Кад устанка плам залампа
невесињских витезова
да слободу укопану
дигну роду из гробова,
витез овдје спавајући
устао је с првацима,
борио се и крв лио
све с најбољим јунацима.
Иако му изломљене
мрак сад хладни кости крије,
јадном Трипку Грубачићу,
што не живи, жа' му није –
у нов ланац Невесиње
кад остави своје мило,
код толико српске крви
која га је натопило.
Спавај, спавај, Грубачићу.
у сан свети Бога моли
да извида српско срце
од онога што га боли!
28.септембра 1895.
Пјесма је урезана у гробну плочу
херцеговачког устаника, капетана Трипка Грубачића, родом из Раста, касабе
Невесиња, који је сахрањен пред Влашком црквом на Цетињу.
Нема коментара:
Постави коментар