субота, 06. октобар 2012.

Надахнуће

Тајанствена струјо света,
надахнућем што се зовеш,
што у души човјековој
не говориш него појеш, 

одакле нам ти доходиш,
некад рано, некад касно,
изненада, из убаха,
нечекано но напрасно?

Да л' с' божјим дахом сађеш
са небесних, са сводова,
да појачаш новом снагом
моћ мисала и умова; -  

да их мало пораздрмаш
и јачи им покрет дадеш
и да правац и пут сретни,
кад си добра, пјесмом кажеш? 

Без тебе би живот био
изнурено једно стање,
без прегнућа и без воље,
на кидољке ситно ткање. 

Ко без тебе би пјевао?
Ко смијела дјела ствара?
Ко рушио предрасуде?
Ко градове би обара? 

Ко вјенчава' славом главу?
Ко летио на небеса?
Ко би рђу и тромило
с' тјелесина људски' стреса? 

Без тебе би у мртвило
човјек лега' и послови.
Ти си моћно покретало
који живот даваш нови. 

Ти си снага и дјелање.
Ти потичеш на прегнуће.
При теби је нешто божје,
о ти добро надахнуће!



Пјесму је, са ранијом "Да се рати", на истом мјесту нашао у препису и истовремено са њом је у истом часопису објавио др А. Лаиновић. Али како се његов нађени препис у неким ријечима разликује од оног те смо га ми добили од кћерке др Луја Војновића, Ксеније, каја је пјесму преписала са оригинала, то је у овом другом облику овдје и доносимо.



Нема коментара:

Постави коментар