Десет љета испред пада
дивотнога Цариграда,
китном нашом Подгорицом
цар је Мехмед млад завлада'.
Није митом ни преваром
цар царева у њој сио,
но на сабљу од зетскијех
књажева је задобио.
Ах, да му је сабља могла
сјећ' стијене као људе
колике би Подгорици
уштедио султан труде!
Но остави Гору Црну,
гдје слободе пламен гори,
да у борби очајничкој
вечито се с нама бори.
Куч и Пипер усрта' је
у лијепом нашем граду
и по ноћи и по дневи,
да отимљу, а не - краду.
Марка, Јоша и Михајла,
Драгић, Ђура и Пунише,
око поља и по граду -
браћу нашу пушке бише,
па и наше пушке бију,
те не с реда, но прваке -
као Нишу и Спасоја,
и онакве зор-јунаке.
И Лекић је наш спахија
изгонио хата свога
до Рогама и на Брло.
и Медуна внсокога.
Колико је остригнула
у Глизицу Мартинића
док погибе сабља бритка
кадије нам Бимбезића
А Бећир-бег Османагић
на коњу је укресао.
и на сомић у Фармаке
кули ватру утурао.
Поједнако заштићени
са крилима од судбине,
до удеса што се случи
за нас врхом од Фундине;
а тај удес и још гори
могао је лако бити -
да с' у Црној Гори не зна
и крвнике убраствити.
Нема коментара:
Постави коментар