Српској вили

Посестримо Равијојло,
српска вило врачарице,
Дурмитора, Ловћен', Кома,
о вјечита домаћице,

поздрављам те из Париза
жељно као старог друга;
жалим ти се - срце моје
да нас мори страх и туга:

књагиња је обољела,
л'јечници јој не помажу,
овдје нема л'јека, биља
да ј' исправе и помажу,

но на лака дај се крила,
живо с' тргни по горама,
цв'јеће, биље наше бери
и залиј' га са сузама

да ми овдје стигне свјеже;
чаровитом њином моћи
књагињино, ја се надам,
на боље ће здравље поћи.

Него немој закаснити,
жалосног ме ражалити,
а у часу овом, немој,
суревњива, вило, бити;

јер знам дивно спрам књагиње
завидљива да си била,
што чар њена твоје чари
досада је засјенила.

Ал' те кумим, не оклевај!
Славиће те српска браћа,
ако биље хитро спремиш -
биље које живот враћа.

А ако га не оправиш,
штету ћу ти учинити,
струне ћу ти на гуслама
и гудало поломити;

већ ти никад пјеват' нећу,
ни мој глас се гором чути,
муком ћу ти, б'јела вило,
заувијек умукнути!

Париз, 21. маја 1891.