субота, 06. октобар 2012.

Домовини

Домовини 



Пјева' сам ти, домовино,
твојих гора с врх висина;
пјева' сам ти у пољима;
пјева' сам ти са урвина; 

пјева' сам ти у храмове
и под ведро небо твоје -
олтар ти је освештани
свугдје вјерно срце моје. 

Пјева' сам ти у даљини,
и од жеље сузе лио,
и за тобом венуо сам,
а тобом се поносио. 

Пјева' сам ти у Хофбургу,
Зимском дворцу и Кремлину,
и богу се ту молио
за срећу ти, величину. 

Сравњива' ти сиромаштво
и богатства ту што сјају -
ја сам волиј' на твој камен,
но у самом бити рају. 

Гледао сам туђа добра
и у раскош гдје св'јет живи,
и помишља' немаштину
соколова твоји сиви'; 

па и тада пјева' сам ти,
пун заноса, земљо моја;
ријетка је наша хвала,
сиротиња љута твоја! 

Јер млетачко сухо злато,
нуђено ти по сто пута,
са гордијем, са презрењем,
одбија ти рука крута. 

Цариграда и султана
моћ си скоро преживила,
њин мах дивљи, домовино,
највише си ти сломила. 

Од иједа и бијеса
Марков лав је на те режа',
и напада', ал' од тебе
с подвитијем репом бјежа'. 

Па како ти пјеват' нећу
са најдаљег св'јета краја?
Љепша си ми и милија
од божијег самог раја! 

У Паризу, 20. Јула 1883.

Нема коментара:

Постави коментар