НАРОДНИМ ПОСЛАНИЦИМА

НАРОДНИМ ПОСЛАНИЦИМА

 

Господо посланици!

Позвах вас на савјетовање ради мучног стања, у којем смо се потоњих дана налазили. Још док се не бијасте скупили, под изненадним притиском велике опасности за земљу, а на преклињање пријатеља, донио сам у циљу спасења одлуку за коју примам одговорност пред Богом и историјом.

Скупљени након тешких, али славних дана, радосно вас поздрављам и загрљам и уз вас мој цијели храбри народ.

Рекох тешких дана; јест тешких, кроз које се моја земља јако напатила, истрошила, окрвавила и сузама окупала, али се и прославила. Како смо повели ово страшно коло, сви знате, а мило ми је да ви га укратко објасним.

Иза тешког и дугачког рата од 1876, 1877. и 1878. године дадоше се на берлинском конгресу мојој земљи неправилне границе, по којима се збиваху непрекидни сукоби и немири. Турци не само што су произвољно посјели Чакор, Језерски врх и Поља колашинска, наша земљишта, него су непрестане сукобе на тим границама са мојим поданицима изводили. Разуздани Арбанаси тукли су моје мирне житеље у самим њиховим селима, њихово живо затварали у куће, племе Велику скоро раселили, у Зети прошлот љета посјекли петнаест Зећана, а у Пољима толико исто Пољана. А што ме је највише бољело, то је било страдање наше прекограничне браће која постепено, али стално лињаху са лица земље, гоњена насиљем и коначним истребљењем. Па да и није било свега мало прије поменутог, ради њих самих морао сам извући мач из корица. Протести моје владе код Турске били су узалудни. У почетку прошлога августа моја се влада обратила великим силама да посредује да се ред васпостави на границама које је сама Европа засјекла међу Турском и Црном Гором и да се олакша судба прекограничне браће. Влада је у својем протесту нагласила великим силама да ће сама тражити задовољење, ако се оне оглуше о наш праведни захтјев. Шест недјеља очекивах интервенцију Европе. Залуду је очекивах, а ангажован да ћу је сам тражити, морао сам сљедовати својој изјави. Ступих у преговоре са братском Србијом, Бугарском и Грчком.

Саопштио сам им моју одлуку да Турској рат објавим, као четири срећна брата из срећне куће кренусмо на срећне путеве и царство турско у Европи разорисмо.

Правда Божја, прегнуће и смјелост наших уједињених снага круниса и Црна Гора, наша отаџбина, прва отпоче рат за ослобођење а потоња потоњи бедем турске царевине у Европи сруши заузећем града Скадра. И испуни се онај мој завјештај: чији Скадар, тога и Цетиње.

Тако и би, но на жалост, за кратко вријеме. Велике силе измијенише своју одлуку у циљу одржања неутралности и нагласише ми без икаква права да усред рата непријатељства прекинем, да опсаду Скадра напустим.

Наш свагдашњи покровитељ, цар руски, прво савјетима, затим строгим пријетњама захтијеваше да се одлуци Европе покоримо. Покрај све синовље привржености, ја се не могах одазвати његовој височајшој вољи, јер ми се захтјев сила учинио вапијућим гријехом и неправдом и опсаду Скадра продужим.

Европа, да ме угрози због непослушности, посла спрам наше мороке обале и градова своје ратне лађе и строго затвори Црну Гору, — она с мора, Аустрија с копна. Тој мјери дадоше и другу, наговјештавајући Србији исте мјере строгости, ако братоку помоћ, коју нам је била послала под Скадар, одмах не повуче.

Нађох се дакле сам, опкољен с мора и са суха и помислих да покрај свега тога част Црне Горе захтијева да се Скадар узме. Скадар, као што мало прије рекох, потоњи бедем турске царевине у Европи. И узесмо га. Цио свијет због тога даде јавно израза својој радости. Дипломатија сама нађе се као побијеђена од наше праведне упорности. Она продужи своје строгости противу нас, пријетећи нам заузимањем нашега приморја и нападом на наш Скадар с једне стране, а с друге дозволи Аустрији да нас може напасти.

И у тој прилици, уочи стварања тих непријатељства, покровитељска Русија, братска Србија, једновјерна Грчка најпријатељскије преклињаху ме да Скадар напустим, да не изложим опасности опстанак моје земље и тековине овога рата.

Пред очигледном пропашћу моје земље држао сам за мудро и цијелом Српству спасоносно, а општем миру корисно, да попустим удруженој Европи, предајући Скадар у њене руке. Имао сам пред очима и горко искуство братске Србије. И њој је као и нама учињена иста неправда која ме је љуто забољела, јер јој је на сличан начин одузето српско Приморје које је залила крвљу својих витешких синова.

Скадар нас је стао доста жртава. Његов пад, јуриши мојих витезова на утврђења Тарабоша и Бардањолта освијетлаше још једном оружје црногорско.

Част тога оружја високо остаје. С те стране душа вам може бити мирна и поносна. То је оружје увеличало Црну Гору двојно, и земљиштем и народом. То је оружје, удружено с оружјем браће из Србије, ослободило Српство од Турака, од мора до Дунава. Наши су барјаци пободени на међи Санџака и Босне, у Пљевљима, Бијелом Пољу, Беранама, Плаву, Гусињу, Рожају, Пећи, Ђаковици, на доглед стонога Призрена.

Обновљена и увећана, наша домовина пољепшава се и биће сретна и богата, а дух унутрашње слоге и љубави учиниће је јаком и способном за нова национална предузећа.

 

25. IV 1913.

Глас Црногорца, 27. IV 1913, бр. 19.