Домовини

Домовини 

Пјева' сам ти, домовино,

твојих гора с врх висина;

пјева' сам ти у пољима;

пјева' сам ти са урвина; 

пјева' сам ти у храмове

и под ведро небо твоје -

олтар ти је освештани

свугдје вјерно срце моје. 

Пјева' сам ти у даљини,

и од жеље сузе лио,

и за тобом венуо сам,

а тобом се поносио. 

Пјева' сам ти у Хофбургу,

Зимском дворцу и Кремлину,

и богу се ту молио

за срећу ти, величину. 

Сравњива' ти сиромаштво

и богатства ту што сјају -

ја сам волиј' на твој камен,

но у самом бити рају. 

Гледао сам туђа добра

и у раскош гдје св'јет живи,

и помишља' немаштину

соколова твоји сиви'; 

па и тада пјева' сам ти,

пун заноса, земљо моја;

ријетка је наша хвала,

сиротиња љута твоја! 

Јер млетачко сухо злато,

нуђено ти по сто пута,

са гордијем, са презрењем,

одбија ти рука крута. 

Цариграда и султана

моћ си скоро преживила,

њин мах дивљи, домовино,

највише си ти сломила. 

Од иједа и бијеса

Марков лав је на те режа',

и напада', ал' од тебе

с подвитијем репом бјежа'. 

Па како ти пјеват' нећу

са најдаљег св'јета краја?

Љепша си ми и милија

од божијег самог раја! 

У Паризу, 20. Јула 1883.