Судијама

Судијама 

На ништожност људског бића

судија се сјећат' има

кад отвара књигу правде

и суд врши међ' људима. 

Нема храма ни олтара

гдје примакнут' човјек може

душу своју ка' у суду -

сјећајућ' се на те, боже! 

О судије, давуџија

кад изиде пред вас голи

сјећајте се, смрт је ближа

но што у нас држе холи. 

Нека вапај његов допре

ваших срца до дубина:

бог је свјетлост и правица,

остало је - ништа - ништа.... 

Никшић, 15. Фебруара 1900, на 7 ура ујутро у Окр. Суду

Пјесму је објавио Трифун Ђукић у свом издању пјесама Николе I Петровића 1955. године. Он сматра да пјесма раније није штампана, али не наводи гдје ју је нашао.