1. августа 1860.

На обали сињег мора

књаз Данило мирно сједи,

пушта поглед низ пучину,

заходеће сунце гледи.

Дивно ово призорије

витешку му душу баци

тамо, ђе је сјајно сунце

и румени ђе су зраци.

Ста са сунцем да говори:

..Зв'јездо јасна, чедо Бога;

к њем' пењућ' се, ах, кажи му

грдне патње рода мога!

По његовој кад се вољи

врата теби отворише,

Јутрос многи народи те

са весељем поздравише.

Њихове те пјесме прате

Од истока до запада,

а мој мили народ тужи...

Тужи, плаче, горко страда!

Доста си се находало

по небеском плавом своду

и гоњења нагледало,

што се чини моме роду.

А нијеси, сунце мило,

пред Богом се заплакало,

да га мине судба ова,

ил' претури нешто мало!

Хеј жа' ми је, сунце, на те!"

Књаз Данило сјетно рече,

а сунце се приправило

да у морски вал утече.

Али чека... уставља се...

На ово му тешко било;

У зракове стави р'јечи:

"Хајд' овамо, књаз-Данило,

Да пред Богом сам ти кажем

Љуту муку рода твога

и он ће ти казат' књаже,

је л' достојан спаса свога..."

Општу свјетлост море сакри

Из потаје пушка пуца

Мрак је свуда... Црној Гори

Ево заше оба сунца.

1.августа 1871.