И требињски и гатачки
и никшићки јарамази,
док су били разуздани
у дивљојзи њиној снази,
газили су наше племе,
отимали и харали;
што им треба, што су хтјели,
све су од нас узимали.
То толико Тупањани
с урођеном упорности
стављаше се често пута
супроћ дивљој њиној злости.
Па насташе два витеза:
син Васиљев, Јован соко,
и из села Миљанића
силни јунак, сердар Ђоко;
два Спасоја, Вуко Шкрљов,
млади Максим и Благоје,
Ћетко Пејов понајвеће
откинуо глава што је –
оснажише бањско племе,
мах сломише зулумћара,
а у помоћ покликоше
црногорског господара...
Од тада смо пропјевали,
не би на нас нападаја:
Једна миса' с Црном Гором,
и душу нам с њоме спаја,
те смо били учасници
одсуднога оног дана
дан двобоја књажевога;
на Вучји до и султана.
Нема коментара:
Постави коментар