МОЈИМ
ДРАГИМ ЦРНОГОРЦИМА
У страшном овом часу кад се раздвајам са милом
домовином, с вама живим, драги моји Црногорци, и са гробовима браће која мирним
сном почивају по границама наше државе, ја не могу кренути ни рећи вам збогом,
а да не пружим мој благослов мојој славној Црној Гори и њеном мученичком народу
...
(Пишући посљедње ријечи ове прокламације, коју му је
краљ диктирао, секретару М. Живковићу, како сам каже, задрхтала је рука и перо
му је испало, а у очима су заблистале сузе. Краљ, видјевши то, узео је перо и
сам је продужио да пише.)
За моју љубљену отаџбину увијек ћу се у туђини Богу
молити, за њу ћу
чезнути, за њом ћу плакати, све док Свемогући и наши племенити савезници не
поврате нам нашу земљу очишћену од непријатеља.
Свету земљу мојих и ваших предака ја не напуштам
данас због нехарности или малодушности. Човјек не може бити нехаран земљи коју
је његов дом у току пуних двије стотине и осамнаест година успјешно обрађивао,
нити малодушан када је она кроз вјекове калила своју дјецу свјежим зраком,
испуњеним бојним криком и јуначком пјесмом.
Да бих вам уштедио полагање вашега славног оружја и
да бих онемогућио предају избјегле браће из Србије
душманину у руке, ријешио сам се да то понижење моје очи не виде.
Препоручујући заштити Свемогућега и молитвама свих
наших светаца у овим данима највећега искушења моју драгу Црну Гору и сав
српски народ, ја се са мојим јуначким народом опраштам ускликом: До скорог
виђења!
6. I 1916.
М. Живковић,
исто, 1935, стр. 160.
Нема коментара:
Постави коментар