Допуне "Посвете" у "Горском вијенцу"

                    I

За убиство рођенога

оца свога гр'јех га стиже;

страшну казан сам повуче,

кад на оца руку диже. 

Родитеља крв просута

помрачи му сретне путе;

злочин Вождов и недаћа

смрзну Србу руке круте, 

звијезду му нав'јек сакри

дим кубура изметнутих

у грудима старог оца,

од времена уврнутих, 

                    II 

Сам је преда' Аустрији

на Дунаво без динара,

кад остави крвав народ

крај лијеса оца стара, 

да га сјече Османлија

с којим га је завадио,

с ким "великог" име стече

и свијетом се прославио. 

Ах, да оста, бритка сабљо

и витеже, чист до краја,

па с народом тешке муке

започете да истраја!  

                  III

Гром те неће, иако си

народ изда у невољу

и напусти да га Турци

немилосно злога кољу. 

Бог јунака надгледа га,

кад с витезом од Такова

Шумадији у пламену

сину зора боља, нова. 

Појава је Милошева

охрабрила српске груди,

под барјак се његов купе

устрашени твоји људи. 

                    IV 

Подвизи ће Милошеви

твој неталих накнадити,

с њим Србија похарана
опет ће се исправити. 

Из грмена таковскога

лав је млади искочио,

па је шапом Мараш-пашу

ка' јелена ухватио, 

а Србији уреза' је

са Турћијом међе јаке,

још витештва дух издиже

у Бугаре и Бошњаке.

Овим стиховима краљ Никола је испунио празнину у тексту "Посвете" у "Горском вијенцу", у којима је, свакако из политичких разлога, узносио Милоша Обреновића и приказао га као ослободиоца Србије, а Карађорђа осуђивао за очево убиство и за предају народа Турцима. - Допуна се налази у краљевој књижевној заоставштини. Њу је раније објавио Душан Вуксан, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, XI, 1931.