уторак, 18. јун 2013.

МОЈИМ ДРАГИМ ЦРНОГОРЦИМА


МОЈИМ ДРАГИМ ЦРНОГОРЦИМА

 

У страшном овом часу кад се раздвајам са милом домовином, с вама живим, драги моји Црногорци, и са гробовима браће која мирним сном почивају по границама наше државе, ја не могу кренути ни рећи вам збогом, а да не пружим мој благослов мојој славној Црној Гори и њеном мученичком народу ...

(Пишући посљедње ријечи ове прокламације, коју му је краљ диктирао, секретару М. Живковићу, како сам каже, задрхтала је рука и перо му је испало, а у очима су заблистале сузе. Краљ, видјевши то, узео је перо и сам је продужио да пише.)

За моју љубљену отаџбину увијек ћу се у туђини Богу молити, за њу ћу чезнути, за њом ћу плакати, све док Свемогући и наши племенити савезници не поврате нам нашу земљу очишћену од непријатеља.

Свету земљу мојих и ваших предака ја не напуштам данас због нехарности или малодушности. Човјек не може бити нехаран земљи коју је његов дом у току пуних двије стотине и осамнаест година успјешно обрађивао, нити малодушан када је она кроз вјекове калила своју дјецу свјежим зраком, испуњеним бојним криком и јуначком пјесмом.

Да бих вам уштедио полагање вашега славног оружја и да бих онемогућио предају избјегле браће из Србије душманину у руке, ријешио сам се да то понижење моје очи не виде.

Препоручујући заштити Свемогућега и молитвама свих наших светаца у овим данима највећега искушења моју драгу Црну Гору и сав српски народ, ја се са мојим јуначким народом опраштам ускликом: До скорог виђења!

 

6. I 1916.

М. Живковић, исто, 1935, стр. 160.
 

Нема коментара:

Постави коментар