субота, 06. октобар 2012.

Допуне "Посвете" у "Горском вијенцу"

                    I

За убиство рођенога
оца свога гр'јех га стиже;
страшну казан сам повуче,
кад на оца руку диже. 

Родитеља крв просута
помрачи му сретне путе;
злочин Вождов и недаћа
смрзну Србу руке круте, 

звијезду му нав'јек сакри
дим кубура изметнутих
у грудима старог оца,
од времена уврнутих, 

                    II 

Сам је преда' Аустрији
на Дунаво без динара,
кад остави крвав народ
крај лијеса оца стара, 

да га сјече Османлија
с којим га је завадио,
с ким "великог" име стече
и свијетом се прославио. 

Ах, да оста, бритка сабљо
и витеже, чист до краја,
па с народом тешке муке
започете да истраја!  

                  III

Гром те неће, иако си
народ изда у невољу
и напусти да га Турци
немилосно злога кољу. 

Бог јунака надгледа га,
кад с витезом од Такова
Шумадији у пламену
сину зора боља, нова. 

Појава је Милошева
охрабрила српске груди,
под барјак се његов купе
устрашени твоји људи. 

                    IV 

Подвизи ће Милошеви
твој неталих накнадити,
с њим Србија похарана
опет ће се исправити. 

Из грмена таковскога
лав је млади искочио,
па је шапом Мараш-пашу
ка' јелена ухватио, 

а Србији уреза' је
са Турћијом међе јаке,
још витештва дух издиже
у Бугаре и Бошњаке.



Овим стиховима краљ Никола је испунио празнину у тексту "Посвете" у "Горском вијенцу", у којима је, свакако из политичких разлога, узносио Милоша Обреновића и приказао га као ослободиоца Србије, а Карађорђа осуђивао за очево убиство и за предају народа Турцима. - Допуна се налази у краљевој књижевној заоставштини. Њу је раније објавио Душан Вуксан, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, XI, 1931.

Нема коментара:

Постави коментар