ЛУКОВАЧКО КОЛО

ЛУКОВАЧКО КОЛО

Хеј, Луково, племе мало,

а од крви све црвено;

самом злицом и јунаком

књаз-Данилом насељено!

Ка' Удбина спрам Котара

са Никшићем споредова:

Мустај-бега имала си

у Илију Ђуканова;

а Танковић није Осман

бољи од твог Раша био;

нити Талу од Орашца

не би Јован уступио;

Бојичићу Никола би,

па и у Шам да се стану,

без узмака с јатаганом

изишао на мегдану,

а Куну би Хасан-агу,

луковачка љута злица,

с Јасеновог поља малог

савладао Радојица.

Марко, Филип, Лука, Туко -

ђетићи су без узмака;

у Удбину прегалаца

таквих не би ни јунака.

Тај комшилук Оногошту

помрачује славне дане.

те за сунца с њих затвара;

своје куле и дућане.

Прије Никшић на парипу

свуда стиза као соко.

и чете је утјерива.

чак у Ровца, у Дубоко.

Граду, који свих се брда

једног вакта боја' није.

с Лукова му чета плијен

из авлија изгнат' смије.

Луково га намучило.

Дугу му је затварао;

с њим крвави бој Бистрицом

и Требјесом раздвајао.

Хеј Луково ојађело,

колику си крв просуло!

Но у крви на Крсцу си

и ти само утонуло!

Осироће сиротано

без јунака и главара;

на срце си забољело

књаз-Николу господара.

Знак утјехи да ти даде,

и харности он разбира,

па ти сина, књаза Мирка,

ставља за твог командира.

Твоја млада нек Луковчад

очева им стазом пођу,

па ће славом себе покрит',

и својега младог вођу.