?...
Ах, звекет се сабље чује...
Срце моје... лакше... лакше!...
Благо мени - он већ ту је!
КЊАЗ АРВАНИТ
(свлачи турске хаљине и срдито их баци)
Нека турство и рухо му пада!
(Фатими)
Добар вечер, властелинко млада!
ФАТИМА
Ноћ ти добра свака била,
а ноћашња најсрећнија,
када сваком зађе сунце,
тад најљепше мени сија!
КЊАЗ АРВАНИТ
Ево мене на рочиште твоје!
Биће скоро пет година дана
да се војска крену са Дољана.
Захвалити мутнијем данима
од тада те не виђах очима.
Еј, колико у томе простору
изм'јени се ствари и работа!
Мој се отац ланих преставио,
а твој, кажу, да се потурчио! -
Све неталих нашу земљу прати!
ФАТИМА
Само твоја срећна рука
удес Зете поправиће;
са твојима успјесима
њој сјајнија зора свиће!
КЊАЗ АРВАНИТ
Уопште су тешка ратовања,
страшна, грешна, с људског поклањања!
Оно мало што се стече славе,
све загрче изгубљене главе.
Ка' зло свако, рат се повтораје,
у њ' што љепше има, народ даје:
крв, имање, сузе и поштење;
неко пане, а неко се пење;
све у за' час - ка' да је речено
и самијем богом наређено -
а не глупе мисли и инати
људе воде с људима се клати.
Откада је свијет настануо
и за' човјек спрам чојка стануо,
није било рата оправдана
за обије стране, ни мегдана.
Ал' најпосл'је на једну се сведе
и до ове ужасне доведе:
отац плаче, сина на обору,
а добитник брата у шатору.
ФАТИМА
Ах, остави, храбри књаже!
То су мисли старе главе.
Теби младом треба рата -
треба теби бојне славе!
КЊАЗ АРВАНИТ
Нећу славу него срећу,
док добијем оно моје;
за лакоме освајаче
нек тријумфа части стоје!
ФАТИМА
Града јуче три освоји,
на њих ти се барјак вије,
а за овај град мислити,
потреба ги, књаже, није.
У њему су три бунара,
три бунара хладне воде,
доведене с Тарабоша
кроз лучеве водоводе.
А лубања има много
по бедему овог града;
нека од њих још је свјежа,
друга с коца сама пада.
Те ћу главе сјутра вече
У бунаре утурити:
с трулим мозгом смијешане,
ко ће од те воде пити?
Крв хришћанска и мождање
не згаде ли воду хладну,
ја ћу у њу утурити
још и неку вижлад гладну,
па од такве мјешавине
војник неће кап попити;
кабулиће по сто пута
безусловни роб твој бити.
КЊАЗ АРВАНИТ
(за себе)
Ух, грозоте досад нечувене
још из уста једне красне жене!
ФАТИМА
Е ма војску попримакни
наоколо око града,
то толико да се види,
а да нико не пострада;
а викну ли "аман" Турци
и затраже условија,
нек слобода моја буде
члан најпрви преданија;
па кад књаже, ја њу стечем,
уз тебе ћу свуд ходити
и анђео твој хранитељ
док уздишем све ћу бити!
(Устаје и примиче се Арваниту)
КЊАЗ АРВАНИТ
(за себе)
Сад сирота, видим на што циља!...
(к Фатими)
То је добро и хвала ти, млада!
У твом здрављу Скадар онда пада!
Ка' што рече, то ћу учинити.
Ти предаје услов први бити,
земља то ти заборавит' неће -
наша ће те славит' постојбина,
углед први стећ' ће ти родбина,
хвалиће те жене и јунаци -
име турско, вјеру с' себе збаци.
Овдје онда неће бит Турака,
но Србина избери јунака,
који ће се с тобом поносити -
срећан онај ком ћеш љуба бити!
ФАТИМА
Ако среће за ме нема
испод сјајног тог оклопа,
мени ништа не требује
до мотике и до попа!...
(Војник пјева с града. Глухо доба ноћи)
ВОЈНИК
"Султан Мехмед нас је оставио
у тврдоме Скадру на Бојану,
који оте бану Лоредану
и зетскоме војводи Стефану.
Граде тврди, царев аманете,
ком пријете Иванове чете,
мирно сједи на темељу твоме!
Књаз Арванит, што сан сада спава,
књаз Арванит, каурима глава,
неће твоје гледати капије,
не, тако ми Муја и Алије!"
КЊАЗ АРВАНИТ
Што бог суди, слава нека му је!
(Смије се)
Лијепо је кад Турчин не псује.
ФАТИМА
(гледајући на страну одакле се чује пјесма)
С Проклетија и с Комова
кад фрлекне соко доље,
ни жбун ни грм не може му
скрит' голуба у све поље.
Град у руке Арваниту
замркнуће сјутра вече,
повјеруј ми као исти
ово да ти пророк рече!
КЊАЗ АРВАНИТ
Срећан онај ком ћеш љуба бити!
Рекох срећан и биће, занаго,
заувијек том ће бити благо!
Људска срећа често нема вида,
ни ко видје кад се с' неба скида,
али твоја срећа је очита -
у сретање теби младој хита!
Чим си тако небом одабрана,
теби срећа - вр'јет ће са свих страна.
Твоја уста, два ока велика,
што сјај хране с оклопа челика,
твоје чело као мјесец млади,
косе т' мирис чак што овдје кади...
ФАТИМА
(мало увријеђена)
Нека, нека, мирис косе
и блијесак ока мога,
ја већ видим не допиру
до предмета жељенога,
но у логор сад се враћај,
још је мало до сабаха,
па и бег би мога' доћи
изненада - изубаха.
КЊАЗ АРВАНИТ
(дохватајући се за сабљу)
И да дође не би излазио!
ФАТИМА
Дакле, онда до виђења!
Све уреди, све приправи.
Барјак на град! У срце ми,
ако хоћеш, нож тад стави... .
Пошто рече да избирам
ког јунака из твог стана,
видим да сам изгубљена
и играчка лажних сана
Моје срце смрвљено је,
наде ми се утопише;
ни на земљи ни на небу
за ме нема ништа више.
(Дохватајући га за руку, тужно)
Арваните, погледај ме...
Што сам сада реци право!
Ха, ха, ха, ха - смијешна сам...
Збогом, књаже, пођи здраво!
КЊАЗ АРВАНИТ
(дохвата је за руку)
На то чело, које бег целива,
нека и мој пољубац почива!
Гдје те љубим, ту те Зета љуби...
(цјелива је у чело, па одлази. За себе)
Црнојевић, вођ и супруг,
што бих друго смио рећи?
Скрај овога искушења
најбоље је сад утећи.
ФАТИМА
(сама срдито)
Људи, људи!... Што су људи!? -
Варалице, издајице!
Час нас дижу до небеса,
час презиру наше лице...
(Гледа се у огледалу)
А и ти си једна лажа,
цкланце крто и провидно,
ја нијесам тако ружна,
него лажеш, лажеш стидно!
Е тако ми турске вјере,
е тако ми слатког дина,
овако ћу смрвит' главу
тог поносног каурина!
(Баца огледало о таван и срдито баца појас и фес)
Што ће ово? Ово што ће?...
Појас овај, фесић нови...
(мисли)
Ух, гдје ће ми памет поћи,
гдје се дјеше моји снови?...
(подругљиво)
"На то чело гдје те бег целива,
нека и мој пољубац почива:
гдје те љубим, ту те Зета љуби..."
Руга, шала, или гордост,
величанство рода пуста,
сметнуло га да му целив
на врућа ми пане уста!
Мухамеде, ја сам луда,
потребујем твоје моћи;
научи ме осветит' се,
добри свече, ове ноћи!
Ви књажеви презирете
често пута госпођицу,
а без срама и без стида
загрлите најамницу.
Тежње ваше разуздане
мекуљавом сладострашћу
од послова државнијех
раздражен вам ум одвраћу.
Презиреш ли зар и мене,
не чиним се теби чиста?
Облик влашки Миличин ти
пред слијепе очи блиста!
Еј, Милице, те ћеш плакат'
враг ћу црни ја твој бити!
С твојим ћеш се Арванитом
вјеруј брзо раздвојити!
(Послије неколико одмора)
Хој, хој, душо, Јадна душо
моја, сада куда блудиш,
те поштено, узвишено,
Миличино добро жудиш?
Туђе добро, туђег друга,
туђу радост и весеље
да разоре, да подору
неопране моје жеље!
Стид ме било — а гријеси
не дали ми у гроб мира;
у пака' ме враг одвео,
ка' вук овцу без пастира...
О, Исусе, ког божанство
мога оца одби рука,
при преступу његовоме
што је ова моја мука!
Родитељски гр'јех постиза
у бешици праунуче;
гријех с крвљу и с пор'јеклом
од дједова унук вуче.
Вјеро света православна,
слатка вјеро тјешитељко,
вјеро добра, јединствена,
вјеро душа спаситељко,
торжанствено онда ћу се
повратити у твом крилу,
примићу те с увјерењем,
загрлит' те свету, милу!
ГРАД СКАДАРСКИ
Топови, барјаци, војска.
Скендер-паша с неколико главара турскијех.
Одо-бег, отац Фатимин, Али-бег, њен
муж, кадија и муфтија.
СКЕНДЕР-ПАША
Нема сумње, ноћас или сјутра,
каур ће нам на град ударити.
Каури су зорни и махнити.
Чим се малим добитком опију,
они смјело уложити смију.
Него да се добро наредимо,
што нам треба данас припремимо,
јер индата ничесова нема -
султан нам се на Маџаре спрема;
у Азији настанула буна;
колеба се сада цару круна,
привремено. Цар ће све добити -
цар ће цио свијет освојити!
Ми с' у нашем не бојимо граду,
нит' мислимо о његову паду!
Доста хљеба, доста џебеане,
доста рука да Скадар одбране;
топова је доста на табљама.
Колико нас, бисмо са сабљама
тврди Скадар цару очували!
У бунаре има доста воде,
него, дјецо, срца и слободе!...
ЈЕДАН КАДИЈА
Свакоја је добра у везира,
али једна мени не да мира:
у град има сваке мјешаније -
хришћанлука, има Латиније,
дјечурлије, сиротиње, жена -
неко има, неко ништа нема.
Суграђани то су махом лоши -
све то, пашо, стјерај у вароши.
А град Скадар нека чист остаје,
и ко нашег свеца не признаје,
нека прти, ил' ће низ бедеме!
Ја, кадија, ово рекох стари,
кад муфтија наш за то не мари.
МУФТИЈА
Ја се бавим само шеријатом
и искрама, из Корана златом,
а твоја је: народ и кануни -
па луч пали или га удуни.
СКЕНДЕР-ПАША
Примак'те се овамо, бегови!
Одо-беже, ти наш беже нови,
теби двије табље повјеравам
и стотину момака ти давам,
доње табље спрема Тарабоша
да одбраниш, кад би Србин доша'.
Градска врата, тачка најважнија,
нек их чува стотином заптија
мој синовац, бег Али-бег млади.
Хамбар, храну, воде, џебехане,
нек кадиј'не вјеште руке бране,
и дајем му стотину момака.
Мурат-беже, ти ћеш на топове;
ти Јусуфе, узми сто момака,
па посједни двије куле горње.
Осталу ћу разредити војску
наоколо около бедема,
да свак своју пушкарицу чува,
па гром да нас са небеса грува
и њему се бисмо одржали!
(Завјеса пада. - Сви одлазе)
Мјестимице, покоја стража, нека с оружјем, нека без оружја.
Кадија, носећи неколико кључева у руци, шета се.
КАДИЈА
(сам)
Еј, какав је кисмет у исана!
Ја чак овдје са источних страна
доведен сам ка' пас за личину,
да се борим! Зашто и са киме?
С чојком, ка' ја од крви и меса,
а за другог чојка величину!
Је ли правде? Поса' шејитана,
но је људство спопала помама...
Цари, краљи, бези и књажеви
врагу су се црноме предали -
свијет кољу као животињу,
а не маре за бића светињу!
Они воде губилишту људе,
да постигну што им срца жуде...
А та жудња, је ли вјечна, људи?
Не, но с јадом та кад се испуни,
друга хуђа још хуђију буди...
А о мору суза и чемера
кад помисле слађа је вечера!
Боже свети, што заносиш главу,
што за твоју милост и за славу
не ошинеш бичем кавгаџије,
да ратова на свијету није?
Твоје небо, јорган за све људе,
трпи многе страсти и пожуде,
неправедне и злом надахнуте.
Стоко, људи, главари вас муте!
Не слушајте, но брата грлите,
брата чојка, па с њим воде пијте
из истога богоданог суда.
А граница, што ће међа луда?...
Ми имамо у нашем Алепу
воћа, цв'јећа, бијела пилава
и бумбула у гране смокава.
Браћо људи, с југа и запада,
и сјевера и са свијех страна,
божји максул једимо заједно,
да одане човјечанство б'једно.
Вај Алепе, кога сунце грије,
ког вал бистри Еуфрата мије,
земљо света, чудесима славна,
не од јуче него ли одавна,
гдје је крава пророка Аврама
са млијеком нахранила сама
бедуина педесет хиљада!
У непреглед твојијех равница
Захариј'на нашла се гробница.
Селим Јауз, на те се прогласи
да је калиф, те да Турке спаси!
Па како те жељковати нећу?
Моје мисли к теби се окрећу.
Жељкујем ти небо без облака,
жељкујем те, земљо од јунака,
жељкујем те, корпо од цвјетова,
и ергело бијесних хатова!
Кад већ људи без рата не могу,
ја се благом смјерно молим богу
започети да се сврши ови -
да не гину људи ка' овнови...
(Сиједа на један сандук од џебане.
К једном од стражара без оружја)
Ти, момчићу, код бунара тамо,
каблом воде захвати ми мало!
(Кадија пије)
Пу, вода је боља са извора...
(К стражару чистећи браду)
А чиј' си ти, лијепи дјетићу!
СТРАЖАР
Ја Османов...
КАДИЈА
Ти си нешто сјетан,
или си се препануо, сине?
СТРАЖАР
Да опростиш, мајка ми је слаба.
КАДИЈА
Што је њојзи?
СТРАЖАР
На налет је стала;
ноћас јадној баш ту код бунара
нешто јој се старици призрело.
Од тада је пала у несвијест,
те за себе не зна ништа живу.
КАДИЈА
(као надахнут)
Код џамије и вакуфа
злих духова нигда није.
Наљегао ноћас неко
жедан воде да с' напије,
па се баба препанула
у мрак можда своје сјени,
а да друго што бит' може
осим тога старој жени?
Дуси само благи бдију
око вода и нимета,
а злочести дух код тога
никад, синко, не долета.
Алах ће јој у индату,
ја се уздам, брзо бити,
или ће је свети пророк
у наручје прихватити.
Него и још мало воде, синко,
донеси ми опет из бунара,
код кога се нена твоја стара
без узрока никаква снемогла.
Ха, ха!
Стражар иде да захвати воде у каблу;
назире се над бунаром.
СТРАЖАР
Вода ова заудара,
ефендијо, не може се пити...
КАДИЈА
Ну, будало, суд донеси амо!
(Стражар му доноси кабао с водом,
кадија пошто намириса воду)
Пу, пу, аман што је ово!?
(Стражар се вратио на бунар, па мирише)
СТРАЖАР
Ова вода смрди, ефендијо!
КАДИЈА
(за себе)
Пошто си ме с ње напио, змијо!
(Иде и он к бунару, па мирише)
Вода грдно смрди из бунара,
ка' каурска да стрв заудара...
(Гледа у воду)
Видим нешто поврх воде плива,
као патке да су упануле...
Ну, дијете, нађи једну куку.
СТРАЖАР
(за себе)
Биће неко учинио бруку.
(Тражи куку)
Куке нема, него ево коса.
(Додаје је кадији)
КАДИЈА
(тражећи косом у води)
Гле, она је пуна од нечеса...
Ха, ево сам нешто закучио!
Помози ми, тешко нешто вучем.
Стражар му помаже. Пренеражени, бацају косу с главом
људском на врху и по средини једно пашче. Кадија изненађен.
Пун је бунар оваквога гада -
црне слутње за опстанак града!
Трчи, синко, те везиру кажи.
(Долази везир)
ВЕЗИР
Знаш, кадијо, један случај вражји:
с оне стране она два бунара...
(Налазећи на мртву главу и пса)
Гле! Зар и та вода отрована?...
(Долази један бег и виче)
БЕГ
Срби, Срби, врве са свих страна!
СКЕНДЕР-ПАША
Е сад видим дивно што ће бити,
мени Срби град ће предобити!
Долазе заповједници: Одо-бег, Али-бег,
Омер-бег, Јусуф-бег и муфтија.
ОДО-БЕГ
У војску је мутња наступила -
чула вода да је отрована...
АЛИ-БЕГ
Заптије ће оставит' капију,
када воде немају да пију...
ОМЕР-БЕГ
Без једнога остаћу тобџије,
теке воде нема да се пије!
ВЕЗИР
Мука, мука, што би ово људи,
ко то сколи - бог нека му суди!
КАДИЈА
И ми овдје, ако смо јунаци,
сви на лонџу да се искупимо,
да злотвора црна потражимо.
Своју булу сваки сад за руку
и дијете од седам година,
па ту, пашо, лијепог ти дина,
да се свако испита чељаде,
гдје је било јуче од сабаха,
неће ли се ко казат' од страха.
Нећете ли тако учинити,
а ја другу иза ове храним,
то је ова, не хтјесте ли ону:
ако ћете, прво ми главари
од те воде каблом захватимо,
па у здравље царево испијмо
и одбрану скадарскога града!
МУФТИЈА
Та, кадија, не ваља ти сада!
То нам свети ћитап забрањује.
Псом и влахом вода отрована,
да окуси, вјерног она трује,
но ми овдје да се погледамо...
(К Одо-бегу)
Одо-беже, ти блиједиш нешто?!
Каурине и каурски сине,
издајниче вјере и дружине,
ти си ову воду отровао!
Ти једини, ти си, копиљане!
Познајем те! Ти нијеси Одо,
ти си Жарко, аналет те било,
хришћанство је теби и још мило -
мило ти је, три пут, копиљане!
Одо-бег се мијења и мучи, не зна ни одговорити.
СВИ
Он је, он је, нек под сабљу пође!
МУФТИЈА
Не, но њему нека гешко гвожђе
о врату се и ногама свеже,
па све боље, боље да се стеже,
докле каже има ли дружине!
Сви приступају, безоружавају Одо-бега и вежу у гвожђа.
МУФТИЈА
Казуј, Жарко, с ким си у завјери!
ОДО-БЕГ
Ни с ким, него прав сам као правда!
МУФТИЈА
О ђауре, како лажеш сада!
Казуј, море, друге бит' не море -
казуј!
ОМЕР-БЕГ
Казуј!
ЈУСУФ-БЕГ
Казуј!
КАДИЈА
Хришћанине!
Улази Фатима и живо се баца оцу у наручје,
као изван себе.
ФАТИМА
Оче слатки, ти у везе!
Зли те Турци вежу, муче,
да истину из уста ти
о отровној води скуче.
Видиш, оче, што су Турци,
што вјерова икад злима,
што не оста код Стефана,
но се јадан преда њима!
ОДО-БЕГ
Прав сам, синко, за тровање воде -
прав сам! Наше гнијездо слободе
ја оставих, синко, тебе ради,
рад' браће ти, да јадни од глади
не страдате и не мучите се
по горама и по планинама.
Та побуда родитељска сама
на зло ме је ово одлучила:
у срцу ми српска вјера била
и када сам клања' у џамији...
ФАТИМА
Ех, сад хвала, мили оче,
за хришћанска твоја чувства,
и ријечи које твоја
изрекоше сада уста -
али ти је дужност била
са народом патит' муке,
па уз нашег господара
у крв с браћом прати руке.
Пред богом је преча вјера,
но сва блага овог св'јета,
а слобода узапћена
људској срећи мах помета.
Са кртолом у торбици
ја шћах бјежат' боса, нага,
ка' остале зетске кћери,
испред нашег дома врага,
па би у то бог помога',
и срећна бих свуда била,
гдје барјака милог нашег
би ме сјенка захватила.
(Турцима)
Турци, вуци, воду у град
ја сам синоћ отровала,
да ће Србин данас доћи
око града, то сам знала!
Робовима вас направих,
не рад' блага, ни рад' мита
него просто из љубави
красног књаза Арванита!
ЈУСУФ-БЕГ
(шапти Скендер-паши)
Скендер-пашо, Срби се примичу,
ка' печурци од свукуда ничу!
ФАТИМА
(крсти се)
Турци, вуци, и то чујте:
оче, сине, душе свети,
једносушна о Тројице,
од њих српство ти освети!
ЈЕДАН ГЛАС
Срби!
ФАТИМА
Вама сад се ругам,
нек се моја сјече глава.
Ја сам срећна кад умирем,
христијанка Војислава!
(Чује се хука људи, окреће се оцу)
Оче мили, чујеш оно,
знаш ли шта је она вика?
Но умримо христијански -
оно глас је осветника!
(Турци је вежу и злостављају; виче преко бедема)
Збогом, Срби, Војислава,
ваша вјерна к смрти хита,
поздравља вас, а загрља
храброг књаза Арванита!
ЈЕДАН ГЛАС
Срби под град! Степенице раде!
НА ДРУГОЈ СТРАНИ ГЛАС
И овамо већ су до јендека!
ТРЕЋИ ГЛАС
Ни овамо већ Србин не чека!
СКЕНДЕР-ПАША
Што је ово те пушка не пуца?
А што сте се, Турци, препанули?!
(Вади кубуру и иде пут бедема)
КАДИЈА
(фатајући га)
Не, видиш ли људи бит' се неће!
Нико неће да умре од жеђе -
но друкчије!
СКЕНДЕР-ПАША
А како кадија?
КАДИЈА
(показујући му барјак)
С оним доље! Гласника на поље,
да услове примирија пита
у зетскога књаза Арванита.
СКЕНДЕР-ПАША
Зар?!
КАДИЈА
Већ нема, пашо, одмицања!
(Даје знак да се барјак скине)
СКЕНДЕР-ПАША
(поражен)
Скадар једном султанов је био!
Ој, ој!
(Чују се гласови опсадника)
Живио! Живио!
(Долазе три Србина)
КАДИЈА
(броји)
Први, други, гле ено га, трећи ..
Ево ка' да сви ће сад уљећи -
а само смо једнога искали,
да се у град с нама стане, звали.
(Излазе пред њих)
Срби, је ли вјера, витезови,
нашој части, нашим животима?!
ВОЈВОДА ГОЈКО
Турци, вјера даје вам се свима
тврда вјера, тврђа од камена,
а од стране гласа и имена
Арванита, младог војеводе!
КАДИЈА
(пружа руку Гојку)
Вјера?!
ВОЈВОДА ГОЈКО
Вјера!
КАДИЈА
Божја?!
ВОЈВОДА ГОЈКО
Тврда, света!
КАДИЈА
(Турцима)
Е сад свака престаје освета!
ВОЈВОДА ГОЈКО
Кад ти више крви није било,
па сад, аго, би нам било мило,
да видимо бега Одо-бега
и Фатиму његову дјевојку,
што су с наше стране и крајине.
КАДИЈА
Умрли су сада обојица,
наше су их сабље сарезале -
оно двоје нас у вас издали...
ВОЈВОДА ГОЈКО
(дохваћа се за сабљу)
КАДИЈА
Вјера?!... Ми смо у разлогу били..
ВОЈВОДА ГОЈКО
Јест! Но жену једну сте убили!...
КАДИЈА
Издајницу! Знај вјеру си дао?!...
АЛИ-БЕГ
(срдито Гојку)
Је ли адет у вас за мегдане?
ВОЈВОДА ГОЈКО
Ко га тражи, лако ће га наћи,
гдје на српску ногом земљу стане!
(Турци одбијају Али-бега)
АЛИ-БЕГ
А што питаш за Фатиму жену?
Фатима је моја жена била,
ах, да ми те срести гдјегод сама!
ВОЈВОДА ГОЈКО
Гдје год хоћеш одолен до Шама!
СКЕНДЕР-ПАША
(исправља се)
Момче оно лудо и срдито
презри, Србе, оно је махнито.
Ти, кадијо, дај ми градске кључе,
оне исте што ти дадох јуче,
да их носим књазу Арваниту.
Ви ме, Срби, њему поведите;
ви пак Турци, град сад напустите,
и одласте к Љешу и Медови;
ту ће доћи цареви бродови,
повешће вас Драчу и Авлону.
Ком опанци, а неком обојци;
а град Скадар Иванову трону!
(Одлазе; пада завјеса)
Нема коментара:
Постави коментар